SUSRET SA ISTORIJOM: Tito kriv za hapšenje 545 španskih dobrovoljaca

Ivan Miladinović

20. 06. 2021. u 19:11

U LETO 1936. u Španiji počinje građanski rat. Radikalne socijalne reforme koje sprovodi nova vlada Narodnog fronta, političkih strana leve orijentacije, izabrana februara te godine, nikako ne odgovaraju konzervativnim snagama - zemljoposednicima, Katoličkoj crkvi i što je najvažnije, vojsci.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито крив за хапшење 545 шпанских добровољаца

Foto: Arhiva

Da bi se zaustavio taj proces, vojna hunta izvodi državni udar, koji je delimično uspeo. Republikanskoj vladi ostali su verni veći deo avijacije, mornarice i civilne milicije. Tako pučisti u prvom trenutku ostvaruju kontrolu nad ograničenim delom zemlje. Na unutrašnja španska previranja velike sile dvojako reaguju. Britanija, Francuska i SAD zauzimaju strogo neutralan stav i uvode embargo na uvoz oružja legalno izabranoj republikanskoj vladi, ali zato Nemačka, Italija i Portugalija izdašno pomažu pobunjenike, ne samo najsavremenijim naoružanjem, već i svojim regularnim vojnim jedinicama. Tako će u jednom trenutku na ratištima biti više od 60.000 Musolinijevih soldata i oko 15.000 Hitlerovih vojnika.

Jedini oslonac republikancima ostaće Sovjetski Savez. Pored materijalne pomoći, koja je dobro naplaćivana, i to u zlatu, jer je legalna vlada zlatne rezerve sklonila u Moskvu, po direktivi Kominterne formirane su internacionalne brigade. Koliko god je Španski građanski rat bio španski, istovremeno je bio i internacionalni. Oko 40.000 dobrovoljaca, iz gotovo celog sveta, došlo je da se rame uz rame sa republikancima, bori protiv tiranije i fašizma.

Foto: Arhiva

Adolf Muk i Milan Gorkić

Od Kominterne, KP Jugoslavije dobila je nalog da sakupi najmanje 3.000 dobrovoljaca. Već 23. oktobra 1936, CK KPJ štampa proglas: "Borba herojskog španskog naroda nije samo borba koja će imati za rezultat pobedu ili poraz demokratije samo u Španiji, nego je to početak oružanog sukoba fašizma i demokratije čitavog sveta."

KAKO se tadašnja vlast Kraljevine Jugoslavije na čelu sa premijerom Milanom Stojadinovićem strogo držala načela neutralnosti, to je značilo i zabranu odlaska dobrovoljaca. Svima koji su odlazili oduzimano je državljanstvo. Da bi koliko-toliko ispunilo zadatu kvotu, rukovodstvo KPJ, na čijem je čelu tada Milan Gorkić, okreće se Jugoslovenima po evropskim zemljama. Prema jednom izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova kojim je rukovodio Anton Korošec, navodi se da su komunisti dobrovoljce za Španiju regrutovali najviše među radničkim kolonijama u Belgiji i Francuskoj.

Danas se pouzdano zna da je u internacionalnim brigadama u Španiji i drugim jedinicama republikanske vojske bilo 1.775 Jugoslovena, ali samo 421 je stiglo iz ondašnje Kraljevine. Ostali su dolazili iz raznih krajeva sveta - od Sovjetskog Saveza, do Sjedinjenih Američkih Država.

Kako se na "branik slobode i demokratije" odlazilo isključivo ilegalno, KPJ je imala zadatak da organizuje ulazak u Španiju. Jedna od takvih akcija prebacivanja dobrovoljaca, s početka 1937. godine, koja se završila katastrofalno, može da pojasni toliko mali odziv iz zemlje. Reč je o neuspelom transferu nekoliko stotina ljudi koji će, po svemu sudeći, ostaviti duboke posledice na budućnost Partije i ostati do danas nerasvetljen, ali i otvoriti pitanje nerazjašnjene uloge Josipa Broza u Španskom građanskom ratu. Inače, on i ondašnji generalni sekretar CK KPJ Milan Gorkić koordinisali su sve aktivnosti oko popune internacionalnih brigada sa građanima iz jugoslovenske kraljevine.

Foto: Arhiva

Tekst potpisa

UKRATKO, najuži krug članova Politibiroa CK KPJ je odlučio da nekoliko stotina Jugoslovena, iz Dalmacije i Crne Gore, brodom bude prebačeno do Barselone. Izvršioci ovog zadatka bili su istaknuti i provereni partijski radnici Adolf Muk i Anton Franović. Oni u februaru 1937. na Korzici iznajmljuju brod La Corse i po utvrđenom planu kreću ka Splitu gde je trebalo da ukrcaju buduće španske borce. Pošto se u dogovoreno vreme u splitskoj luci niko nije pojavio, brod se okrenuo prema Bokokotorskom zalivu. U međuvremenu, žandarmi su uhapsili 145 nesuđenih "španaca". Lađa je u Kotoru prihvatila 400 dobrovoljaca i krenula ka Sredozemnom moru. Stigli su negde blizu Budve kad ih je presrela Ratna mornarica. Svi su pohapšeni. Adolf Muk je osuđen na 10 godina robije, što je jedna od najtežih kazni na koju je osuđen neko od komunista u Kraljevini. Izbačen je iz Partije i obeležen kao izdajnik. Za ključnog krivca ovog neuspeha proglašen je gensek Milan Gorkić, koji je pozvan u Moskvu gde je uhapšen još na železničkoj stanici. Ubrzo je i streljan.

Dok se odvijala ova "španska odiseja" na Jadranu, na drugom kraju Evrope, u Parizu, gde je bilo sedište Centralnog komiteta KPJ, odvijala se povodom toga sasvim druga priča. Jedan od najvećih otpadnika i prebega u istoriji jugoslovenskih komunista, Živojin Pavlović, inače član CK KPJ, u svojoj jeretičkoj knjizi o Staljinovim monstruoznim čistkama, "Bilans sovjetskog termidora", svedoči:

"GLAVNI razlog hapšenja Milana Gorkića je poznata afera sa francuskom lađom u Kotoru, na kojoj je uhapšen Adolf Muk, a koja je trebalo da uzme u Kotoru 400 dobrovoljaca i da ih preveze u Barselonu... Za ovu odluku znao je samo Politbiro i niko više. Specijalni partijski funkcioneri poslati su u Jugoslaviju da spreme dobrovoljce. Međutim, još početkom aprila dobio sam iz Beograda, od jednog mog prijatelja, sledeće pismo: Saznajemo ovamo da spremate neku lađu koja će da uzme sve dobrovoljce u Kotoru. Mogu ti javiti da beogradska policija sve zna. Ne znamo na koji način, ali te upozoravamo da preduzmeš odmah sve da se ljudi ne upropašćuju i da se ta avanturistička akcija obustavi.

Odmah sam stavio do znanja tekst pisma. Na sednici CK KPJ niko nije hteo da shvati svu ozbiljnost ove opomene. Naprotiv, jedan od članova izjavio je da sam ja paničar i da bez obzira na sve to treba produžiti ovu akciju. To nije bio ni Gorkić, ni Muk, već jedan od onih koji danas optužuje Gorkića kao jedinog krivca... U vezi sa ovim traženo je od mene pismeno izjašnjenje da sam ono beogradsko pismo saopštio Milanu Gorkiću. To sam odbio, jer nisam hteo da budem jedan od saučesnika u lažnim optužbama protiv jednog, a u čupanju ostalih krivaca."

PAVLOVIĆ navodi još jedan podatak. Cela ova akcija Kominternu je koštala preko 500.000 francuskih franaka, što je u ono vreme bila ogromna suma. Član Politbiroa, koji je insistirao da se bez obzira na sva upozorenja, produži operacija, a kome ne spominje ime, koji je posle svega sav teret krivice prebacio na Gorkića, zapravo je bio Tito, čije je učešće u Španskom građanskom ratu jedan od najmisterioznijih detalja iz njegovog života.

Tim pre pošto je u Arhivi Kominterne u Moskvi pronađen dokument iz januara 1939. u kojem se traži Titova odgovornost za neuspešno slanje jugoslovenskih dobrovoljaca u Španski građanski rat. Dokument koji se vodi pod signaturam RGASPI, 495-74-590, doslovce glasi:

"Drugu Dimitrovu,

Valtera ukloniti sa rada na odgovornim mestima u jugoslovenskoj komunističkoj partiji kao lice koje ima deo odgovornosti za neuspeh ekspedicije. Povremeno ga koristiti za putovanje u zemlju u cilju izveštavanja o rezoluciji IK KI u vezi sa jugoslovenskim pitanjem i obaveštavanja jugoslovenskih drugova o odlukama IK KI u vezi njega samog Valtera i prelaska Valtera na niži posao.

D (mitrij). Manuiljski"

Dokument je pisan rukom, na ruskom jeziku. U gornjem desnom uglu prilog je zaveden sledećim oznakama: "Ulaz broj 17, 7.1 1939. g." U Titovom dosijeu u bivšem Staljinovom, odnosno predsedničkom arhivu u Moskvi, ovaj dokument čuvan je više od pedeset godina.

ŠEF ŠTABA ZA LIKVIDACIJE

PREMA zvaničnoj biografiji, Tito nije kročio na tlo Španije, već je iz Pariza rukovodio organizovanjem dobrovoljaca i prikupljanjem pomoći. I nikada nije priznao da je dolazio u Španiju, iako je bio veliki broj boraca koji su se zaklinjali da su ga videli, čak i da su se borili uz njega. Nije se osvrtao ni na tvrdnje i svedočanstva značajnog francuskog pisca i De Golovog ministra kulture Andrea Malroa, koji je američkom novinaru Sirijusu Sulcbergeru rekao da se sa Titom sreo u Španiji. Ovo Marlovo svedočenje nalazi se u Arhivu Slovenije, u fondu Vladimira Dedijera. Nije reagovao ni na knjigu Šveđanke Gusti Stridsberg "Mojih pet života", koja je objavljena davne 1968. u Hamburgu. Šveđanka je posvetila dve strane njenom saborcu Josipu Brozu Titu i napisala da su se tokom rata sretali u Barseloni.

Zašto bi Tito krio tako nešto iz svoje biografije? Kao jedini odgovor nameće se priroda njegovog eventualnog boravka u Španiji. U prilog tome je svedočanstvo Moris Toreza, u vreme Španskog građanskog rata generalnog sekretara CK KP Francuske, preko koga su iz Moskve prenošene sve poverljive sovjetske odluke i direktive. U njegovim rukama je ostao i dokument iz kojeg se "videlo da je Tito šef štaba za likvidacije u Španiji". Posle Torezove smrti, sadržaj tog dokumenta Vladimiru Dedijeru je 1979. u Parizu prezentovao biograf lidera francuskih komunista Albert Soboule.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)