Remek-delo našeg Felinija

POČETKOM 1984. premijerno je prikazan jugoslovenski film "Čudo neviđeno" reditelja Živka Nikolića, za koji je, po Nikolićevoj priči scenario napisao Siniša Pavić.

Glavne likove u tragikomediji koja se događa u malom ribarskom mestu na Skadarskom jezeru, gde žene love ribu i rade najteže poslove, a muškarci sede u kafani, piju, mudruju i omamljeni strastima sanjaju bolji život, igrali su Savina Geršak (Amerikanka), Dragan Nikolić (Karuzo), Petar Božović (Zeljo), Velimir Bata Živojinović (Otac Makarije "Čudotvorac"), Danilo Bata Stojković (Gazda Šćepan), Taško Načić (Baro), Boro Stjepanović (Šoro), Boro Begović (Đoko), Vesna Pećanac (Krstinja), Mirjana Kodžić (Sorova majka), Bogdan Diklić (Inženjer), Veljko Mandić (Zeljov otac), Slavko Štimac (Kondić), Dragomir Stanojević (Brat Kondić), Sonja Jauković (Kelnerica), Budimir Sekulović (Poštar), Petar Spajić (Suljo). Producenti filma bili su Nikola Krapović i Milan Žmukić (izdavačka kuća "Centar film" i "Zeta film"), snimatelj Stanislav Šoloman, montažer Andrija Zafranović, muziku je komponovao Borislav Tamindžić, a scenografiju je radio Milenko Jeremić.

"Čudo neviđeno" Živko Nikolić snimio je posle filma "Beštije" iz 1977, za koji je učestvovao u pisanju scenarija sa Dušanom Kovačevićem, a posle "Lepote poroka" iz 1986, koji je snimio po svom scenariju, ova filmska trilogija Živka Nikolića postala je jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Dela Živka Nikolića ne samo da su preživela vreme, nego su dobila i nova vrednovanja i novo mesto u art filmu, a nisu zaboravljena ni od publike - uprkos trendovima koji stižu iz sveta oni neprestano dobijaju nove generacije gledalaca. Danas, tri decenije nakon "Čuda neviđenog", postoje kritičari koji smatraju da je to najbolji film koji je Živko napravio u svojoj čuvenoj trilogiji.

- Pamtim dobro ovu saradnju, Živka do tada nisam poznavao, upoznao nas je Nikola Popović, u to vreme naš najpoznatiji producent - kaže scenarista Siniša Pavić.

- Živko je tada već imao impozantan ciklus rediteljskih filmova, a ono što je isticano kao njegov najveći kvalitet je lepota kadra, specifičan odnos prema crnogorskoj, gotovo fantastičnoj slici koju je on nosio kao reditelj. Ono što je u to vreme takođe karakterisalo njegove filmove je slaba komunikacija s publikom. - Živkovi filmovi bili su okrenuti ljubiteljima filma, onima koji pre svega vole sliku, lepotu i dubinu kadra, sav taj spektar koji film može da da, i tu je on bio nenadmašan.

Ta hermetičnost bila je producentima izvesna zadrška kad finansiraju njegove filmove, jer se novac prosto nije vraćao. Tako je Nikola Popović predložio da za novi Živkov film ja napišem scenario, procenio je da bi možda moj dramaturški i dijaloški postupak sa Živkovim rediteljskim specifikumom dao rezultat - da bude odličan film, i da bude gledljiv. Tako smo se Živko i ja upoznali. On je bio vrlo lucidan čovek, neobičan, posvećen svom poslu do nekakavih razmera koje su za mene bile vrlo neobične. Živko je živeo za svoj film gotovo dvadeset četiri sata dnevno. Sećam se jednog događaja: sve smo već pripremili za "Čudo neviđeno", napravljena je i podela, i Živko je za ulogu Amerikanke tražio da dođe Savina Geršak. I baš smo bili u UFUS-u na Terazijama kada su mu javili da je ona zauzeta i da neće moći da dođe. Živku je odjednom pozlilo. Savina je, naravno, ipak došla.

Pre početka rada na scenariju, kako se seća Pavić, dugo je razgovarao sa Živkom, on je rekao šta bi voleo da radi, kako da izgleda ta priča, i tako su došli do teme o "čudu neviđenom" - prokopavanju tunela između jezera i mora.

- Išli smo zajedno na Skadarsko jezero, jer je Živko bio opčinjen tim krajolikom, tamo smo proveli nekoliko dana, i za mene je to bilo nešto potpuno novo. Kad sam napisao prvu verziju, Nikola Popović je bio oduševljen, i rekao je Živku: - Hajde, snimi ovo, pa idemo u Kan po "Palmu". Napravio sam, naravno, još jednu verziju, a bio sam i na snimanju, hteo sam da gledam kako Živko radi. Bila je šteta za film što cela poenta sa izlivanjem mora u jezero i sa poplavom, koja je kao ideja bila sjajna za kraj filma, nije tako snimljena. Napisao sam da ta scena bude sudar dve svatovske kolone na konjima, jer nijedna neće da ustupi prolaz drugoj, i da se sve to događa u trenutku dok voda raste, i konji polako počinju da se potapaju - svatovi počinju da se biju dok na crkavama zvone zvona na uzbunu zbog poplave, usred velike katastrofe i nesreće. Ta vizuelna komponentna, nažalost, nije tako efektno urađena, zato što Živko nije mogao da dobije konje od vojske, a bilo je potrebno oko sto konja, pa se bitka na kraju filma dogodila u čamcima. Čamac je, prirodno, na vodi, i u filmu nema tog kontrasta između poplave i konjanika, tako da je izostala vuzuelna dramatka koja bi bila vrlo efektna.

Film je zakasnio za konkurenciju u Kanu, ali je dobio mnoge domaće i inostrane nagrade na festivalima, i sjajno je prošao u bioskopima - u Beogradu je prikazivan samo u "Jadranu", bioskopu koji je bio orijentisan na elitističku publiku i manje popularne filmove, a imao je oko 115.000 gledalaca:

- Zatekao sam Živka kako stoji ispred "Jadrana" i pitao ga: "Živko, brojiš li gledaoce? Pa bogumi, idu, idu, odgovorio mi je Živko" - seća se Pavić.

"Čudo neviđeno" pamti se i po ulozi Dragana Nikolića koji je igrao Karuza:

- Živko Nikolić je bio potpuno poseban reditelj, drugačiji od svih s kojima sa sarađivao - kaže Dragan Nikolić za "Novosti". - Nažalost, nije stigao da uradi sve ono što je želeo i što je mogao. A bio je reditelj izuzetnog dara, kao neki naš Felini, ili De Sika. "Čudo neviđeno" bilo je naša prva i jedina saradnja, a moj lik, kao i svi Živkovi likovi na filmu, bio je čudan i originalan, i sve što se dešavalo oko tog filma, snimanja, rad, premijera, sve mi je ostalo u sećanju. Najviše Živko.

MUZA SA FOTOGRAFIJE

Savina Geršak je prvu saradnju sa Živkom Nikolićem imala 1982, u filmu "Smrt gospodina Goluže", onda je došlo "Čudo neviđeno", a 1987. "U ime naroda". Mnogi su je smatrali njegovom muzom, jer je Živko angažovao tako što je u novinama video njenu fotografiju i tražio od producenta da je nađe:

"Jednog dana zazvonio je telefon, ja sam bila u Nemačkoj gde sam igrala tenis, i neki čovek me je hitno pozvao da dođem u Budvu na snimanje za glavnu žensku ulogu, uz tada najpoznatije glumce u Jugoslaviji. Nisam imala nikakvo iskustvo, ali se nisam ni plašila. Živko je to brzo primetio i posle prvog razgovora, a rekao mi je da uzmem kolač i da ga jedem pred njim, dao mi je da obučem kostim i da izađem na set. Gledao me je svojim velikim očima i češkao bradu, a meni se činilo kao da ima radar - sve je video i sve zapažao. Glas mu je bio tih i diskretan, Živko je bio gospodin, i mnogo sam ga volela".