Bi­lo je to zlat­no do­ba

VE­LI­KA glu­mač­ka zve­zda one sta­re, ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je, Re­lja Ba­šić, do­šao je u Be­o­grad da sa pri­ja­te­lji­ma pro­sla­vi ve­li­ki ju­bi­lej Ate­ljea 212, i od­lu­čio da i na­red­ni dan ili dva pro­ve­de u, ka­ko ka­že, "otu­žnim re­mi­ni­scen­ci­ja­ma", se­ća­ju­ći se ne­kih lep­ših vre­me­na. Ju­če smo ga tra­ži­li ši­rom Be­o­gra­da ko­ji ga je uvek pri­hva­tao ši­ro­ka sr­ca, od sa­mog Ate­ljea, pre­ko ho­te­la "Me­tro­pol" gde je od­seo. Na­šli smo ga u no­vom, luk­su­znom zda­nju Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta, gde je uži­vao u raz­go­vo­ru sa uprav­ni­kom Bran­kom Cve­ji­ćem, ali i ko­le­ga­ma ko­je su svra­ti­le da ga vi­de. Na ro­đen­da­nu Ate­ljea, a po­tom i u raz­go­vo­ru za "No­vo­sti", Re­lja se pri­se­tio ka­kav je bum iza­zvao do­la­zak brač­nog pa­ra Stu­pi­ca u Za­greb.
- Do do­la­ska Bo­ja­na Stu­pi­ce, Ga­ve­la je u Hr­vat­skoj bio na de­set me­ta­ra vi­so­kom pi­je­de­sta­lu, ni­ko ni­je smeo da mu se pri­bli­ži - pri­ča Ba­šić. - Od­jed­nom se po­ja­vio Bo­jan, ve­li­ki bo­em, istin­ski umet­nik, i uneo u po­zo­ri­šni ži­vot po­treb­nu in­jek­ci­ju za­no­sa i fa­na­ti­zma. Nas tro­ji­cu, ta­da kli­na­ca, ko­ji smo igra­li u nje­go­voj po­stav­ci Kr­le­ži­ne "Ago­ni­je", Bo­jan je tre­ti­rao kao svo­ju de­cu, čak nam je re­dov­no i ku­vao ve­če­re. Sa do­la­skom Mi­re i Bo­ja­na, tog ču­de­snog pa­ra, u Za­gre­bu su po­če­le da se for­mi­ra­ju ki­lo­me­tar­ske ko­lo­ne pred ka­za­li­šti­ma, što se ni­ka­da pre, ni po­sle to­ga ni­je de­ša­va­lo. Sa Stu­pi­ca­ma je u hr­vat­sku pre­sto­ni­cu sti­gao i Bo­ra To­do­ro­vić, či­jih se šar­mer­skih ape­ti­ta i mo­guć­no­sti Re­lja ra­do i sa ne­žno­šću se­ća.
- Bo­ra je pri­pa­dao mo­joj "(de)ge­ne­ra­ci­ji", i ja sam u Za­gre­bu bio nje­gov glav­ni link za upo­zna­va­nje sa mla­dim da­ma­ma, sve dok ni­sam shva­tio da je on u stva­ri moj glav­ni kon­ku­rent, jer su se te da­me ne­ve­ro­vat­no br­zo emo­tiv­no ve­zi­va­le baš za nje­ga. Za­to sam po­čeo pre­da­lo da ra­dim na Bo­ri­nom od­la­sku iz Hr­vat­ske, i bio sam ne­iz­mer­no za­hva­lan Stu­pi­ca­ma ka­da su ga od­ve­li, jer sam sa nje­go­vim od­la­skom po­no­vo ostao glav­ni šar­mer.
- To je bi­lo do­ba ve­li­kih pri­ja­telj­sta­va, da­nas su svi kon­tak­ti sve­de­ni na po­vr­šna su­sre­ta­nja - sma­tra Re­lja, do­da­ju­ći da je bio sil­no dir­nut na pro­sla­vi ro­đen­da­na Ate­ljea - Bi­lo je to i zlat­no do­ba za te­a­tar, mi smo igra­li "Ši­zga­lo­vu lju­bav" pre­ko 50 pu­ta, iz­no­va tr­če­ći na voz za Za­greb sva­kog vi­ken­da, sa­mo zbog to­ga što smo ose­ti­li da iz­me­đu nas na sce­ni i raz­ma­že­ne be­o­grad­ske pu­bli­ke stru­ji ener­gi­ja, raz­u­me­va­nje... Re­lja Ba­šić ci­nič­no i sa ve­li­kom ko­li­či­nom pe­si­mi­zma po­sma­tra raz­voj no­vih glo­bal­nih tren­do­va ko­ji osva­ja­ju i na­še ma­le na­ci­je, sum­nji­čav je pre­ma tim ta­ko­zva­nim do­stig­nu­ći­ma mo­der­ne ci­vi­li­za­ci­je, pre­ma do­mi­nant­noj te­žnji za za­ba­vom i za­bo­ra­vom, i još uvek ve­ru­je da pra­vu vred­nost ima sa­mo jed­na ta­kva adre­na­lin­ska in­jek­ci­ja ka­kvu pru­ža bo­ra­vak me­đu sta­rim pri­ja­te­lji­ma. Upra­vo za­to i je­ste u Be­o­gra­du, gde uži­va u emo­tiv­nim su­sre­ti­ma i se­ća­nji­ma na za­gre­bač­ke i be­o­grad­ske zlat­ne da­ne.



ŠAR­ME­RI
BAŠ kao što sma­tra da je za­u­vek pro­šlo to "glanc vre­me" Ate­ljea 212, vr­hun­ske glu­mač­ke ge­ne­ra­ci­je i "te čud­ne, ne­u­ni­šti­ve Mi­re Tra­i­lo­vić", lju­di ko­ji su za­i­sta vo­le­li i raz­u­me­li te­a­tar, Re­lja Ba­šić sa ža­lje­njem kon­sta­tu­je i ka­ko ne­ma vi­še vre­me­na za ona­kve udva­rač­ke po­du­hva­te ka­kvi­ma su se on i Bo­ra To­do­ro­vić pro­sla­vi­li.
- Da­nas ni­ko ne­ma vr­me­na za te udva­rač­ke tak­ti­ke, mla­di­ma je lak­še da ot­ku­ca­ju po­ru­ku na mo­bi­te­lu - ka­že Re­lja - Pro­šlo je to na­še, ro­man­tič­no do­ba, sa lju­bav­nim pi­smi­ma, i ce­lom stra­te­gi­jom oko sva­kog pri­la­ska de­voj­ci.