Beogradske priče: Drugi život kavkaskog oraha

PROŠLA je 71 godina od kada su partizanske i sovjetske trupe oslobodile Beograd od nemačkih okupatora. Kao posle svake bitke (a makar ih je oko ovog grada bilo mnogo), prvo su držani vatreni govori, zaklinjalo se u večna sećanja, divilo herojstvu poginulih...

A onda je zaborav došao po svoj danak, nova vremena donela su svoja zadovoljstva ali i druge muke i probleme, a svaki naredni dan i godina udaljavali su sećanja na borce koji su večni mir našli u Beogradu i oko njega.

Jedan neobičan živi stvor usudio se da se usprotivi neumoljivosti zaborava. To je orah sa Kavkaza o kojem su "Beogradske priče" već pisale pre jedne godine. Ovog puta, priča je dobila novi epilog...

Ponikao iz džepa

VOJNIK Crvene armije koji je umro od zadobijenih rana oktobra 1944. godine na Avali, sahranjen je u blizini pokretne vojne bolnice koja se nalazila pored druma koji danas zovemo Avalski put. Kao i mnogi vojnici iz Rusije i sa Kavkaza, nosio je u džepu orah. Posle pogibije vojnika su sahranili kao i sve druge žrtve, ali je iz njegovog šinjela počeo da tinja novi život.

Kavkaski orah "odlučio" je da nikne i tako simbolično obeleži mesto na kojem neznani ruski vojnik počiva.

To je bila suština priče koju su "Novosti" objavile kada je obeleženo 70 godina od oslobođenja grada od nacista. Nismo ni slutili da će danas, godinu dana kasnije, priča dobiti nastavak.

Za njega je zadužen Branimir Gajić, član Opštinskog veća opštine Savski venac, kao i stručnjaci JP "Beogradska tvrđava" sa Oliverom Vučković na čelu. Oni su, prvo, potražili precizniju priču o ovoj nesvakidašnjoj biljci.

- Prošle godine na Beogradskoj tvrđavi organizovali smo izložbu na kojoj smo pomenuli ovu legendu i nazvali je "Priča o drugom životu" - kaže Gajić. - Prvi put sam je čuo od istoričara Milana Tlačinca. Dali smo se u potragu za drvetom, pronašli stare dokumentarce, očevice koji su pričali o istoriji oraha, a na jednom starom filmskom zapisu videli smo samo kako vremešni svedok pokazuje na mesto gde su crvenoarmejci sahranjeni. U uglu snimka video se deo natpisa sa radnje na kući, a završavao se sa "ara". Zaključili smo da je u pitanju pekara i Olivera Vučković i ja smo krenuli da je tražimo.

Poginuli crvenoarmejci

Ispostavilo se da na Avalskom drumu postoji mesto koje je, otprilike, odgovaralo opisu, a kada su pronašli pekaru, ispostavilo se da su vlasnici tu tek od pre dve godine, dok je filmski zapis na osnovu kojeg su stručnjaci započeli istraživanje bio mnogo stariji. Ipak, sve se razbistrilo kada su shvatili da se ovde decenijama unazad, dakle u vreme snimanja, nalazila - pečenjara. Dakle, opet ono "ara" na kraju!

- Ukratko, današnji stanovnici znaju da je prethodni vlasnik, pre oko tri decenije saznao za priču da je ovde izrastao neki čudan, ruski orah, a njemu je ispripovedao čovek koji je u doba ratnih operacija živeo ovde. Ispostavilo se da su tadašnji žitelji u dvorištu sasvim slučajno iskopali razno ordenje i druge ratne tragove - objašnjava Gajić. - Pokazao nam je drvo u dvorištu i shvatili smo da smo stigli do cilja.

Ruski talisman

ORAH je bio talisman koji su ruski vojnici nosili u rat, jer je na neki simboličan način predstavljao sećanje na rodni kraj i zaštitu koju mu on pruža, dok je energetska snaga ploda mogla da pomogne i u slučaju fatalne gladi, kada njegova hranljiva moć može da bude od odlučujuće važnosti.

- Krenuli smo u dalje istraživanje, ovog puta smo upomoć pozvali botaničare - nastavlja Gajić. - Kada smo našli drvo dobili smo potvrdu od vlasnika da nije prošla ni jedna godina, a da orah nije rodio, bez obzira na zimske hladnoće. Biljka je izuzetno otporna na mraz i niske temperature. Rekao nam je da orah najčešće rađa krajem oktobra i početkom novembra. Tako smo i mi uradili i ubrali smo osam plodova 4. novembra prošle godine. Naravno, sve smo radili po uputstvu botaničara, koji su utvrdili da je ovo zaista biljka sa Kavkaza, i da je verovatno jedina na Balkanu. Veoma je otporna na žestoke, ruske zime, pa zato ovde nije imala teškoće sa našim hladnoćama.

Istraživanje naših sagovornika bližilo se kraju, a priča je, postepeno dobijala konačne obrise. Kako su nam objasnili, stablo koje postoji na Avalskom drumu pri kraju je života. Njegov vek je oko osam decenija i već je pregurao veći deo svog bitisanja na padinama najbliže beogradske planine.

- Sa druge strane, sigurni smo i u to da je vojnik u džepu imao vrlo mlad plod - zaključuje Gajić. - Da ga je Rus imao kod sebe tokom godine ili dve, izvesno je da biljka ne bi mogla da isklija. Zato nije teško doneti zaključak kako je i vojnik bio mlad, i da je verovatno mobilisan nedugo pre pogibije. Kada je spušten u avalsku raku, plod je bio dovoljno svež i snažan da pusti koren i ostavi kavkaski trag na prilazu Beogradu.

Pet "naslednika"

NAŠI sagovornici posebno brinu o pet plodova koje su ubrali sa kavkaskog stabla početkom novembra prošle godine.

- Prvi su dobili "Noćni vukovi - Srbija", udruženje motociklista koji se brinu o našoj tradiciji i veoma su požrtvovani u tome, a drugi istoimeni klub iz Podgorice. Značajno su nam pomogli tokom ovog traganja.

Treću mladicu opština Savski venac gaji kako bi je zasadila u dvorištu Kuće kralja Petra, ali će taj čin sačekati još nekoliko meseci. Pažljivo čuvaju mladicu da je slučajno ne bi oštetio neki pas lutalica ili bilo ko drugi, mada znaju da je biljka izuzetno žilava.

Četvrta sadnica namenjena je stanovnicima naselja Stevan Filipović na Topčiderskom brdu, koji su među prvima čuli za ovu priču i pomogli su prilikom istraživanja, a peti je u rasadniku JP "Gradsko zelenilo".

Ovaj, poslednji, pod posebnim je tretmanom, i naši istraživači se nadaju da će ga jednog dana videti u jednoj od leja ispred zdanja opštine. Istini za volju - zaslužili su.

Reporteri "Beogradskih priča" zato su imali dragocenu privilegiju. Dve mladice koje će tek stići na adresu onih kojima su namenjene Gajić pažljivo čuva na terasi trećeg sprata Opštine Savski venac. Mlade biljke niču iz saksija, a mi smo došli da ih snimimo. Sada, dok "beogradski" kavkaski orah ponovo niče.

Sa nadom da će ovi, mlađi, imati da ispripovedaju neku lepšu, manje tešku životnu priču.