FELJTON - MAKEDONCI TRAŽE SOPSTVENU VOJSKU: Milan Grol - „Hrvati neće sa Srbima – ni u raj“

Đuro Zagorac

24. 09. 2022. u 18:00

ĆUDLJIVA Drina kao da se protivila i „suvoj“ granici, razdvajanju Semberije od Podrinja, u kojima vekovima živi isti narod. Hladna Drina očito, iz iskustva, nikom nije verovala.

ФЕЉТОН - МАКЕДОНЦИ ТРАЖЕ СОПСТВЕНУ ВОЈСКУ: Милан Грол - „Хрвати неће  са Србима –  ни у рај“

Lazar Koliševski govori 1944. na mitingu u Skoplju, Foto "Vikipedija"

I legendarni Gavrilo Princip u svojim ispovestima je govorio da mu je, kad se vraćao iz Srbije, bilo teže da pređe Drinu nego da izvrši atentat na carskog prestolonaslednika Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu.

Tito i JNA odabrali su i gradili Bosnu i Hercegovinu, kao poslednji bastion Jugoslavije.

U njoj je bila ukopana baza, bunker, za štab vrhovnog komandanta kome, tvrdilo se, ne može naškoditi ni atomska bomba!

Bosno moja, da mi te je ispeglati, bila bi veća od Evrope! Događaji i vreme učinili su svoje. Tvrđava, građena za Tita, nije uspela da sačuva ni Ratka Mladića, njegovog oficira i prvog generala vojske Republike Srpske, u kojoj je znao da igra i šah.

Krvavi događaji zamutili su Drinu. Umesto dve bratske republike, sada dve susedne države, pokušavaju da ukrote vodu Drine, da udare nove granične stubove.

Ali, Drina se ne da...

TOKOM  Drugog rata položaj Makedonije se iskomplikovao. Bila je okupirana i dezorijentisana. Pri kraju rata, Hitler i Nemačka namenili su joj ujedinjenje i nezavisnost. To su podržali i Bugari, kad su shvatili da neće sačuvati okupirane prostore. Najsigurnija ponuda Makedoncima je nuđena od jugoslovenskih komunista – da budu peta republika u budućoj jugoslovenskoj federaciji.

U haosu, koji je dugo vladao jugokomunisti su uspeli da pridobiju i organizuju svoje pristalice. Prevagnula je struja koju su predvodili komunisti, školovani u Srbiji. Iako nisu imali predstavnika na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine, odluke toga skupa su im omogućile da podignu ustanak i organizuju partiju. Uspeli su da se okupe u manastiru Prohor Pčinjski, u Srbiji, i da tu 2. avgusta 1944. godine proglase – Republiku Makedoniju!

NJu su doživeli kao svoju državu, tačnije samo od njih treba da zavisi da li će se potpuno osamostaliti ili ostati u jugofederaciji. U to se najbolje uverio i Svetozar Vukmanović, koji je bio poslat sa Visa, od strane Tita, da kanališe odluke Sobranja. Kad je Vukmanović podržao predlog da predsednik Sobranja postane Vidoje Smilevski, protivnici predloga su ga upitali: „Šta se vi mešate, šta ovde tražite?“Smilevski se morao izjasniti da li je Srbin ili Makedonac?

DOK SE  slavilo proglašenje republike, u vojnom garnizonu u Skoplju – pobuna! Vojska je odbila da krene na sever i da učestvuje u borbama za oslobođenje cele Jugoslavije.

Neposlušnost su branili odlučnošću: „Mi nećemo na Berlin – hoćemo na Solun!“.

Makedonci su prvi sazvali i skupštinsko zasedanje, Sobranje, na kome se većalo tri dana i doneto više odluka. Dve odluke su izazvale posebno interesovanje.

Prva odluka: Proglašena je samostalna – Pravoslavna makedonska crkva!

Crkve i crkvena dobra oduzeta su Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kojoj su pripadala.

Zatražena je i autokefalnost – međunarodno priznanje nove crkve. Srpska pravoslavna crkva je mnogo postradala u ratu, naročito u Hrvatskoj i BiH, ali i na KiM i Makedoniji, što je bio novi udarac. NJena delegacija, sa patrijarhom, krenula je za Moskvu, za pomoć i savet sestrinske ruske Crkve.

Kakvo je bilo iskustvo u SSSR-u? Ovoj poseti dat je odgovarajući publicitet. Agencija Tanjug nije javila šta je rečeno povodom postupka Skoplja, ali jeste – da je „data podrška“ novoj vlasti i Jugoslaviji. Tako je glasio službeni izveštaj, a šta su crkveni velikodostojnici stvarno odneli ispod mantija, nije bilo teško pretpostaviti. Svesni komunista, nosilac nove vlasti, nastupao je sa jasnim verskim opredeljenjem: „Ne verujem u Nebesa, već – u Marksa i Engelsa“. A, šta su ova dvojica teoretičara mislila i pisala o religijama, dobro je poznato.

Šta je pred maršom fanatika preostalo verujućima? Trpljenje i molitva.

I JOŠ  jedna odluka, ona – da makedonski jezik postaje zvanični i jedini, imala je takođe snažan odjek u samoj Makedoniji. A sve je kumuliralo u Kumanovu i okolini, gde su Srbi bili većinski narod i gde su „svi“ govorili srpski. U štrajk su stupili đaci i profesori Kumanovske gimnazije, koja je uživala veliki ugled.

Koliko su Makedonci „bukvalno“ shvatili svoja prava iz odluka AVNOJ-a najbolje su demonstrirali u jednoj anketi: Da li ste za svoju samostalnu vojsku ili zajedničku jugoslovensku?

Četiri republike – Slovenija, BiH, Crna Gora i Srbija – su se izjasnile za jedinstvenu armiju, dok su Makedonci bili za svoju samostalnu vojsku.

A, Hrvati? Oni nisu bili odlučni, odgovor iz Zagreba je bio – Kako odluči Srbija! Opa! Hrvati u stroju sa Srbima?

Među onima koji su ovo doživeli kao iznenađenje, bio je i poznati demokrata Milan Grol.

On se vratio iz izbeglištva, bio je i predsednik Kraljevske Vlade u Londonu. Sarađivao je dosta sa Hrvatima i iz tog iskustva poticala je i njegova čuvena krilatica: „Hrvati neće sa Srbima – ni u raj!“. Nisu hteli u raj, ali eto jesu u – JNA!

MAKEDoNCI su bili aktivni i u raspravama o prvom Ustavu FNRJ iz 1945. godine. NJih je „bunila“  ustavna formulacija da su se „naši narodi svojom voljom ujedinili u Jugoslaviju“. Glumili su neobaveštenost, interesujući se – ko je i kada proverio „volju naroda“? Posebno ih je mučilo: gde se zagubilo „pravo na otcepljenje“, koje je bilo proklamovano odlukama AVNOJ-a u Jajcu i svim prethodnim odlukama?

Dolaskom Lazara Koliševskog (1914–2000) na čelo makedonske partije mnogo toga se izmenilo. Koliševski je učio i radio u Srbiji (u Kragujevcu), a kad je izbio rat 1941. godine, organizovao je i prvu partizansku jedinicu. Dospeo je bugarskih šaka i osuđen je – na smrt! Stekao je, međutim, priliku da svoje grehe ispašta na malo duži rok; smrtna presuda mu je bila zamenjena – večitom robijom. Kad se ubio Hitler i kapitulirala Bugarska, domogao se i – slobode.

Koliševski se nosio sa nacionalistima, ali bilo ih je mnogo. Bila mu je potrebna pomoć.

Gde je obezbediti? Obratio se Koliševski vrhu KPJ i svom proverenom partijskom drugu, Srbinu Rankoviću. Zatražio je od druga Marka (Rankovića) da mu, za privremeno, „pozajmi“ Kumanovo i njegovu partijsku organizaciju, koja je bila brojna i jugoslovenski opredeljena. Kad se očisti i ojača partija, Kumanovo će se vratiti u okrilje federalne Srbije!

Ne samo što Kumanovo nije vraćeno, nego su usledile i dodatne želje za teritorijalnim proširenjem Makedonije.

SRBIMA NISU VAŽNE GRANICE

SRPSKIM komunistima, oličenim u Rankoviću, nije bilo toliko važno da li će Kumanovo biti u Srbiji ili u Makedoniji – biće u Jugoslaviji. „Vi gospodo, možete da menjate istoriju, da pišete novu, ali ne i da menjate geografiju’, usprotivio se samo jedan veliki Srbin nesrpskog porekla, Milan Grol. On je smatrao velikom greškom to što je Makedonija dobila status republike, smatrao je da je pokrajina mera, kojom bi Makedonci obezbedili ravnopravnost njihove različitosti u odnosu na srpski narod. Grol je upozoravao da je Vardarska dolina za Bugare pitanje sentimenta, a za Srbiju – ‘pluća’!“

SUTRA: VRATNICA I SEDAM SELA NE ŽELE U MAKEDONIJU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

SNIMAK KAO DOKAZ: Kika se nije ubila! Majka pokojne jutjuberke se oglasila na društvenim mrežama