SRBIJA ZEMLJA VELIKIH PODVIGA: Svi su znali za velike vojskovođe - Putnika, Bojovića, Mišića i Stepanovća

Arčibald Rajs

03. 02. 2021. u 18:00

ULOGA princa Aleksandra prema saveznicima Srbije nije bila uvek laka, naprotiv. U više mahova govorio sam o antipatiji, čak o otvorenom neprijateljstvu na koje je nailazio Solunski front kod izvesnih saveznika.

СРБИЈА ЗЕМЉА ВЕЛИКИХ ПОДВИГА: Сви су знали за велике војсковође - Путника, Бојовића, Мишића и Степановћа

Foto Arhiva

Princ-regent je bio primoran da se neumorno bori da bi se dobilo bar što je najnužnije da se može održati front i, eventualno, da se može napredovati. Vrlo slabo podržavan u svom naporu za propagandu i objašnjenje srpske stvari od strane krfske vlade, žalio sam se jednog dana princu Aleksandru, govoreći mu da sam donekle obeshrabren da se borim ne protiv neprijatelja nego protiv inercije prijatelja koji mene podržavaju.

"Jadni moj prijatelju" kazao mi je princ, "ja radim samo to i radiću to celog svoga života.

Svi moji neprijatelji zajedno nisu mi učinili ni polovinu neprijatnosti koliko su mi ih stvorili moji prijatelji". Ali regent je imao muško srce. I on je usvojio francusku devizu "Savladaćemo ih". I on ih je savladao. Eto kakva su bila dva velika srpska ratna šefa, duhovni šef Petar I i stvarni šef princ-regent Aleksandar. Oni su bili dostojni naslednici velikih srpskih kraljeva iz srednjeg veka.

Koji su bili njihovi direktni saradnici, vojskovođe? Već sam govorio o vojvodi Putniku na jednom drugom mestu. Da opišem vojvode Mišića, Stepu Stepanovića i Bojovića, ponovo pribegavam svojim pismima s fronta, koja, i danas, izgleda da najbolje rezimiraju sve što mogu kazati o tim ljudima.

PISMO od 3. maja 1917. - vojvoda Mišić.

"Svetski rat je izneo u prvi red izvestan broj vojskovođa. Ipak taj broj nije toliko znatan, kao što bi čovek mogao da zamišlja. To ne znači da je saveznicima, pa čak i njihovim neprijateljima, nedostajalo sposobnih ljudi. Oni su ih imali i imaju ih još dovoljno, ali ova sposobnost, vrlo česta, upravo je činila da je jednom šefu bilo teže da dođe na veliki glas.

Srbija, ova zemlja izvanrednih podviga, odlikovala se takođe po svojim šefovima koji su svojim zaslugama postali popularni u celom svetu. Ko ne zna za ime starog vojvode Putnika koji je, bolestan, često spremao u krevetu pobedničku akciju srpske vojske za vreme prvog perioda rata? Ime njegovog naslednika generala Bojovića, nije takođe nepoznato, jer blagodareći velikim delom njegovom organizatorskom talentu srpske trupe su odnele takve pobede koje začuđavaju.

SVI ONI koji su pratili operacije na Balkanu znaju, takođe, kakvu je važnu ulogu igrao stari vojvoda Stepa Stepanović. Ćutalica, živeći samo za svoje vojnike i svoju zemlju, on je izvršio stvari koje su za divno čudo. Najzad, vojvoda Živojin Mišić, uživa u sadašnjem času glas koji ide daleko izvan kadra Istočne vojske. Živojin Mišić je tip srpskog ratnika i ne mogu odoleti iskušenju da pokušam da nacrtam siluetu ovog šefa.

Neću govoriti o njegovim vojničkim podvizima. Oni koji se interesuju za vojne operacije znaju njegov udeo u pobedama u jesen 1914. i u pobedama koje je izvojevala srpska vojska pred Bitoljem u toku tri poslednja meseca godine 1916. Pokušaću da dadem psihološku analizu ovog čoveka koji divno ovaploćava sve osobine svojstvene lepoj srpskoj rasi.

Čovek neukrotive energije

ZA VREME bitke, vojvoda Mišić je miran. NJegovu kratku i odrešitu reč sluša ceo svet. Kad ga čovek vidi kako mirno puši mnogobrojne cigarete, ima instinktivni utisak da ovaj ćutljivi čovek vlada bitkom i da će povesti svoje trupe ka pobedi.

Takav je vojvoda Živojin Mišić. Pravi srpski tip: odlično srce, čovek više inteligencije i neukrotive energije. On ima još jednu vrlo veliku osobinu: umeo je da ostane jednostavan i skroman pored sve slave koju mu je donelo njegovo briljantno držanje."

Srednjeg stasa, sa prosedim brkom, vojvoda Mišić ima spoljašnost lepih seljaka iz oblasti Kolubare, odakle je rodom. On je seljačko dete i opravdano se tim ponosi. Život ga je udaljio od male očinske kuće, sasvim bele usred zelenog voćnjaka. Vojvoda Mišić je najfiniji i najkultivisaniji svetski čovek, ali njegovo srce je ostalo tamo na brežuljcima koji okružuju lepu varoš Valjevo.

KADA je, krajem 1914, ceo svet aplaudirao gotovo čudesnoj pobedi srpske vojske, podvizima njenih vojskovođa, a naročito Mišićevim, on nije hteo ići da se dade slaviti po Beogradu. On neće aklamacije, iako ih je pravedno zaslužio, i odlazi da se odmara nekoliko dana kod svoga brata, seljaka, usred zimskog sela.

Vojvoda Mišić je skroman i mudrac. Duboko religiozan, ali nimalo zatucan, on je odličan otac. Vrlo ljubazan, prima mnogobrojne strance koji dolaze da ga potraže, i za svakoga ima lepu reč. Ipak on je povučen i otkriva svoje srce samo onima koje smatra kao prave prijatelje. I to je jedna od odličnih osobina koju je nasledio od svojih seljačkih predaka.

To je divan šef, obožavan od svojih oficira i svojih vojnika. On zahteva strogu disciplinu, ali takođe ume da osokoli sve dobre volje.

VOJVODA je vrlo pravedan i svi njegovi potčinjeni, do najprostijeg vojnika, znaju da će saslušati njihove žalbe, i da će, ako imaju osnova, pravedno presuditi. Vojvoda zna da jedino šef koji može da računa na odanost svojih potčinjenih može da izvrši velike stvari. Postupa sa svojim oficirima kao sa saradnicima i prijateljima, a ne kao sa nižima. Ako se jedan od njih ili neki vojnik istakao, on može biti siguran da će mu njegov vojvoda priznati zaslugu i da će ga nagraditi. Da li je stoga čudo da su svi pripravni da se drage volje žrtvuju za svog omiljenog šefa?

Bio sam često sa vojvodom Mišićem na raznim mestima gde ga je rat primorao da razapne šator. Imao sam uvek utisak da se nalazim usred jedne velike porodice. Jedino velike vojskovođe su sposobne da stvore jedno takvo duševno stanje, povoljno, čak potrebno, za uspeh ratnih operacija.

PISMO od 17. juna 1917. - vojvoda Stepa Stepanović.

"Nalazim se u jednom selu (Tresini), u onoj velikoj izvanredno plodnoj dolini koja se zove Moglena. Moglena dolazi od reči magla i, zaista, gotovo nema dana da nemamo oluju ili da strmi planinski vrhovi Kožuha, Vetrenika, Dobrog polja, koji imaju više od 2.000 metara visine, nisu sakriveni oblacima. Ali ove česte kiše učinile su zemlju tako masnom i plodnom da na izvesnim mestima vegetacija postaje gotovo tropska.

Iza crkve, gotovo sakrivene ogromnim stoletnim drvećem i okružene grobljem sa raskošnom vegetacijom ispod koje se ne vide grobovi, nalazi se škola, duga bela zgrada, primitivno građena. Tu je štab Druge srpske armije.

ORDONANSI dolaze i odlaze, praveći se da ne vide jednog malog krepkog starca koji radi sam za seoskim stolom, nameštenim u hladovini. Na njemu je kaki uniforma, izbledela od neprestanog pranja, pola vojničkog, a pola građanskog kroja. Na male muskulozne noge obuo je crne i suviše kratke čizme. Na glavi mu je starinska engleska kačketa, stara i izveštana. To je čovek šezdesetih godina. Malen, dežmekast, sa retkom kratko ošišanom kosom na lobanji, on naliči na palančanina-seljaka iz varošice ili sela. Ima male bele brkove, a oči mu se kriju iza zlatom opervaženog cvikera. Ali kad skine cviker, kakve žive, jasne i dobre oči obasjavaju lice ovog starca koji se dobro drži.

Ovaj čovek - to je vojvoda Stepa Stepanović, srpski šef, obožavan i poštovan od cele vojske kralja Petra.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)