FELJTON - SPOROVI OKO DISERTACIJE: Ivo je osvetleo duhovni prostor Bosne kroz vekove

Miroslav Janković

27. 11. 2021. u 18:00

NIJEDNA pesma, zapis, beleška, priča ili roman... ili bilo šta drugo što je izašlo ispod Andrićevog pera, nije izazvalo toliko kontroverznih tumačenja i besa kod bosanskih muslimana kao njegova doktorska disertacija, pod naslovom: "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine", napisana 1924. godine, u jednoj vrsti iznudice i velike žurbe.

ФЕЉТОН - СПОРОВИ ОКО ДИСЕРТАЦИЈЕ: Иво је осветлео духовни простор Босне  кроз векове

DILEME Ivo Andrić 1922. godine, Foto Zadužbina Ive Andrića

Iz raznih razloga Andrić nije dozvoljavao da se disertacija za njegova života štampa, odnosno sa nemačkog prevede na srpski jezik (to je uradila Zadužbina nakon Andrićeve smrti), niti se on ikada o njoj usmeno ili pismeno izjašnjavao, nije dozvoljavao da bude uvrštena u njegova sabrana dela: bezmalo, na neki način nije je ni smatrao svojim delom, tj. ogrnuo je dubokom ćutnjom za svoga života.

Rekosmo, Andrić je disertaciju i napisao i odbranio 1924. godine, u velikoj vremenskoj stisci i "pod moranje"! Kada se 1919. g. nastanio u Beogradu, Andrić se zaposlio u tadašnjem Ministarstvu vera, ali je ubrzo prešao u Ministarstvo inostranih dela. Nakon prvih službovanja u poslanstvima pri Vatikanu, Bukureštu i u Trstu, u januaru 1923. biva postavljen za vicekonzula u Gracu. Baš tada je donesen zakon da državni činovnici moraju posedovati diplomu o završenom fakultetu. Andrić je još pre rata započinjao i prekidao studije na tri fakulteta: u Zagrebu, Beču i Krakovu, jer je za vreme rata bio hapšen i konfiniran. Ponovo se vraća studijama na zagrebačkom Mudroslovnom (Filozofskom) fakultetu 1917/1918. g., ali opet ih brzo prekida. Jer, rekosmo, 1919. seli se i zapošljava u Beogradu. A kada je imenovan za vicekonzula u Gracu 1923, on započinje, tj. nastavlja, studije na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Međutim, stiže ga pomenuti zakon, koji je "brži" od mogućnosti završetka školovanja i Ivo Andrić, nemajući diplomu, 31. decembra 1923. godine dobiva otkaz iz državne službe. Trebalo je dakle što pre završiti fakultet, i to u Gracu, kako bi se mogao vratiti tj. ostati u službi.

SADA se pred Andrića postavila nova dilema: da li fakultet završiti državnim ispitom i steći diplomu običnog srednjoškolskog nastavnika, profesora, ili doktoratom, za koji je međutim trebalo napisati pa odbraniti odgovarajuću disertaciju. Andrić se odlučio za doktorat iz dva razloga: zahtevao je manje ispitnih rokova, ceo postupak je bio brži od državnog ispita, a i u njegovom i u tuđem uhu lepo zvuči naziv titule: doktor filozofije.

To akademsko zvanje u Austriji ima dugu i posebno cenjenu tradiciju, taj doktorat se stiče tako što kandidat u toku osam semestara prikupi potreban broj potvrda da je uspešno pohađao seminare za određene predmete - dakle, da se isticao! Ali, isključivo o tome odlučuju profesori. Kandidati koji su, kao Andrić, prekidali studije mogli su računati na profesorsko razumevanje svoga slučaja. Andrić je tada počeo trku sa vremenom. Predao je molbu za završni ispit, takozvani rigorozum, a za taj završni ispit je odabrao dva predmeta: slovensku filologiju i istoriju Austrije. Uz ova dva predmeta, Andrić je, kao i svaki drugi kandidat, bio dužan da položi još i ispit iz filozofije, prethodno i iz latinskog, jer se tako čuva ime i tradicija fakulteta. Andrić je dakle doktorirao i slovensku filologiju i austrijsku istoriju i filozofiju, ali doktorat iz filozofije je, svojim imenom i sjajem, prekrio ona dva, prethodna osnovna predmeta.

BEZ TITULE ISPRED IMENA

ANDRIĆ, nakon položenog doktorata, gotovo se nigde nije potpisivao sa tom titulom ispred svoga imena i prezimena. Ponekad i ponegde bi bio od strane drugih, u nekoj prepisci, uglavnom diplomatskoj, bio i tako titulisan, ali očito je da on zbog duha i odjeka disertacije izbegavao da javno ističe svoju doktorsku titulu i time skreće pažnju na disertaciju. U njegovom maniru je bilo da ono čime nije zadovoljan nekako sakrije i od sebe, jednostavno gurne pod tepih. Tako isto nije imao dobro mišljenje o prvoj svojoj zbirci pesama "Nemiri"... pa je uz nju i drugu, bolju "Eks ponto" izbegavao da uvrštava u sabrana ili izabrana dela, nanovo doštampava ili o njima javno govori.

IVO je u Gracu predavanja iz slovenske filologije pohađao kod profesora Hajnriha Feliksa Šmita, koji mu je bio i mentor. Šmit je bio četiri godine mlađi od Andrića, bio je tek postavljen u Gracu za profesora, u isto vreme kad se Andrić upisivao. Šmit je bio iz Lajpciga, gde je doktorirao 1922. godine. Drugi profesor na doktorskom ispitu bio mu je Rajmund Fridirih Kajndl, znatno stariji od Šmita. Kajndl je ideološki bio velikonemac, zastupao je svenemačko ujedinjenje pod Bečom a ne Berlinom.

Ispit iz slovenske filologije zakazan je za 3. jun 1924, a ispit iz drugog predmeta, istorija Austrije, zajedno sa ispitom iz filozofije, kod profesora Huge Špicera, za 12. jun. Oba ispita je Andrić položio sa najboljom mogućom ocenom "izvrsno". Sutradan je odmah obavljena svečana promocija. Tako je Ivan - Ivo Andrić, za koga je prof. Šmit u obrazloženju napisao da "pripada staroj patricijskoj porodici iz Sarajeva", što nije uopšte tačno, postao doktor filozofije; a "doktorat" iz pisanja književnih dela polagaće narednih dvadesetak godina, sve do konačnog, završnog ispita: dobijanja Nobelove nagrade 1961. godine.

KADA se uporede ovi datumi i uzmu u obzir okolnosti u kojima se našao Andrić, jasno se vidi da je disertacija pisana nešto malo više od pola godine: u žurbi i pod moranjem sticanja diplome. I još nešto, u tadašnjoj literaturi nije bilo radova i knjiga o kulturi i duhovnom razvoju Bosne. Andrić je, dakle, prvi koji je o tome napisao rad. Zato je njegova disertacija, odnosno teze u njoj, puna ličnih doživljavanja Bosne, turske okupacije, islama i uopšte društvenih prilika u tom dobu. Andrić dr Ivo je osećao da istorija postoji, leži ili spava i van dokumenata, da se istorijski događaji i procesi mogu rekonstruisati i na osnovu detalja, predanja, fragmenata... koji svojom snagom i autorovim logiciranjem nad njima mogu snažno osvetliti duhovni prostor Bosne kroz vekove. Andrić je očito bio prinuđen na takav pristup i koncept disertacije: zbog nedostatka literature o toj temi i ličnog snažnog ubeđenja da se četiri i po veka Bosne pod Turcima mogu i na osnovu usmenog pamćenja naraštaja i pokojeg škrtog popovskog zapisa verno i istinito oslikati.

NA OVOM mestu je, međutim, i počeo nesporazum bosanskih muslimana i Andrića, odnosno snažno se razbuktao zbog načina na koji je Andrić formulisao svoju tezu, na početku drugog poglavlja. (Inače, teza se mora odmah na samom početku teksta disertacije vidno istaknuti, da bi se svim napisanim posle dokazivala i dokazala). Ovako glasi ta Andrićeva teza:

"Od odlučujućeg značaja je to da je Bosnu, u najkritičnijem trenutku njenog duhovnog razvoja, u doba kada je previranje duhovnih snaga dostiglo vrhunac, osvojio jedan azijatski, ratnički narod, čije su društvene institucije i običaji značili negaciju svake hrišćanske kulture i čija je vera - nastala pod drugim klimatskim i društvenim uslovima i nepodesna za svako prilagođavanje - prekinula duhovni život zemlje, izobličila ga i od tog života načinila nešto sasvim osobeno".

SUTRA: Duh Bosne kroz vekove

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)