Obeležje Rašku Dimitrijeviću

KAD govori Raško Dimitrijević treba ga slušati stojeći. Ovo je posle predavanja čuvenog beogradskog profesora i književnika na Kolarcu izjavio jedan od zadivljenih slušalaca. Gorostas među srpskim posleratnim intelektualcima, ceo život proveo je u rodnoj kući, u Svetogorskoj ulici 23, gde će mu u sredu u podne biti otkrivena spomen-ploča. To je 24. obeležje koje zajednički postavljaju Ministarstvo kulture i “Večernje novosti”, a u okviru velikog kulturnog poduhvata “Vratimo dug piscima”, započetog 2010. u “Godini knjige i jezika”.

Odrastao u jednoj od najuglednijih beogradskih porodica (deda mu je bio generalštapski pukovnik na dvoru kralja Milana i jedan od viđenijih radikalskih prvaka, a otac doktor medicinskih nauka, koji je jedno vreme lečio Petra Prvog Karađorđevića) Dimtirijević se najpre uputio na studije medicine u Strazbur i Monpelje. Zbog bolesti je međutim morao da se vrati u Beograd i posvetio se - studijama književnosti. Sklonost ka umetnosti pokazao je najpre u muzici. Već u šestoj godini svirao je klavir, a ovim instrumentom je tako dobro vladao, da je dve godine nastupao u kvartetu sa braćom Nastasijević, javno je svirao i na Konzervatorijumu u Monpeljeu, bio dirigent pevačkog društva “Stanković”.

U ranoj mladosti imao je još jednu strast, o kojoj je kasnije govorio i pisao: “Posle četvrtog razreda osnovne škole počeo sam da učim jednu drugu školu koju sam izučavao tokom celog života - to je planina... Naučio sam da volim sve što je oko mene”. Tada je počeo da vodi i planinarski dnevnik, koji će biti klica za kasniju “Knjigu o planini” i roman “Ka visinama i ćutanju”. U “Sportskoj enciklopediji” ostalo je zapisano da je bio “prvi srpski alpinista”. Osvajanje planinskih vrhova za njega je imalo dublji smisao koje je odgovaralo Sokratovoj etici, ispisanoj na proročištu u Delfima: “Upoznaj samoga sebe”.

Besednički opus koji će teško iko ikada prevazići počeo je prvim javnim predavanjem o Volteru 1926. u zemunskoj Građanskoj čitaonici, koja danas nosi ime “Tribina Raška Dimitrijevića i Miloša N. Đurića”, a završio se kazivanjem o Rilkeu na Kolarcu 1977. godine. U tom razdoblju održao je više od 500 javnih predavanja širom Jugoslavije, o čemu je vodio vrlo urednu evidenciju. Govorio je o književnosti, muzici, alpinizmu, ali i o drugim temama, nikada ne birajući publiku. Besedio je svuda gde su ga pozivali, a jednom je rekao: “Govorio bih i na njivi, samo kada bi se tu ljudi okupili da me slušaju”.

- Možda je po slavi čoveka koji ne čita nego govori, ostao nenadmašan među svim univerzitetskim profesorima svoga doba - rekao je profesor Miodrag Radović, koji je o svom profesoru Dimirijeviću napisao knjigu “Oslobođeni svet ili čarobna reč Raška Dimitrijevića”. - U tom vremenu referata, kada su lepa reč i elokvencija bile potisnute, Raško je blistao kao izuzetak i delovao kao predstavnik nekog drugog sveta. Uživao je da govori, da slušaoce okupi oko svoje čarobne reči, da širi oko sebe duhovno zajedništvo, da ljude pouči i obraduje, iskazujući im ljubav i simpatiju.

LISTA VELIKANA

U AKCIJI “Vratimo dug piscima” otvorena su do sada 23 obeležja našim književnim velikanima. Među njima su Meša Selimović, Dušan Matić, Antonije Isaković, Mića Popović, Slobodan Selenić, Aleksandar Vučo, Duško Radović, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Miloš N. Đurić, Skender Kulenović, Stanislav Vinaver, Milan Kašanin, Vasko Popa, Milovan Đilas, Živojin Pavlović, Jovan Hristić, Grigorije Vozarević, Ivan V. Lalić, Anica Savić Rebac, Oskar Davičo, Aleksandar Belić i Stevan Raičković.