Još uvek blesavo živim

Ana POPADIĆ

11. 07. 2015. u 14:10

Knjiga o velikom pesniku Miroslavu Antiću iz pera njegovog sestrića, pisca Nemanje Rotara. Na poslednjoj nedovršenoj slici napisao je: “Hteo ja još, pa stao”

Још увек блесаво живим

Mika Antić

POSTOJE ljudi koji nemaju jednu biografiju jer nisu živeli samo jedan život. Postoje umetnici čija dela iznova tumačena stvaraju novi mit o onome ko ih je sačinio. Postoje neuhvatljivi duhovi koje nijedna mreža podataka ne može zauvek zaustaviti i onesposobiti da se ne rasprsnu u nešto novo, posve drugačije. Postoje pesnici poput Miroslava Mike Antića...

Ovako u svojoj knjizi sećanja “Sutradan posle detinjstva” (izdavač “Arhipelag”) pisac Nemanja Rotar govori o voljenom srpskom pesniku. Nije to samo “kolegijalna” oda tvorcu “Plavog čuperka”, već jedna duboko lična priča - sećanje dečaka Nemanje i njegovi porodični susreti sa ujakom Mikom.

Antić je, svedoči Rotar u knjizi koja je nedavno doživela i drugo izdanje, imao odbojan stav prema klasičnim beleškama o autoru koje su umetane na kraju dela ili na klapnama knjiga.

- Večito je iznova izmišljao podatke o majci i ocu, detinjstvu i zahtevao od čitalaca da sami tvore njegovu biografiju ne bi li na taj način bio življi i stvarniji.

Malo mesto Mokrin, nadomak Kikinde, u kome se “svakih stotinak godina rodi jedan čovek svetskog imena”, zavičajno je mesto Mike Antića.

- Zavičaj je ono u šta se upregnem. To je i Mokrin. A ja sam bio nasamaren, osamaren, imam am i dizgine. Čovek, u stvari, vuče svoj svet. Biti konj, i biti vuk, to nije isto. A ja sam izvan čopora. Nisam nikome pripadao. A čini mi se da i sada nikome ne pripadam - beleži Rotar u svojoj knjizi i svedoči da njegov ujak “nikada nije mogao da se uklopi u građanski milje, već je uvek išao protiv struje”.

PORODIČNA FOTOGRAFIJA POSTOJI, piše Nemanja Rotar, u porodičnom albumu fotografija na kojoj se zagrljeni osmehuju njegova majka, tada četvorogodišnja devojčica, 16-godišnja Mira i dva leta stariji Mika.
- Na margini albuma nalazi se komentar moje majke: “U našem detinjstvu sve je bilo plavo: deda Stevine i baka Meline plave oči. Mika je obožavao mamu. Ja mislim da su njene plave oči učinile da on sve vidi i oseća plavo”.

Po rečima njegovog sestrića, Antić često ni sam nije znao koji ga dusi gone na pobunu, niti protiv čega zaista vojuje.

- Bio mu je važan otpor, promena, iznenađenje, surovost gde se očekivala blagost, izvinjenje gde se tražio sukob. Pesnik sam kaže: “Zato i stojim nasred šora kojim prolaze svi, redom. Nikoga se ne plašim. Svi se mimoilaze sa mnom”.

Knjiga Nemanje Rotara najlepša je i najvrednija u delovima koji nam otkrivaju porodičnu intimu slavnog pesnika. Autor se prisetio kako je izgledalo kada njegov ujak dođe da prespava u njihovoj kući u Pančevu.

- To “spavao” treba zbilja uslovno shvatiti, jer je Antić više dremao tokom života. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna.

Antić se, saznajemo, dobrovoljno prija vio u vojsku kako bi stekao pravo da bira mesto gde će provesti vojničke dane. Izabrao je mornaricu i tada prvi put video more. Jedno vreme bio je radio-vezista na Korčuli i član posade malog ratnog broda presretača koji je zaustavljao italijanske ribarske brodiće i plenio im robu.

- Mika nije mogao da prihvati to presretanje sirotinje koja je lovila ribu da preživi. Oficir mu je održao govor upozorenja, a on se na to smejao i odmah je izbačen s broda.

Rotar se priseća da se Mika na ostrvu upoznao sa Marijom Roglić i fatalno zaljubio.

- Bio je spreman odmah da se oženi i jedva su ga u tome srpečili baka Melanija i deda Nenko - svedoči njegov sestrić i dodaje da je pesma “Solaris” posvećena ovoj Mikinoj ljubavi.

Prvi brak, sa LJubicom Došlja, sklopio je kada je imao 21 godinu, a mlada 16. NJihovo venčanje obeležila je svađa sa Mikinim roditeljima, ali i kasnije finansijske neprilike. Brak je potrajao skoro devet godina

- Na dan razvoda poslao je tetka Leli i baki Rahili razglednicu u Mokrin u kojoj je napisao: “Buba i ja smo se danas sudski razveli. Nemojte ništa ružno govoriti o njoj. Ja sam bio kriv”.

U svojoj knjizi, Rotar piše da je nakon razvoda pesnik počeo svakodnevno da pije, a iz ralja alkohola nije uspeo da se otrgne do kraja života. Da bi namirio bivšu suprugu, podigao je jednogodišnju novinarsku platu u “Dnevniku” unapred, a potom živeo od honorara.

- Moja majka mi je rekla da ona i baka Melanija nisu uopšte znale kako se on zlopati. U decembru 1974. godine majci je poslao razglednicu: “Draga moja, ne brini se, ja još uvek blesavo živim” - priseća se Rotar.

Čovek koji je dva puta varao i samu smrt (preživeo dve kliničke smrti), preminuo je 24. juna 1986, jednog tihog predvečerja, u svom domu u Ulici Mihala Babinke u Novom Sadu.

- Mika je umro s rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom - piše Rotar.

Na toj poslednjoj nedovršenoj slici napisao je:

“Hteo ja još, pa stao.”

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije