FELJTON - SAČUVAO JE SRPSKU DUŠU: Kada je Đorđe Roš video u kakvom su stanju Hilandar i njegovi monasi, odmah je prionuo na njegovo obnavljanje

Žiža Radivojević

10. 06. 2021. u 18:00

PORODICA Roš definitivno se nastanila u Nemačkoj 1960. godine.

ФЕЉТОН - САЧУВАО ЈЕ СРПСКУ ДУШУ: Када је Ђорђе Рош видео у каквом су стању Хиландар и његови монаси, одмах је прионуо на његово обнављање

Foto Arhiva

Već sledeće godine Đorđe saznaje, od prijatelja koji su imali kontakata sa bratstvom manastira Hilandar, da je ova srpska svetinja u velikoj opasnosti da pređe pod grčku upravu. Po zakonima koji su važeći oduvek, kada u jednom manastiru broj monaha spadne na ispod sedam, on prelazi u grčko vlasništvo i postaje grčki. Ceo manastir bio je u oronulom stanju, zapušten, sa svega 11 monaha od kojih je polovina bila u godinama kada ne mogu da rade ni doprinose održavanju ni zgrada ni manastirskog imanja.

Sve je to video Đorđe i to ga je veoma pogodilo. On je bio i ostao Srbin, pravoslavac, koji je od kuće pravio malu Srbiju, ma gde se ta kuća nalazila. U malom mestu u blizini Štutgarta, LJubica, rođena Osta, bila je domaćica mnogim Srbima izbeglim iz Jugoslavije, kod njih su mogli da nađu utočište i pomoć. U toj kući čuvana je originalna zastava iz Prvog srpskog ustanka, uniforma i sablja kralja Aleksandra Karađorđevića, vredne ikone i slike Paje Jovanovića (koga je izdržavao za sve vreme okupacije). Kuća i podrum bili su puni stvari koje su mogli da ponesu iz Srbije da bi ih imali gde god im kuća bila.

IZGUBITI Hilandar, to je bilo isto kao izgubiti dušu, tako se osećao Đorđe kada je video u kakvom su stanju manastir i monasi. Titovoj Jugoslaviji Hilandar nije ništa značio, on je bio srpski, a država jugoslovenska, komunistička, sa verom u srp i čekić i neke druge ikone. Državu uopšte nije interesovalo da pomogne i održi Hilandar, niti je moglo sa te strane nešto dobro da se očekuje. Đorđe je shvatio da samo ličnim zalaganjem može nešto da se uradi, i da to treba uraditi brzo.

Komitet za obnovu manastira osnovao je sa princem Tomislavom Karađorđevićem i odmah su prionuli na posao obnavljanja starih veza i poznanstava sa ljudima koji su hteli i mogli da daju novac za obnovu manastira. Zbog tog cilja, koji je sebi zacrtao kao patriotski zadatak, Roš se preselio u Grčku, u mesto Nea Roda, blizu granice sa Svetom Gorom. Svaki prilog primljen je sa zahvalnošću, a ljudi su davali novac, građevinski materijal, javljali se kao besplatna radna snaga odazivali su se i oni koji nisu pravoslavne vere, ali im je Roš bio prijatelj i pomagali su njegovu borbu da se zadrži samo srce srpskog pravoslavnog duha, manastir Hilandar.

UZ GRAĐEVINSKU obnovu išla je i restauracija fresaka, otkup starih knjiga i žitija koja su se, povremeno, pojavljivala na aukcijama po Evropi. Išla je i logistika, preko ljudi koji su bili u Srbiji, pa se manastir obnovio i u ljudstvu, oživeo je i povećao broj monaha. Bio je to višegodišnji proces koji je zahtevao stalan i predan rad. Sve ove akcije otežavala je grčka država, u to vreme pod vladavinom vojne hunte, kojoj je socijalistička Jugoslavija bila neprijatelj. Teško, gotovo nikako, nije dozvoljavala posete Svetoj Gori, zabranjivala je, kontrolisala i otežavala sve što je stizalo kao donacija Hilandaru. I za ovo su princ Tomislav Karađorđević i Đorđe Roš morali da nalaze i koriste razna poznanstva, da bi ono što se dobilo i stiglo tamo gde je namenjeno. Koliki je bio njihov rad i trud kada su ga ometale dve države!

Kako je Đorđe sve ređe odlazio kući, u Nemačku, porodica se 1974. preselila u Grčku, u Nea Rodu. Bila je već prošla decenija njegove borbe za Hilandar i ona je donela vidljive rezultate, ali još nije bila završena. Da je Đorđe Roš mogao da kaže kako bi želeo da završi ovozemaljski život, sigurno bi poželeo da to bude baš onako kako se i odigralo.

NA BRODIĆU koji ga je, po ko zna koji put, nosio put manastira, izdalo ga je srce, i u hilandarsku luku uplovila je barka sa Rošovim telom. Drugačija smrt nije ni pristajala ovakvom čoveku od akcije, nego u koraku prema onom što je njemu sveto.

Porodica je želela da ispuni Đorđevu želju da bude sahranjen na groblju manastira Rakovica, gde mu počivaju roditelji. Uz zavet o sahrani, ostavio je i predmete koje je on smatrao dragocenim: zastavu iz Prvog srpskog ustanka, onu sa boja na Mišaru, vredne knjige, među kojima i Žitije Sv. Simeona, koje je pisao njegov sin, Stefan Prvovenčani, predmete i dagerotipije Anastasa Jovanovića, i još mnoštvo predmeta vezanih za istoriju i kulturu srpskog naroda. Tadašnja jugoslovenska vlast nije imala sluha za želju jednog "narodnog neprijatelja". Državna bezbednost smatrala je da, i mrtav, ovaj zaslužni patriota i junak, nije poželjan da počiva u socijalističkoj zemlji. Tadašnji guverner Svete Gore, prof. Cimis, posebnom dozvolom omogućio je da Roša sahrane u Hilandaru.

STAREŠINA, otac Mitrofan, organizovao je da porodica prenese telo. Tako je jedna čudna barka na kojoj su bile četiri žene - supruga LJubica i ćerke Jelena, Inge i Tatjana, pratile telo svog muža i oca i predale ga bratstvu u vodama Egejskog mora, jer kao žene nisu mogle ni da pristanu uz obalu Svete Gore. Mogle su da vide grupu monaha koji preuzimaju svog dobrotvora i penju se krivudavom, uzbrdnom stazom do malog groblja u okviru manastira.

Đorđe Roš, jedini je mirjanin joji je sahranjen na svetom tlu, i ispred kosturnice u kojoj počivaju lobanje monaha, stoji krst sa njegovim imenom. Pokojnikov zavet da vredna baština koju je sakupljao bude u Srbiji, ostvarile su njegove ćerke, godinama posle očeve smrti.

Gotovo svi predmeti nalaze se u Narodnom muzeju u Čačku, rodnom mestu Rošovog komandanta, majora Gavrilovića.

Đorđe i Dušan u smrti su ostali u tuđim zemljama, a Dušanov sin, Mirko, radio je u posleratnoj Jugoslaviji. Bio je priznat naučni radnik kome je oprošteno što pripada porodici narodnog neprijatelja. Veliki patriota dao je svojoj zemlji sve što je mogao, i ostao da počiva na parčetu Srbije na Svetoj Gori, u državi Grčkoj.

SUTRA: KRALJICA MARIJA KARAĐORĐEVIĆ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)