DA NEMA NAS, NE BI BILO DRŽAVE IZRAEL: Goran Mekić za "Novosti" o tome kako je ispratio ćerku u rat (FOTO)

Novosti online/Đ. M.

30. 05. 2021. u 14:34

GORAN Mekić je početkom devedesetih napustio Beograd i preselio se u Izrael. Zemlja u kojoj se sudaraju tri religije i dva drevna naroda je postala njegov novi dom, a svoje mesto pod vrelim suncem je pronašao u kibucu Magen, na samoj granici sa Gazom.

ДА НЕМА НАС, НЕ БИ БИЛО ДРЖАВЕ ИЗРАЕЛ: Горан Мекић за Новости о томе како је испратио ћерку у рат (ФОТО)

Foto: Privatna arhiva

Sukobi koji su izbili 6. maja ove godine ponovo su taj region stavili u centar pažnje svetskih medija. Goran je putem svog tviter naloga "Kibucnik" delio informacije o životu pod kišom raketa.

Krhko primirje je postignuto 21. maja, uz posredovanje Egipta. Za dve nedelje sukoba poginulo je više od 500 ljudi, dok će veliki, za sada neutvrđeni broj do kraja života nositi ožiljke kao podsetnik na krvavih 12 dana.

Da rat nije samo politička priča koja puni novinske stupce ili udžbenike istorije Goran je osetio na svojoj koži. NJegova ćerka Mia je regrutovana kada je počeo sukob sa Hamasom, i upućena je u Gazu. Vratila se tek nakon uspostavljanja primirja. On kaže da je porodica sve vreme bila u kontaktu sa njom, osim u periodima kada je bila na terenu.

Mia, ćerka našeg sagovornika/Foto: Privatna arhiva

- Sve vreme smo bili u kontaktu sa njom, osim kada je bila na terenu. Šta može roditelj da kaže detetu u toj situaciji? Nema tu mnogo što šta da se priča. Sve se zna i sve se oseća u vazduhu. Dovoljan je pogled, zagrljaj i par reči kao što su: "Čuvaj se" i "Volim te".

Mia, ćerka Gorana Mekića, tokom demonstracija podrške Jugoslaviji u Tel Avivu, 1999. godine/Foto: Privatna arhiva

Goran Mekić kaže da su on i njegova porodica bili zatečeni kada je Mia dobila poziv, iako su mobilizacija i vojni rok sastavni deo života u Izraelu.

- Sve se odigralo veoma brzo. Da budem iskren, prvi put sam posle dužeg vremena pustio suze sakrivajući ih iza naočara, pokušavajući da budem opušten sve vreme dok smo se vozili ka kasarni. Dok sam duboko u sebi kao roditelj bio veoma ponosan na nju - kaže naš sagovornik i dodaje:

- Svi smo bili iznenađeni jer je poziv stigao tri godine nakon što je završila regularno služenje vojnog roka, koje je trajalo nešto manje od dve godine. A u međuvremenu je nisu pozivali. Znali smo da postoji takva mogućnost, jer je služila u diviziji koja pripada Gazi. I ima profil vojnika koji je potreban u takvim situacijama, tako da je veći deo vremena provela na terenu sa borbenim jedinicama. Što se njenih braće i sestara tiče, a ima ih još troje, mislim da su i oni bili veoma ponosni na nju - kazao nam je Goran.

Foto: Privatna arhiva

Hamas je tokom poslednjeg sukoba ispalio oko 4.360 raketa na Izrael, od kojih je većinu oborila "Gvozdena kupola", dok je šezdesetak projektila probilo odbranu PVO sistema. 

I pored dobrog učinka "kupole", činjenica da je kibuc na kome živi naš sagovornik blizu Gaze znači da su bili izuzetno izloženi raketnim baražima, sa malo vremena za reakciju.

- U takvim situacijama ne razmišljaš mnogo. Kod nas koji sve to proživljavamo u kontinuitetu već petnaestak i više godina, postoji već dobro uigran mehanizam koji se aktivira u trenutku kada teroristi Hamasa i Islamskog džihada ispaljuju rakete - kaže Goran, i dodaje da se to dešava veoma često.

- Nekad jačim, nekad slabijim intenzitetom. Ne samo za vreme većih sukoba, kada je Tel Aviv napadnut ili kada Izrael odgovori na provokacije kao i ovaj put. Ovde to nazivaju metaforično, padavinama.

Foto: Eyal Brimbram

Goran kaže da se najviše uplašio tokom jednog minobacačkog napada na njegov kibuc.

Mislim da je momenat kada sam se najviše uplašio bio kada sam dobio dojavu da je minobacačka raketa pala u moj kibuc, a ja nisam bio u to vreme sa porodicom, pa sve do vremena kada mi moji nisu rekli da je sve u redu sa njima. U jednom trenutku su mi ti minuti izgledali kao sati - konstatovao je naš sagovornik.

Rekao je i da su se svi u njegovom kibucu nadali da će posle godine koju su obeležili lokdauni, korona, vakcinacija i stvaranje kolektivnog imuniteta moći da odahnu i posvete se normalnom životu i svakodnevnim problemima.

- Ali u Izraelu nikada ne znaš šta sutra donosi. Kao neko ko živi u delu Izraela gde su česti ratni sukobi, veoma smo uigrani kada dođe do raketnih i sličnih pretnji. Izrael ima 3 prstena odbrane koji veoma dobro funkcionišu. Skloništa koja su razbacana po celom kibucu, opštini i naseljima. Svaki stan i kuća do 7 km od granice sa Gazom, kao i posao mora imati sigurnosnu sobu. Sigurnosna soba je jedna vrsta skloništa sa debelim armiranim zidovima i metalnim vratima i prozorima koja je deo stana - kaže Goran.

Foto: Eyal Brimbram

On navodi da je drugi prsten odbrane aplikacija koja se uključuje u trenutku ispaljivanja rakete na bilo koji deo Izraela. 

- Kako smo mi na samo 4 km od ograde, imamo nešto manje od 10 sekundi da pronađemo sklonište. U ovom slučaju nekoliko dana nismo ni izlazili iz skloništa. Pre svega deca.

Treći prsten odbrane je "Gvozdena kupola", ili izraelski PVO sistem, i Goran navodi da bi u Izraelu bilo mnogo više civilnih žrtava bez tog oružja.

Foto: Eyal Brimbram

Život u području koje je izloženo stalnim napadima ima svoja pravila, koja određuju ritam svakodnevnog života. Bilo u mirnodopskim uslovima, ili tokom velike eskalacije kao što je to bilo ove godine.

Ako vam kažem da je u mirnodopskom vremenu jedan deo "igre sa decom" taj gde i kada naći sklonište i zaklon u slučaju da se uključi sirena, da li biste mi verovali - zapitao je Goran.

Deca koja odrastaju ovde veoma dobro znaju kako da se ponašaju u određenim situacijama, kaže on, i navodi da nisu samo rakete opasne, već i zapaljivi i eksplozivni baloni koji se svakodnevno puštaju iz pravca Gaze i pale useve, ili imaju za cilj da izazovu povrede kod civilnog stanovništva, pre svih dece. 

Do nedavno je postojala i pretnja terorističkih tunela i upada iz Gaze na teritoriju Izraela. Ta pretnja je otklonjena pravljenjem betonske ograde koja ide pod zemljom i do dubine podzemnih voda oko Gaze. I sa sofisticiranim senzorima.

- Skoro svi smo ovde pod PTSD sindromom - kaže naš sagovornik, rekavši da se to kod nekih jače pokazuje, a kod nekih slabije.

- Škole i obdaništa nisu radili, pa tako ni roditelji nisu išli na posao. Sem u par slučajeva kada smo uz pratnju tenkova izlazili na polje kako bi nastavili sezonu žetve. Naravno, ne na poljima koja su uz samu granicu - objasnio je naš sagovornik.

Foto: Eyal Brimbram

- Ali život ide svojim tokom. Ne očekujem od svih koji čitaju ovaj tekst da razumeju to, ali ovo je život koji smo izabrali. Da nema nas ovde, ne bi bilo ni države Izrael. Inače u bukvalnom prevodu ime mog kibuca znači štit. Tako da to sve dovoljno govori. Strah naravno postoji, ali on nije svakodnevno prisutan - zaključio je on.

Goran ističe da najveće krivce za neprekidne sukobe vidi u Hamasu i organizaciji Islamskog džihada, kao i u njihovim finansijerima iz Irana i Katara. Sa druge strane smatra da bi čak i sa Fatahom do sada Gaza bila na drugom mestu, i kratko kaže: "Da je malo više pameti bili bi Singapur".

- Zbog čega recimo iz Ramale ne gađaju Izrael. Iz razloga jer tamo imaju šta da izgube ukoliko dođe do eventualne eskalacije sukoba. I da budemo jasni. Kao normalna osoba žalim svaku nevinu žrtvu na bilo kojoj strani. Ali teroriste ne mogu da žalim. Kako u svetu, pa tako ni ovde - jasan je naš sagovornik.

Arapske države, predvođene Egiptom, i Izrael su tokom dobrog dela dvadesetog veka bili zakleti neprijatelji. Danas jevrejska država i Egipat sarađuju na gotovo svim poljima i uspostavili su dobar sistem kooperacije. Na pitanje da li postoji šansa za slično pomirenje Izraela i Palestine, Goran kaže da jedini izlaz iz ove situacije vidi u konačnom sporazumu koji bi definisao dve zemlje za dva naroda. 

- Znači da budemo jasni. Državu za Jevreje i državu za Palestince. Najveće mirovne sporazume sa arapskim zemljama, ako pogledamo istoriju Izraela su pravile upravo desno orijentisane vlade iako nisam njihov glasač. Pa tako i taj sporazum sa, Egiptom - kaže naš sagovornik.

Goran ističe i da je problem što Arapi do sada nisu propustili priliku da propuste priliku, i da su redovno odbijali svaku mirovnu inicijativu koja je bila na stolu još od 1948. godine.

- Čak i ponude koje su bile na stolu od strane Ehuda Olmerta i Ehuda Baraka u kome su dobili i podelu Jerusalima. Ne verujem da će uskoro imati bolju ponudu. Mislim da je potreban jak lider među Palestincima koji će biti spreman na kompromise i iza kojeg će stajati narod. I da ne zaboravim. Veoma je važno postepeno menjanje narativa u palestinskom obrazovnom sistemu da Izrael ne treba da postoji. I da Palestina treba da bude slobodna od reke Jordan do mora - zaključuje on.

Foto: Eyal Brimbram

U arapskim očima povod za poslednju eskalaciju neprijateljstava je prisilno iseljavanje Arapa iz naselja Šeik DŽara u Jerusalimu. Izbili su protesti koji su postajali sve nasilniji, dok je izraelska policija oštro reagovala. Čak su u jednom trenutku upali u džamiju Al Aksa, jednu od najvećih islamskih svetinja.

Ipak, Goran podseća da mnogi zaboravljaju nemile scene i događaje koji su prethodili toj odluci, kao što je masovno prebijanje ortodoksnih Jevreja i postavljanje snimaka na društvene mreže, pre svih TikTok, a takođe i paljenje useva u Izraelu sa zapaljivim balonima iz Gaze.

- Iz nekog razloga se zaboravlja i prebijanje Rabina u Jafi od strane lokalnih Arapa još pre nego što je donesena odluka o raseljenju nekoliko arapskih porodica posle 15 godina sudskog procesa, koja inače nije definitivna jer se nalazi pred Vrhovnim sudom Izraela. Sve to ukazuje na to da je planirano da eskalacija sukoba dođe za vreme Ramazana koje se završilo raketiranjem Izraela od strane Hamasa - smatra naš sagovornik, pa dodaje:

- Ajde i da je sve to tačno i da je pravda na strani Palestinaca i tih porodica, što im od srca želim. Da li je to razlog za ispaljivanje oko 300 raketa na Jerusalim, i to za Dan Jerusalima. Po toj logici svako ima pravo da ispali rakete na susednu državu ukoliko mu se ne svide neke sudske odluke.

Naš sagovornik smatra da postoji alternativa svakoj eskalaciji nasilja, a to je diplomatij i vidovi pritiska koji postoje u svim zemljama i civilizovanim društvima.

Ko su iskreni prijatelji Izraela?

Naš sagovornik kaže da Izraelci iskrene prijatelje vide u Sjedinjenim Američkim Državama, iako na toj relaciji nije uvek sve glatko i ne postoji uvek obostrano razumevanje, dok su najveća pretnja jevrejskoj državi Iran i njihove proksi grupe kao što su Hezbolah u Libanu i Siriji i Hamas i Islamski džihad među Palestincima, pre svega u pojasu Gaze. 

- To je ta razlika između terorističke organizacije Hamas i država koje imaju svoje legalne i legitimne institucije. Što se tiče nereda na Al Aksi, mislim da je mogao biti izbegnut. Ali gomile kamenja koje se mogu videti u svetinjama i kamenovanje policije i jevrejskih vernika koji su bili ispred Zida plača dovoljno ukazuju na to šta je bio povod za eskalaciju nasilja. Cilj Hamasa je da se postavi kao glavni zaštitnik Jerusalim i interesa Palestinaca pred njihove izbore, koji su u međuvremenu otkazani. I mislim da su delimično uspeli u tome. I da će naredne izbore Fatah da izgubi. A onda se plašim da će ceo Izrael biti pod udarom. A ne samo jug Izraela - rekao je naš sagovornik.

Druga važna tačka sporenja je širenje naselja jevrejskih doseljenika na Zapadnoj obali. Arapi, ali i rastući broj uglavnom liberalnih zapadnih medija smatra da je u pitanju otimanje zemlje od arapskog stanovništva, čime ih Izraelci marginalizuju i dodatno radikalizuju.

Goran na to kaže da u Izraelu živi 2 miliona Arapa koji imaju sva prava. Primer za to je i činjenica da imaju svojih 15 predstavnika u Knesetu, parlamentu Izraela.

- Mnogi od njih su doktori, direktori firmi. Postoje Arapi koji su sudije u vrhovnom sudu Izraela. Direktor nacionalne banke Izraela je Arapin. Mnogi od njih služe i vojsku. U mom kibucu živi pet arapskih porodica i veoma su lojalni građani Izraela. Koliko Jevreja ima na palestinskim teritorijama i u Gazi? U Gazi nema ni jedan. Pod palestinskom upravom takođe. "Jevrejskih doseljenika" ima oko 470,000 i oni su skoncentrisani u svega nekoliko naselja - kaže naš sagovornik.

Foto: Privatna arhiva

On ukazuje na dvostruke standarde - sa jedne strane postoji želja da se napravi jedna dvonacionalna država na teritoriji Izraela, dok je sa druge strane sasvim normalno imati jednonacionalnu državu bez Jevreja u njoj. 

- Više puta im je ponuđena i druga teritorija u kompenzaciju za tih nekoliko procenata zemlje koje su diskutabilne... Po Ehud Olmertovom planu je čak i moj kibuc trebao biti evakuisan i predat u zamenu za par jevrejskih naselja u Judeji i Samariji. I znate šta? Da je u to vreme Mahmud Abas pristao, bez problema bi napustili naša ognjišta. Izrael je uvek osvojene teritorije u ratovima koje nije započinjao vraćao, uz garanciju druge strane za mir. Sinaj, južni Liban. Pa će tako i ovaj put biti - smatra Mekić.

On dodaje da su Palestinci u Gazi dobili svoju šansu da pokažu koliko su odgovorni i zreli da imaju svoju državu u trenutku kada je i poslednji Jevrejin morao da napusti Gazu.

- I šta smo dobili za uzvrat? Plašim se da bi slična situacija mogla biti i u Judeji i Samariji. I ko nam onda garantuje da rakete neće svaki dan padati po Tel Avivu - zapitao je naš sagovornik.

Goran kaže da je za 30 godina života u Izraelu lično prošao kroz razne faze palestinsko izraelskih odnosa, pre svega onih vezanih za Gazu. On podseća na period kada je sa porodicom mogao da odlazi na plažu i šuk (lokalnu pijacu) u Gazi, kao i na druženja sa Palestincima koji su dolazili da rade u Kibuc kako bi izdržavali sebe i svoje porodice. 

- Preko intifade i sporazuma iz Osla, do 2005. i nasilnog povlačenja Jevreja iz Gaze i Guš Katifa koje je Ariel Šaron izveo, i za koji je većina stanovnika pograničnih naselja bila misleći da ćemo tim činom uspostaviti most poverenja sa palestinskim narodom u Gazi. Pa sve do preuzimanja vlasti od strane militantne terorističke organizacije Hamasa i njihovog konstantnog raketiranja Izraela - istakao je Goran u kratkoj retrospektivi burnih političkih događaja koji su obeležili njegov život u Izraelu, i dodao da ne veruje kako će primirje postignuto ove godine dugo potrajati.

- Ne, nemam previše iluzija, iako je Ben Gurion jednom izjavio: "U Izraelu svako ko ne veruje u čuda, nije realan". Ne mislim da će mir potrajati jer jednostavno Hamas i Islamski džihad ne priznaju pravo Jevreja da imaju bilo kakvu državu ovde. To je jasno proklamovano i u njihovom programu. Sa Mahmudom Abasom i Fatahom, Izrael i ima donekle saradnju. Pre svega na bezbednosnom planu. Plašim se da će na narednim izborima, koji su trebali već da se održe Fatah izgubiti kontrolu i u Judeji i Samariji ili Zapadnoj Obali. Kako hoćete... Voleo bih da grešim i da me vreme demantuje - zaključuje naš sagovornik.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)