ISTORIJSKI DODATAK - KOSOVO POLJE CENTAR OTPORA: Spontana mobilizacija naroda zbog diskriminacije Srba na Kosovu i Metohiji

Nebojša Vladisavljević

16. 06. 2021. u 17:14

PROTESTI Albanaca na Kosovu 1981. i političke promene koje su usledile otvorili su prostor za kolektivno delovanje različitih grupa Srba. S jedne strane, protesti Albanaca pojačali su nesigurnost među Srbima; s druge strane, nova partijska politika je povećala njihova očekivanja da će se vlasti posvetiti rešavanju njihovih problema.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОСОВО ПОЉЕ ЦЕНТАР ОТПОРА: Спонтана мобилизација народа због дискриминације Срба на Косову и Метохији

Arhiva

Ipak, mnogi su vremenom zaključili da se partijska politika samo delimično sprovodi i iseljavanje se nastavilo. Neki su verovali da visoki funkcioneri Jugoslavije i Srbije nisu bili svesni razmera tog problema pa su zato organizovali niz privatnih sastanaka, ponekad velikih delegacija, sa funkcionerima i drugim uticajnim ličnostima.

Sreli su se sa Nikolom LJubičićem, predsednikom državnog predsedništva Srbije (1982-1984), visokim funkcionerima Crne Gore, Svetozarom Vukmanovićem Tempom, visokim funkcionerom u penziji, i Brankom Pešićem, gradonačelnikom Beograda, između ostalih. Draža Marković je zapisao svoje viđenje jednog od tih sastanaka u svom dnevniku. U većini slučajeva delegacije su primljene sa razumevanjem i uveravanjima da će partijska politika, uključujući i mere na zaustavljanju iseljavanja, biti u potpunosti primenjene.

ISTOVREMENO, sve više običnih ljudi, uglavnom u naseljima sa srpskom većinom, odlazilo je na sastanke lokalnih ogranaka zvaničnih političkih organizacija, najčešće Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) da bi izrazili zabrinutost političkom situacijom. U Kosovu Polju, predgrađu Prištine sa većinskim srpskim stanovništvom, oko 30 političkih autsajdera, od kojih su neki bili članovi SK, redovno su diskutovali o različitim pitanjima na lokalnim sastancima SSRN, i slali zapisnike visokim funkcionerima na svim nivoima, od Prištine i Kosova do Srbije i federacije. Mada nisu prelazili granice zvanično dozvoljenog neslaganja sa vlastima, sve više su okrivljavali rukovodioce Kosova, i Albance i Srbe, za nejednakosti kojima su nealbanci bili izloženi.

Miroslav Šolević i Bogdan Kecman

Od samog početka, jezgro te grupe - Kosta Bulatović, Boško Budimirović i Miroslav Šolević - zajednički je pripremalo sastanke i postepeno pomeralo dnevni red od lokalnih problema ka onima od šireg političkog značaja. Slične stvari su se uporedo dešavale i u drugim naseljima većinski naseljenim Srbima.

UPRKOS pojedinim uspesima, kao što je povremeno prisustvo funkcionera Prištine i Kosova sastancima SSRN u Kosovu Polju, diskutanti su smatrali da vlasti neće shvatiti ozbiljno njihove probleme ako ne steknu širu podršku među Srbima u pokrajini. Bulatović, Budimirović i Šolević su zato proširili svoje delovanje izvan zvaničnih organizacija i tražili podršku običnih ljudi.

Sredinom osamdesetih uključili su u svoju grupu i Zorana Grujića, profesora ekonomije na prištinskom Univerzitetu, i Dušana Ristića, bivšeg visokog funkcionera Kosova smenjenog posle demonstracija iz 1981. Složili su se da je trenutna partijska politika prema Kosovu dobra i da vlasti samo treba pritisnuti da je primene. Plašeći se represije, nisu ni pokušali da stvore novu organizaciju, ali su se redovno susretali da koordiniraju akcije.

NASILJE NA NACIONALNOJ OSNOVI

SUDSKI sporovi povodom žalbi Srba da su mete nasilja na nacionalnoj osnovi, ili da je njihova imovina oštećena, obično su zanemarivane. Organi bezbednosti često nisu podizali tužbe protiv Albanaca, naročito u oblastima Kosova u kojima su Srbi činili neznatnu manjinu ili su se sudski sporovi otezali više godina. Ponekad organi bezbednosti i uprave nisu izvršavali sudske odluke. Lokalne vlasti su često odbijale zahteve Srba za izdavanje raznih dozvola. Teško je ustanoviti nivo nejednakosti između 1966. i 1981. jer nema dovoljno podataka usled zvanične politike suzbijanja politizacije međunacionalnih odnosa. Posle 1981. pojavila su se uverljiva svedočenja u zvaničnim izveštajima koji su pružili uvid u obim i oblike nejednakosti..

Ivan Stambolić, Nikola LJubičić, Slobodan Milošević i Bogdan Trifunović

POGREŠNE STAMBOLIĆEVE PROCENE

IVAN Stambolić je tvrdio da je proteste, mada zasnovane na legitimnoj zabrinutosti Srba, organizovala beogradska "nacionalistička centrala", misleći na intelektualce-disidente i Dobricu Ćosića, a da su protesti prošireni delovanjem Miloševića. Ipak, nema mnogo informacija koje potvrđuju taj stav. Pored toga što cilja na Stambolićeve bivše političke protivnike, to viđenje odražava opšti nedostatak podataka o kolektivnom delovanju Srba sa Kosova pre 1988, kada su srpsko-albanski odnosi još bili tabu tema izvan režimskih organizacija.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

HAPŠENJE KOSTE BULATOVIĆA

KRAJEM OKTOBRA 1985. kosovopoljska grupa poslala je peticiju najvišim državnim i partijskim organima Jugoslavije i Srbije, kao i drugim zvaničnim organizacijama. Protestvovali su protiv diskriminacije protiv Srba na Kosovu, tražili zaštitu svojih prava i uspostavljanje "reda i mira" u pokrajini. Govorili su da je Kosovo postalo sve više "etnički čisto" od Srba, optuživali funkcionere Kosova za prećutno odobravanje prisilnog iseljavanja Srba iz pokrajine i zahtevali od visokih rukovodilaca Jugoslavije i Srbije da to zaustave. Peticionaši su tražili da se njihovi zahtevi odmah stave na dnevni red savezne i republičke skupštine pod svetlom medija. Peticija je prevazišla sva njihova očekivanja. Oko 2000 ljudi je potpisalo peticiju za desetak dana, a do sledećeg aprila broj potpisnika se povećao više puta.

Kosta Bulatović

VLASTI su uzvratile medijskom kampanjom protiv uticajnih aktivista. Nedeljama su bili glavna meta lokalne štampe i zvaničnih organizacija. Uprkos odbacivanju njihovih zahteva i pretnji aktivistima, nije bilo neposrednog progona, što ih je ohrabrilo da nastave sa protestnim inicijativama. Ujutro 26. februara 1986, grupa od 95 ljudi, od kojih su neki bili u seoskoj nošnji, našla se ispred zgrade Savezne skupštine u Beogradu. Neformalno izabrani predstavnici Srba iz 42 grada i sela iz svih delova pokrajine zahtevali su sastanak sa saveznim rukovodstvom. Na sastanku su kasnije dugo govorili o svojim brigama i navodili primere nejednakosti i maltretiranja. Usled čestog glasnog odobravanja drugih učesnika, sastanak je povremeno ličio na male demonstracije. Na kraju, visoki rukovodioci su pristali na stvaranje radne grupe koja bi ispitala te žalbe i predložila rešenja.

PROTESTE vlasti su ozbiljno shvatile i uhapsile Bulatovića 2. aprila. Hapšenje je uzbunilo srpske aktiviste i ujedinilo ih u prkosu prema vlastima. Odmah su organizovali proteste ispred kuće svog kolege zaverenika i do 5. aprila broj učesnika protesta, koji su dolazili iz raznih delova autonomne pokrajine, povećao se na nekoliko hiljada. Mala delegacija aktivista srela se sa Kolj Širokom, partijskim vođom Kosova, i Dušanom Čkrebićem, predsednikom republičkog državnog predsedništva, i zahtevala hitno puštanje Bulatovića iz zatvora. Oni koji su protestovali ispred kuće Bulatovića zahtevali su da Ivan Stambolić, partijski šef Srbije, govori Srbima na Kosovu. Pronele su se glasine da su stotine ljudi bili spremni da krenu na protest u Beogradu. Da bi zaustavio proteste i smirio Srbe u pokrajini, Stambolić je posetio Kosovo Polje 6. aprila. Održao je dva govora, jedan u sali partijskim aktivistima i drugi ispred sale, stojeći na školskoj klupi, zahtevajući da Srbi ostanu na Kosovu i tražeći da vlasti rešavaju njihove probleme, a da ne slušaju srpske nacionaliste, misleći na uticajne aktiviste Srba iz pokrajine.

Demonstracije Albanaca 1981. godine

STAMBOLIĆ nije uspeo da smiri demonstrante. Mada je Bulatović već pušten iz zatvora, oko 550 Srba, na čelu sa osamdesetogodišnjim Božom Markovićem iz Batusa, sela u blizini Kosova Polja, stiglo je na beogradsku železničku stanicu sledećeg jutra. Kolona Srba, pojačana brojnim ranijim iseljenicima sa Kosova koji su sada živeli u centralnoj Srbiji, usmeravana milicionerima prešla je most preko Save na putu ka Sava centru, stvarajući saobraćajnu gužvu i ostavljajući snažan utisak na one koji su se zatekli u blizini. Na sastanku sa visokim funkcionerima Jugoslavije i Srbije više srpskih aktivista je govorilo o svojim problemima i nejednakostima, kao i odsustvu zaštite od strane sudova i organa bezbednosti. Neki su zahtevali ostavke pojedinih rukovodilaca Kosova, a drugi su tražili ustavne promene da bi se pokrajina vratila pod kontrolu centralnih vlasti republike.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

PROTESTNI MARŠ IZ BATUSA

SRPSKI AKTIVISTI te 1986. godine pokrenuli su nekoliko u javnosti veoma zapaženih protesta i niz malih lokalnih događaja. Glavni događaj odigrao se 20. juna, nekoliko dana pre Kongresa SKJ, kada je nekoliko stotina Srba krenulo automobilima i na traktorima prema centralnoj Srbiji. Tvrdeći da su pod pritiskom komšija Albanaca i izazvani skorašnjim incidentima na nacionalnoj osnovi, srpski seljaci iz Batusa krenuli su u protestni marš. Neki Srbi iz Metohije, zapadnog dela pokrajine, pridružili su se protestu. Pošto je milicija već zatvorila neke puteve između zapadnog i centralnog dela Kosova, više ljudi je nastavilo peške. Stigli su u Kosovo Polje nakon dužeg pešačenja, gde su im se pridružili lokalni srpski aktivisti. Ispred Kosova Polja, Azem Vlasi, predsednik Pokrajinskog komiteta, i Petar Gračanin, član republičkog partijskog predsedništva, bezuspešno su pokušavali da ubede aktiviste da se vrate kućama. Kada je milicija naredila da ljudi izađu iz kola i sa traktora, ovi su nastavili peške. Na kraju, kordon milicije je preprečio put i nije ih pustio da nastave dalje. Posle nekoliko sati aktivisti su odustali i mirno se vratili kućama. Patrola milicije je zaustavila jednu grupu aktivista na kontrolnom punktu u centralnoj Srbiji, pošto su ovi ranije krenuli iz Kosova Polja, i poslala ih kućama.

BILO je i drugih u javnosti zapaženih protesta te godine. Trećeg novembra je više od stotinu Srba iz Prištine i okoline došlo u Beograd da protestuje usled incidenata na nacionalnoj osnovi - nedoličnih napada na desetogodišnju devojčicu i mladu ženu. Prošetali su ulicama glavnog grada i zadržali se ispred zgrade Savezne skupštine. U razgovorima sa visokim rukovodiocima zahtevali su posebnu sednicu Savezne skupštine o Kosovu i opet naglasili neposrednu vezu između situacije na terenu u pokrajini i njenog ustavnog položaja. Nešto više od dve nedelje kasnije održan je protest u Babinom Mostu, selu u blizini Prištine, kada je oko 300 Srba krenulo za Beograd pošto je jedan od njih osuđen na 30 dana zatvora, očigledno, mada ne i formalno, zbog govora na lokalnom protestu nekoliko dana ranije. Srpski aktivisti su pešačili nekoliko kilometara do najbliže železničke stanice, ali su, nakon ulaska u lokalni voz, zaustavljeni u Kosovu Polju od strane lokalnih funkcionera i dovedeni na veliki javni skup. Nakon uveravanja da će vlasti ponovo razmotriti ovaj slučaj, vratili su se kućama.

Žena sa decom iz sela Prekale kod Srbice

PORED toga, niz malih lokalnih protesta održan je širom autonomne pokrajine, najčešće u obliku javnih diskusija ili velikih skupova na otvorenom, organizovanih kao odgovor na pojedine incidente na nacionalnoj osnovi. Čim su građani postali svesni prednosti vaninstitucionalnog političkog delovanja, počeli su da pišu peticije lokalnim vlastima, ponekad i rukovodiocima velikih društvenih preduzeća, da bi izrazili nezadovoljstvo diskriminacijom na radnom mestu. U aprilu 1987, 47 inženjera u rudniku Dobro Selo poslalo je takvu peticiju u centralu svog preduzeća i lokalnim funkcionerima i onima u pokrajinskim organima; drugu je pripremilo 98 železničkih radnika.

GLAVNA posledica tih inicijativa posle 1981. godine, unutar i izvan zvaničnih ustanova, bilo je stvaranje lokalnih, u početku nepovezanih mreža aktivista i onih koji su ih podržavali u gradovima i selima Kosova u kojima su živeli Srbi. Tokom cele 1986. godine kosovopoljska grupa, uključujući i novopridošlog Bogdana Kecmana, ranije poznatog boksera, radila je na povezivanju lokalnih mreža aktivista u nešto ozbiljniju političku snagu. Svako je preuzeo odgovornost za određenu oblast Kosova i zatim povezivao postojeće aktiviste na terenu, regrutovao nove i obaveštavao potencijalne pristalice o njihovim inicijativama. Usled toga, kosovopoljska grupa je u kratkom roku mogla da mobiliše male grupe aktivista iz različitih delova pokrajine za proteste unutar ili izvan Kosova.

ZAHTEVI srpskih aktivista, u početku usredsređeni na odsustvo zaštite od strane sudova i milicije i na nejednakosti u društvenom sektoru, uglavnom su izražavani rečnikom zvaničnih organizacija. Aktivisti su ukazivali na maltretiranje Srba, uključujući ubistva, napade, uništene prinose, otetu imovinu i razne oblike diskriminacije. Pošto su verovali da lokalni i pokrajinski rukovodioci namerno izbegavaju primenu zakona kada se radilo o pravima Srba, zahtevali su njihove ostavke i pretili da će se kolektivno iseliti sa Kosova. Pošto su razlike unutar i između funkcionera federacije, Srbije i Kosova rasle, zahtevi su vremenom evoluirali ka ustavnom pitanju. Aktivisti su isticali da ako pokrajinski funkcioneri nisu mogli da garantuju zaštitu prava i imovine Srba, onda Kosovo treba da se vrati pod kontrolu centralne vlasti Srbije. Pored zahteva koji su se uglavnom uklapali u zvaničnu retoriku bilo je i nekoliko radikalnih, uglavnom na marginama protesta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)