Laura Barna: Tragizam preosetljivih duša

POSLE Anice Savić Rebac, Veselina Čajkanovića, Laze Kostića i Isidore Sekulić, kojima se posvećivala u ranijim romanima, književnica Laura Barna se u novom delu pod naslovom “Crveni presek” ("Službeni glasnik") okrenula velikom srpskom impresionisti Kosti Miličeviću (1877-1920) i nastanku njegove slike “Vido, ostrvo smrti” iz 1919, stradaloj u nemačkom bombardovanju tokom Drugog svetskog rata.

Ovo je roman o pisanju romana i potrazi za građom o tragičnoj sudbini jednog od najzaslužnijih slikara srpskog umetničkog eksperimenta, koji su pustili duh i dah moderne Evrope u Srbiju. Istovremeno i priča o sudbinama svih onih previše senzibilnih i nespremnih da zarad sitnih, trenutnih interesa izgube vekovima građen identitet. To je, takođe, roman o ljubavima, nesporazumima, željama i nadanjima, emocijama isprepletenim kroz savremene događaje, ali i one iz prošlosti...

* Roman ste i posvetili svim preosetljivim dušama...

- Pošla sam od sebe, kao umetnika, pisca i žene, a verujem da nas je mnogo sličnih, i da ćemo se prepoznati. Ako nigde drugo, ono bar u romanu.

* Junaci su naizgled obični ljudi?

- Ali samo naizgled, jer svako od nas nosi dovoljno gradivnih elemenata za osvojeno zvanje: kompleksno biće. Dakle, Matematičar čudne pojavnosti i još čudnijeg ponašanja, koji u iznajmljenom suterenu nekadašnje Umetničko-zanatske škole na Dorćolu pronalazi sedam crteža Koste Miličevića i ostavlja ih izabranicima, igrom kombinatorike, u ruskoj knjižari u centru Beograda; Prodavačica s burnom porodičnom istorijom u koju je samovoljno zarobljena; dorćolski slikar željan lepote ali i strasti; Pisac u uzaludnoj potrazi za prvom rečenicom, i Kosta Miličević kao veliki mag i igrač koji nam razotkriva tajanstvenu poruku sedam crteža, time i misteriju slike “Vido, ostrvo smrti”.

* Šta vas je podstaklo da pišete o ovom slikaru?

- Tragizam umetnika, genija, inovatora, eksperimentatora koji svojom smelošću i kreativnošću pomeraju granice. Nesputano i beskompromisno, pa i po cenu života, idu napred. Samim tim, oni jedno doba čine zlatnim, ili velikim, ili možda revolucionarno crvenim. Kako god, reč je o korifejima novog vremena, čijom zaslugom, čak i brojnošću mali narodi postaju veliki, ali i sastavni deo sveopšteg civilizacijskog i kulturološkog progresa.

* Kakvu ulogu u romanu igra njegova slika “Vido, ostrvo smrti”?

- Ta slika je nastala po Kostinom povratku sa Krfa, 1919. godine, gde je boravio kao ratni slikar pri Vrhovnoj komandi. I moglo bi se reći da je imala sličnu sudbinu kao i njen stvaralac - tragičnu. Naime, stradala je u nacističkom bombardovanju Beograda, ali oni koji misle da je oružjem i golom silom moguće uništiti umetnost, prevarili su se. U ljudskoj prirodi je da razara da bi ponovo imala priliku da gradi. Zvuči nerazumno, ali je nažalost tako! Od sedam slikarevih skica, nacrtanih 1903. godine, u vozu, pri njegovom povratku iz Minhena, kao vizija Velikog rata ali i ostrva smrti - Vida, pisac rekonstruiše čuvenu sliku “Vido, ostrvo smrti” vraćajući je u život, ali i istoriju umetnosti, samim tim izriče upozorenje da je umetničko delo neuništivo i kad mislimo da je uništeno onim razoriteljskim impulsom da bi se stvorila tobože prilika za ponovno građenje.

* Šta simbolizuje Miličevićeva tragična sudbina?

- Kosta Miličević je bio jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog umetničkog eksperimenta, začetnik srpskog impresionizma i moderne umetnosti uopšte u Srbiji. U Beograd je stigao iz Vrake kod Skadra i postao 1895. godine jedan od prvih učenika Prve srpske crtačke škole Kirila Kutlika, ali i ostao njen poslednji đak i kad su školu preuzeli Rista i Beta Vukanović. Nemaština i siromaštvo su ga pratili kao usud, sve do 8. februara 1920. , kad je pronađen smrznut, gladan, oboleo na tramvajskoj stanici Gospodarska mehana na Senjaku. Nakon dva dana umire u bolnici u Vidinskoj. Njegova sudbina mogla bi biti paradigma tragizma umetnosti i umetnika uopšte na ovom podneblju. Ali, moram napomenuti da je Kosta Miličević tragizam nosio optimistički, radosno i lako, kao što bi se nosile udobne cipele.

* Kažete da danas postoji mnogo Kosta Miličevića, da su sudbine umetnika uvek teške i tragične, da je sve isto... Kako se umetnici snalaze u ovom vremenu?

- Teško, uostalom kao i u svakom prethodnom vremenu. U budućnost ne smem ni da zavirim, ne iz kukavičluka ili straha, nego pre zbog neverice da bi se kultura i umetnost mogle uzdići na pijedestal koji stvarno zaslužuju, mahom usled nerazumevanja njihovog značaja ali i ogromne moći - od pojedinca do društva.

* Šta pronalazite u likovima srpskih velikana kulture, kojima se predano bavite u knjigama?

- Ne znam ko koga pronalazi i šta tačno u kome pronalazimo: da li ja njih, ili pak oni mene, naslutivši otvorenost, preosetljivost i spremnost bar na verbalnu pobunu zbog nepravde koja upozoravajuće i opominjuće nevidljivom tintom stoji ispisana kao moto “Crvenog preseka”. Piščeva dužnost je, između ostalog, da se bori i ukazuje na anomalije u društvu, manjkavosti ali i pomenute nepravde, izazvane pre svega zaboravom. Prebrzo zaboravljamo jer hitamo što brže da živimo. Zanemarujemo prošlost iz straha da nam ne promakne sadašnjost, i bojazni da ne dočekamo budućnost. I koga smo takvim življenjem oštetili? Ne, time nismo naudili samo sebi nego i onima koji su nam kreirali atmosferu i milje prijatnog i zdravog života i ostavili nam u amanet obogaćeno mesto utkavši u njega bod sopstvenog tragizma. To bi bar trebalo da poštujemo!