Dva na­ro­da - jed­na pat­nja

Od stal­nog do­pi­sni­ka MEL­BURN
DA LI zbog či­nje­ni­ce da su nje­go­va ne­sva­ki­da­šnja ži­vot­na pri­ča i je­din­stve­ni li­te­rar­ni opus već sa­mi po se­bi "do­ga­đaj" ili zbog to­ga što vr­lo ret­ke na­gra­de ko­je je do sa­da do­bi­jao ni­su ni­šta pro­me­ni­le u na­či­nu na ko­ji ga nje­go­va či­ta­lač­ka pu­bli­ka pri­hva­ta - tek vest o do­bi­ja­nju pri­zna­nja "Rast­ko Pe­tro­vić" za ži­vot­no de­lo ni­je po­re­me­ti­la dnev­ni ri­tam Sre­te­na Bo­ži­ća - Von­ga­ra, ovo­go­di­šnjeg do­bit­ni­ka vred­nog pri­zna­nja, u nje­go­vom do­mu u Mel­bur­nu.
Mi­sli­te li da će Vas ova na­gra­da pri­bli­ži­ti či­ta­o­ci­ma u Sr­bi­ji?
- Osim par iz­u­ze­ta­ka, mo­ji ro­ma­ni ni­su do sa­da pre­vo­đe­ni na srp­ski je­zik. Či­ni mi se da su štam­pa­ne tek dve knji­ge u jed­nom po­ve­zu i po­je­di­ni de­lo­vi iz mo­je "Nu­kle­ar­ne tri­lo­gi­je" ko­ji su se na­la­zi­li u či­tan­ka­ma za sred­nju ško­lu, ali ne znam da li me ima još uvek ta­mo - od­go­va­ra Von­gar - Ne­dav­no je Ni­ška "Pro­sve­ta" iz­da­la "Cvet u pu­sti­nji" i pro­mo­ci­ja je tre­ba­lo da bu­de u Aran­đe­lov­cu. Ali ni­su me­ne štam­pa­li ni u En­gle­skoj, bio sam za­bra­nji­van i u Austra­li­ji, pa i to što me ne­ma na srp­skom je­zi­ku ni­je ni­šta neo­bič­no već je sa­stav­ni deo mog stva­ra­lač­kog ži­vo­ta.
Do Von­ga­ra ni­je la­ko sti­ći. On je pri­lič­no in­tro­vert­na lič­nost, sa ma­lim kru­gom pri­ja­te­lja. Na pr­ste jed­ne ru­ke mo­gu da se iz­bro­je in­ter­vjui ko­je je ovaj pi­sac dao do sa­da, iako je nje­go­vo de­lo bi­lo pred­met iz­u­ča­va­nja, ras­pra­va i is­tra­ži­va­nja na svim stra­na­ma sve­ta. Do raz­go­vo­ra za "No­vo­sti" do­šlo je za­hva­lju­ju­ći po­znan­stvu va­šeg do­pi­sni­ka sa Von­ga­rom i po­sle za­la­ga­nja za­jed­nič­kog pri­ja­te­lja i jed­nog od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca nje­go­vog de­la, sli­ka­ra Ne­boj­še Si­mi­ća.
Fran­cu­ska ve­za
Ot­ku­da pro­ble­mi sa iz­da­va­či­ma, sa vla­sti­ma, ne­spo­ra­zu­mi ko­ji Vas pra­te od pr­vih no­vi­nar­skih da­na u Sr­bi­ji po­sle ra­ta, do da­nas?
- Ve­ro­vat­no zbog te­ma­ti­ke mo­jih de­la. Pr­vo mi je Slo­bo­dan Pe­ne­zić za­bra­nio da se ba­vim no­vi­nar­stvom po­sle ra­ta, po­sle do­la­ska u Austra­li­ju na­sta­li su pro­ble­mi sa mo­jom "Nu­kle­ar­nom tri­lo­gi­jom", ko­ja je pr­va pro­go­vo­ri­la o stra­da­nji­ma Abo­ri­dža­na u unu­tra­šnjo­sti kon­ti­nen­ta. Nu­kle­ar­ne pro­be, ukra­de­ne ge­ne­ra­ci­je Abo­ri­džan­ske de­ce, sve je to bi­lo opi­sa­no u mo­jim knji­ga­ma i ilu­stro­va­no fo­to­gra­fi­ja­ma, ali ne­pri­jat­na isti­na ni­je bi­la naj­bo­lja pre­po­ru­ka da bi se de­la štam­pa­la u Austra­li­ji - ka­že nam Von­gar. - Pr­va ver­zi­ja mog ro­ma­na "Ra­ki", ko­ja go­vo­ri o abo­ri­džan­skom mla­di­ću ko­ji umi­re u za­tvo­ru po­li­cij­ski je od­u­ze­ta. Pro­test pro­tiv ta­kvog ak­ta vla­sti pot­pi­sa­lo je 200 naj­po­zna­ti­jih austra­lij­skih pi­sa­ca ali se ni­šta ni­je do­go­di­lo. Seo sam i na­pi­sao sve po­no­vo pa je fi­nal­na ver­zi­ja ro­ma­na ne­ka vr­sta re­sta­u­ri­sa­nog ru­ko­pi­sa. Na sre­ću da su mo­ja de­la pre­vo­đe­na na fran­cu­ski, ne­mač­ki, ki­ne­ski, ja­pan­ski, ho­land­ski, da sam imao ame­rič­kog a ne austra­lij­skog iz­da­va­ča, pa su mo­je knji­ge sti­gle do či­ta­la­ca. Bio sam po­znat svu­da u Evro­pi osim ov­de u Austra­li­ji gde ži­vim i pi­šem.
Na sa­mom po­čet­ku svog li­te­rar­nog ži­vo­ta ima­li ste i po­moć va­še "Fran­cu­ske ve­ze"?
- Po­sle od­la­ska iz Ju­go­sla­vi­je bio sam u Pa­ri­zu od 1958. pa sle­de­će tri go­di­ne. Bio sam ra­se­lje­no li­ce, bez pa­so­ša, a Fran­cu­ska u ra­tu u Al­ži­ru i to ni­su bi­la sreć­na vre­me­na, ali iz tog vre­me­na po­ti­če mo­je pri­ja­telj­stvo sa mno­gim zna­čaj­nim lič­no­sti­ma tog pe­ri­o­da, sa Sar­trom i Si­mon de Bo­vo­ar. Ta­mo sam upo­znao i Be­ke­ta ko­ji mi je naj­vi­še od svih po­mo­gao (još imam ce­lo­kup­nu ko­re­spo­den­ci­ju sa njim) jer ka­da ni­ko ni­je hteo da me štam­pa, Be­ket je moj ru­ko­pis po­slao svom iz­da­va­ču i za­la­gao se da bu­dem ob­ja­vljen. Fran­cu­zi su bi­li mo­ji pr­vi iz­da­va­či i po­mo­gli su da po­sta­nem ime u knji­žev­no­sti, naj­vi­še za­hva­lju­ju­ći pri­ja­telj­stvu sa ta­ko ve­li­kim ime­ni­ma.
Bo­lje su­tra
Vi­še­go­di­šnji bo­ra­vak me­đu Abo­ri­dži­ni­ma po­mo­gao je da shva­ti­te i pri­hva­ti­te nji­ho­vu kul­tu­ru, to­li­ko da su po­je­di­ni kri­ti­ča­ri mi­sli­li da ste i Vi pri­pad­nik tog na­ro­da, a ne­ki Va­še sa­ku­plja­nje do­mo­ro­dač­kih pri­ča po­re­di­li sa onim što je Vuk Ka­ra­džić ura­dio za nas.
- Abo­ri­džin­ska kul­tu­ra je jed­na od naj­sta­ri­jih na sve­tu i što je još va­žni­je go­to­vo sa­ču­va­na u svom iz­vor­nom ob­li­ku - ob­ja­šnja­va nam Von­gar. - Ali ko­li­ko sam ja nji­ma po­mo­gao da se ne­što od to­ga sa­ču­va to­li­ko su i oni me­ni po­mo­gli, omo­gu­ćiv­ši mi da pro­na­đem i for­mi­ram svoj sop­stve­ni stil pi­sa­nja po ko­me sam pre­po­zna­tljiv. A ima u sve­mu to­me i jed­na za­jed­nič­ka li­ni­ja ko­ja spa­ja nas Sr­be i austra­lij­ske do­mor­ce - dva na­ro­da na dva kra­ja sve­ta sa jed­nom slič­nom isto­ri­jom pat­nje. U mo­jim ro­ma­ni­ma pi­šem o stra­da­nji­ma austr­la­ij­skih do­mo­ro­da­ca po­sle nu­kle­ar­nih pro­ba u unu­tra­šnjo­sti kon­ti­nen­ta, da bi se ne­ko­li­ko go­di­na po­što su te knji­ge ob­ja­vlje­ne, do­go­di­lo da i mi po­sta­ne­mo žr­tve "osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma".
Da li pu­tu­je­te u Sr­bi­ju da pri­mi­te na­gra­du i pred­sta­vi­te se či­ta­lač­koj pu­bli­ci?
- Mo­je zdra­vlje na ža­lost ni­je naj­bo­lje i to me spre­ča­va da pu­tu­jem. Ali ka­da bu­de pro­mo­ci­ja "Cve­ta u pu­sti­nji" na mom sta­rom og­nji­štu, u se­lu iz ko­ga po­ti­čem, upa­li­će se va­tra i to će ozna­ti­ti moj du­hov­ni po­vra­tak u Sr­bi­ju - ka­že Von­gar.
Za kraj, ima­te li ne­ku po­ru­ku za či­ta­o­ce "No­vo­sti"?
- Mo­žda je za­ni­mlji­vo po­me­nu­ti da sam ja u svo­jim no­vi­nar­skim po­če­ci­ma bio do­pi­snik "No­vo­sti" iz užič­kog re­gi­o­na, ali to ni­je du­go tra­ja­lo. Ono što bih na za­vr­šet­ku ovog raz­go­vo­ra že­leo da ka­žem je­ste da je i za či­ta­o­ca i za pi­sca jed­na ista stvar naj­va­žni­ja - da ve­ru­ju u ono što ra­de i da is­tra­ju na to­me ne gu­be­ći na­du u bo­lje su­tra.

DVA SVE­TA
VON­GAR a Abo­ri­džan­sko ime ko­je je Sre­ten Bo­žić "za­ra­dio" ži­ve­ći me­đu do­mo­ro­ci­ma i nje­go­vo oro­gi­nal­no zna­če­nje je "onaj ko­ji pu­tu­je iz­me­đu dva sve­ta - sve­ta ži­vih i sve­ta mr­tvih". Bo­ži­ću je ovo ime po­klo­nio Abo­ri­dža­nin ko­ji ga je spa­sao smr­ti, po­vra­tiv­ši ga iz jed­nog sve­ta u dru­gi.
Von­gar ži­vi u svo­joj ku­ći u Ko­fil­du, jed­nom od naj­pre­sti­žni­jih mel­nbur­ških kra­je­va, ali ono što nje­gov do­ma iz­dva­ja od svih osta­lih je­ste pri­su­stvo din­go­sa, austra­lij­skih di­vljih pa­sa! To je nje­go­va ve­za sa abo­ri­džan­skim sve­tom po­sle po­vrat­ka u "ci­vi­li­za­ci­ju". Bo­žić je mo­rao da iz­dej­stvu­je po­seb­nu do­zvo­lu da bi ih dr­žao u svo­joj ku­ći.
Von­gar je okru­žen broj­nim ru­ko­pi­si­ma i pa­pi­ri­ma ali i sli­ka­ma iz­me­đu ko­jih se naj­vi­še is­ti­ču ra­do­vi naj­po­zna­ti­jeg abo­ri­džan­skog umet­ni­ka Kli­for­da Po­su­ma či­je se plat­no na­la­zi i u zgra­di austra­lij­skog par­la­men­ta u Kan­be­ri.