Nemanja Đorđević: Slike sa kojih curi nesreća

SLIKARSTVO doživljavam kao deo svog života. Ono mi nije profesija. Ja u Parizu radim, živim i borim se sa svojom umetnošću. Moj prioritet sada je ta borba. A kakav će biti ishod i šta će mi život uručiti kao ispostavu, to stvarno ne znam...

Ovako razmišlja naš mladi umetnik Nemanja Mate Đorđević posle dve značajne nagrade u evropskoj umetničkoj prestonici (priznanja Akademije lepih umetnosti iz fondova "Ru et Tronš" i "Pjer David Vel" Francuske akademije nauka i umetnosti). Njegovo slikarstvo dramatičnih motiva, apokaliptičnih vizija, bezumlja i izopačenosti, početkom ove nedelje našlo se i pred publikom u Novom Sadu. Na izložbi u tamošnjem Kulturnom centru, predstavljeno je desetak dela, od uljanih slika, preko radova na kartonu do crteža, nastalih u protekle dve-tri godine.

- Ovaj prilično zbijeni materijal je neka vrsta moje lične karte - kaže za "Novosti" Nemanja Mate Đorđević. - Izložba je naslovljena "Bolnica Frederiks", po bolnici u kojoj je umro Kjerkegor. Posvetio sam je poslednjim danima njegovog života, knjigama koje je tu pisao pod pseudonimom. Ovaj prvi antifilozof velikan umro je bedan kao pas. Ta bolnica je mesto koje je duboko urezano u njegov život, a ja sam je povezao sa nesrećom koja se kao tema pojavljuje u mom radu.

Na pitanje zašto sa njegovih slika "curi nesreća" i kako se opredelio da život posmatra iz te vizure, umetnik kaže:

- Svi živimo sa činjenicom da biološki propadamo. Uz to, nije teško uvideti da živimo u svetu koji permanentno mutira. Plastičnost nesreće koja se dešava oko nas mnogo govori o našem vremenu. Mene kroz delo najviše interesuje da svoj unutrašnji enterijer, pretvorim u eksterijer i na taj način dešifrujem sebe sa određenom težinom, koja može da se izrazi i u najobičnijim i u najkompleksinijim stvarima.

Osvojivši prvu nagradu na konkursu za crtež Fonda "Vladimir Veličković" i Galerije "Haos", samo godinu dana po diplomiranju na FLU, Đorđević je više puta boravio u Parizu, a u Gradu svetlosti trajno se nastanio pre godinu i po dana. Praveći poređenje između ovdašnje i tamošnje likovne scene, kaže:

- Generalno se u umetnosti desio veliki zamor. Problemi su svuda isti, samo što tamo postoji veća mogućnost da se neke stvari realizuju, ako umetnici za života dođu u situaciju da to ostvare. Trenutno je diletantizam sveopšte prisutan. Vreme, ipak, razdvoji dobro od lošeg.

Zajedničko za obe likovne scene, po njegovom mišljenju, je i to da svi umetnici moraju da se bore za sebe i svoj rad:

- Umetnost je jedna velika lična avantura. I to je činjenica koja je svuda nepromenjiva - zaključuje naš sagovornik.

KIČ I U LEPOTI

- Nisam imao ciljani koncept da se bavim čovekom i njegovim niskim porivima - objašnjava umetnik. - Pitanje je da li sam ja izabrao taj krug tema, ili je to izabralo mene. Što sam stariji sve više verujem da ono kako se autor izražava, bira njega, da to nije obratno. Mnoge stvari često u sebi sadrže svoju suprotnost. Recimo lepota može u sebi da ima kiča i smrti više od nečeg što je pojavno strašno. Teško je baviti se temama koje u sebi sadrže ekstreme, a da se ne sklizne u patetiku.