"OLUJA", JASENOVAC I BELA KNJIGA: Tekstovi o srpskoj istoriji predstavljeni su kao svojevrsna enciklopedija zla

Slobodan Jovanović

23. 01. 2021. u 17:14

ОЛУЈА, ЈАСЕНОВАЦ И БЕЛА КЊИГА: Текстови о српској историји представљени су као својеврсна енциклопедија зла

Dragutin Matić / Arhiva

VELIKOSRPSKI nacionalizam je bio vladajuća politička sintagma, a borba protiv velikosrpskog nacionalizma vladajuća politička doktrina Titove Jugoslavije.

Imao je tretman najveće opasnosti, kao da je bilo sveprisutan, Od politike do kulture, od nauke do sporta, od istorije i tradicije do kafane, od ideologije do svakodnevnog života. Teško je danas odrediti dubinu zaokupljenosti i dimenzije tzv. borbe protiv velikosrpskog nacionalizma jer je mnoge mitove i njihove manifestacije iz prethodnog perioda odnela mutna Marica, tako da sada svaki pokušaj rekonstrukcije više deluje kao preterivanje i karikatura nego kao istorijska istina. Ovih dana se, na primer, slavila srpska Nova godina. Bile su zabranjene javne manifestacije i okupljanja tim povodom kao što je prethodnih godina bio običaj, i to iz poznatog razloga - zbog epidemije korone. Do pre koju deceniju, međutim, zabrana je bila ideološka i politička jer se smatralo da je to manifestacija srpskog nacionalizma. Zabrana, doduše, nije bila formalna, ali je bila stroža od formalne.

MOTRILO se na kafane koje te noći rade duže od uobičajenog vremena, ko se tamo okuplja i koje se pesme pevaju. Zabranjene su bile, formalno ili neformalno, sve pesme u kojima se prepoznaje srpski duh, u kojima se slavi herojstvo iz Prvog svetskog rata i srpski junaci iz ranijih ratova i ustanaka. Da pomenemo "Ja sam ja, Jeremija", "Srpska se truba s Kosova čuje", "Bože pravde", "Marš na Drinu" itd.

Kako u kafanama, tako i u domovima: potkazivani su oni kod kojih je gorelo svetlo do i iza ponoći ili se čula muzika, kritikovani su i isključivani iz partije, označavani kao srpski nacionalisti i neprijatelji bratstva i jedinstva, onemogućavani da zauzmu značajnija radna mesta, a neretko kažnjavani i otpuštani s posla. Ako je tako bilo u "običnom" životu i s "malim" ljudima, kako je tek bilo s inteligencijom i javnom sferom! Sve srpske najznačajnije duhovne institucije ne samo da su bile pod permanentnom sumnjom i prismotrom, nego su i najdirektnije označavane kao nacionalističke: Srpska akademija nauke i umetnosti, Udruženje književnika Srbije, Srpska pravoslavna crkva. Takođe i fakulteti, katedre i instituti humanističkih nauka, zatima akademije, izdavačke kuće, novine, knjige, pozorišne predstave, filmovi, članci, pesme, aforizmi... Pa ljudi, pojedinci: naučnici, pisci, profesori, stvaraoci, intelektualci...

SVE je to revnosno sakupljeno u Beloj knjizi, kao u svojevrsnoj enciklopediji zla. Kao da je čitava pamet jednog naroda, uzgred najvećeg u Jugoslaviji i najstradalijeg bila ificirana virusom velikosrpskog nacionalizma. Bilo je, zapravo, sporno, opasno i proskribovano ono što je Miloš Crnjanski svojevremeno označio kao srpsko stanovište. Biće, međutim, da je upravo obrnuto i suprotno, da je naime sporno, opasno i subverzivno bilo ono na čemu se temelji i iz čega je proistekla Bela knjiga, kao izdanak podmuklog antisrpskog duha čitave jedne ideologije koja je svoje ovaploćenje doživela samo nekoliko godina posle pojave Bele knjige. Jugoslaviju su rasturila ne ona stanovišta koja Bela knjiga žigoše nego ona koja prećutkuje, a time i prikriva. Da je, naime, u posleratnoj Jugoslaviji uistinu razobličen Jasenovac, onako kako istorijska istina i civilizacijska pravila nalažu, ne bi bili mogući "Bljesak" i "Oluja" i ne bi bilo moguće divljanje hrvatskog fašizma danas. Da je razobličena hrvatska, endehazijska varijanta nacizma i genocida - onako kako je razobličen nemački nacizam i genocid nad Jevrejima, onda ne bi mogla Hrvatska da tako lako rasturi Jugoslaviju, ma kakva ta Jugoslavija bila, i da još za to okrivi Srbe i Srbiju. Zamislimo, na primer, nezamislivo: da je Nemačka odmah posle ujedinjenja krenula da pobije i protera preostale Jevreje. Naravno da svet, kakav god da je i koliko god bio antagoniziran, to ne bi dozvolio. Ne bi dozvolili ni Amerikanci, ni Rusi, ni Englezi, ni čitavo evropsko i svetsko javno mnjenje. Zato što zlo Aušvica i Holokausta nije prikrivano kao ovde zlo Jasenovca i Jastrebarskog, Glinske crkve i Nove Gradiške, Prebilovaca i nebrojenih jama širom NDH.

UPRAVO tako i zato je ovde bilo moguće da se hrvatski velikodostojnici i istoričari maltene sprdaju sa brojem srpskih žrtava u Jasenovcu, a još i više sa njihovim statusom u tim gubilištima (radnici u radnim logorima), kao i sa načinima na koje su umoreni, što se i kako se ni u nemačkim logorima nije događalo. Tako je i bilo moguće da nekome uopšte padne na pamet (Tuđmanu, na primer) da može da protera pola miliona Srba, proglasivši ih nepoćudnim, zlim i opasnim ne samo po "mladu hrvatsku demokraciju" nego i po Evropu i svet. I to samo zato što su Srbi i što neće da izađu iz Jugoslavije. I zato što pamte, a kako ne bi pamtili, ono što im se samo pre koju deceniju događalo u Hrvatskoj Nezavisnoj Državi. U pravu je jedan od retkih srpskih istoričara Miloš Ković kad kaže da je genocid najveća tema naše istorije. Tito je, međutim, išao suprotnim putem - umesto da genocid bude najveća tema i najveća opasnost po Jugoslaviju, on se opredelio da to bude srpski nacionalizam, optužujući time de fakto žrtve kao krivce i skrivajući genocid u celofanu bratstva i jedinstva. Logično je onda da je ta ideologija oživela devedesetih godina u Hrvatskoj, u kojoj zapravo nikad nije ni bila ugašena, i to u vidu etničkog čišćenja više stotina hiljada Srba iz njihovih domova, kao i brojnih ubistava i progona sve do današnjih dana. I uz to, praćenih, i onda kao i sada, istim pokličima "Ubij Srbina", "Srbe na vrbe" itd., koje inače, ni sada ni onda, niko ne sprečava i ne osuđuje.

POSEBNA je tema, a ovde je samo pominjemo, odnos Evrope, posebno Nemačke, prema onome što se zbiva i što se zbivalo u Hrvatskoj. Nemačka je naime sve to prikrila i podržala nagrađujući i primajući Hrvatsku u EU. Mogli bi se iz toga logički izvoditi zaključci da je Nemačka dislocirala svoj fašizam u Hrvatsku i da je Hrvatska sve to što je radila i onda i sada, radila i za sebe i za Nemačku, te da Pavelićev genocid i Tuđmanovo etnično čišćenje ne bi bili mogući bez nemačkog pokroviteljstva. Za ovu temu i priliku, međutim, bitno je istaći činjenicu da se Nemačka suočila sa zlom Aušvica i Holokausta, a Hrvatska sa zlom Jasenovca i genocida nije. I to je ključni razlog za ono što Hrvatska radi danas, što je radila pre trideset i pre sedamdeset godina, čak i nezavisno od toga kakva je i kolika je nemačka podrška u tome.

Jer, da se Titova ideologija sudarila s ideologijom genocida, a ne s nepostojećim i izmišljenim, ili jedva postojećim, velikosrpskim nacionalizmom, ne bi se s Jugoslavijom dogodilo to što se dogodilo. Neprestanim trabunjanjem, halabukom i galamom o velikosrpskom nacionalizmu tokom svih ovih decenija posle Drugog svetskog rata - čemu nesumnjivi doprinos daje i Bela knjiga - imalo je za posledicu, a to logično znači i za cilj, prikrivanje i guranje pod tepih istorije genocida na Srbima u hrvatskoj nezavisnoj državi. Drukčije se nikako ne može ni razumeti ni tumačiti takva mega zamena tema i teza - hrvatskog genocidnog šovinizma velikosrpskim nacionalizmom.

JASENOVAC je tom velikom ideološkom podvalom bio sakriven od Evrope i sveta, od istorijske i umetničke katarze i transkripcije. Tek poslednjih godina i meseci se pojavljuju romani i filmovi o tom ljudskom paklu, a Evropa i Amerika tek sada saznaju po koju mrvicu istine o tome. Ima, doduše, mnogo prepreka na tom putu do istine. Jedna je stvorena upravo tim višedecenijskim ćutanjem o genocidu. Tu je, zatim, bučno i nepravedno okrivljavanje Srba za zbivanja devedesetih godina prošlog veka. Kao u malo kom narodu ovde je kod izvesnog broja ljudi odnegovan duh samoporicanja (kako je tu pojavu označio profesor Milo Lompar) ili autošovinizma (kako ju je krstio publicista Zoran Ćirjaković), a ima i narodnih izraza i sintagmi: prodaja duše đavolu, mržnja i prezir prema svom narodu, besplatno ili za šaku dolara, svejedno. Moguće su, najzad, i nove bele knjige osim ove kojoj je posvećen ovaj dodatak. A i bilo ih je. Jednu je pre koju godinu bila sačinila Biljana Kovačević Vučo kao nomenklaturu ili spisak svih Miloševićevih ljudi za demokratski odstrel - članovi glavnog odbora njegove partije, poslanici, članovi vlada, direktori državnih firmi, urednici novina, policijski i vojni šefovi... Da se zna, ako zatreba nekoj demokratskoj okupacionoj vlasti, da se neko ne izmigolji ili sakrije. Drugu je sa nešto većim ambicijama ali sličnim razlozima sačinio zamenik srpskog tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić kako bi se procesuirali srpski novinari ratni huškači... Sve je to sada ad akta, ali nikad se ne zna s belim knjigama - kad, zbog čega i kome mogu da zatrebaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)