ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Za nemačkog doktora Vebera naše je pismo bilo "odmor za oči", a danas kao da žele da nestane

Piše Ranko PAVLOVIĆ

20. 04. 2021. u 10:10

ŠTALA se nalazila na vrhu brega, pokraj puta koji je povezivao nekoliko zaselaka. Bila je sva od drveta.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: За немачког доктора Вебера наше је писмо било одмор за очи, а данас као да желе да нестане

Foto: "Novosti"

Tavan visok, da bi u njega stalo što više sena, natkrivao je krov od šindre, a "zidovi", strane zapravo, bile su od bukovih tesanih dasaka, užlebljenih jedna u drugu, da ne bi između njih zimi prodirali jezici mećave, a i te daske bile su užlebljene u četiri uspravna hrastova stuba, na kojima su počivale tavanske grede, takođe prekrivene užlebljenim daskama. Stubovi su bili povezani dijagonalno pričvršćenim gredama, zvanim pajvante.

Ako me sećanje dobro služi, štala je pripadala Nedeljku Jankoviću, Neđeljku Paponjku, kako ga je narod zvao, dobroćudnom maminom ujaku, koji nikada nije svratio u našu kuću bez bombona u džepu, slepljenih u onom papiru u kakav se nekada u seoskim prodavnicama pakovala "rinfuzna" roba.

U nedeljnim prepodnevnim časovima, sa raznih strana, stazama su se "Neđeljkovoj košari" primicale devojke i mlade žene u svečanim belim haljinama koje su tkale od lana što su ga same uzgajale. Uz njih je, nekako stidljivo, pognute glave, koračao poneki dečarac, prerastao za školu, a nedorastao služenju vojnog roka. Onaj što je prošle nedelje zadužen, već je naložio veliku vatru, sa dosta tanjih bukovih ogranaka, pa ih razgrnuo, da se polako gase.

Kada bi presušili beli potočići što su uzbrdo vijugali, pred štalom bi ispred pridošlih stao seljanin koji je znao slova, a onda se još malo usavršio na jednodnevnom kursu voditelja analfabetskih tečajeva (oni koji su imali četiri ili koji razred više osnovne škole već su postali činovnici u opštinskim i sreskim pisarnicama) i - čas je počinjao. "Učitelj" bi uzeo ugašen ugarak i na štalskim daskama napisao neko slovo, a onda su polaznice i retki polaznici analfabetskog tečaja uzimali ugarke, pa pokušavali da napišu isto takvo slovo. Bilo je tu podsmehivanja, prigušenog kikota, gurkanja, ali je strogi "učitelj" odmah počinjao da piše drugo slovo. Ugaraka je ponestajalo, a poneko bi doneo i komad negašenog kreča, pa se sitnio na manje komadiće i njime ispisana slova delovala su nekako gospodski, bila su elegantnija, svečarska.

Foto: Goran Divac

Nisam znao da čitam i pišem, tek ću za dve godine krenuti u školu, pa sam sve iz prikrajka posmatrao. Najviše mi se sviđalo slovo Ž, nekako mi je ličilo na raskrečenu žabu, činilo mi se da sam ga viđao u virovima potoka Mikleuša. Slovo Đ mi je ličilo na zamku za zečeve, D me podsećalo na ujaka kovača, jer je ličilo još nezavršenoj konjskoj potkovici, Š na ogradu, N na merdevine... Tako sam ih nekako pamtio i učio.

Devojke i mlade žene žurile su kući posle završenog časa ne bi li našle kakvu kesu ili drugo parče hartije, da vežbaju pisanje naučenih slova. Ako se ovako nastavi, uskoro će same moći svojim momcima i muževima pisati pisma u vojsku i neće se crvenjeti ako pred nekim "pismopiscem" iskažu kakvu nežnost, kao - jedva čekam da prođu te dve duge proklete godine.

Sve što sam ispričao svodi se na jedno - na analfabetskim tečajevima u srpskim krajevima učila se isključivo ćirilica!

U prvom osnovne i ja sam učio ćirilicu, a tek u drugom latinicu. Kasnije smo, i u osnovnoj i u srednjoj, jednu sedmicu pisali jednim, drugu drugim pismom. Na fakultetima, zna se, oduvek je, izuzev na filološkim i nekim katedrama filozofskih, korišćena isključivo latinica, pa tako i danas.

ODBAČEN PREDLOG KOJIM SE ŠTITI ĆIRILICA

REPUBLIČKI sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, kojima se štiti ćirilica.

Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.

Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.

Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.

U vreme analfabetskih tečajeva u manjim gradovima s većinskim srpskim stanovništvom samo se iznad poneke trgovinske radnje moglo pročitati DELIKATESE ili KOLONIJAL, bar u onim krajevima gde su to trgovci K und K monarhije u amanet ostavili svojim naslednicima, a nije kasnije smetalo ni banovinskim vlastima Kraljevine Jugoslavije.

A danas? Šta bi se moglo napisati što već bezbroj puta nije ponovljeno. Ubiše nas latinicom ispisani nazivi firmi čije značenje često ni vlasnici ne znaju. (U jednoj banjalučkoj uličici ne tako davno nalazio se restorančić brze hrane KANIBAL, pa se u šali govorilo da se ne zna da li u njega svraćaju ljudožderi ili se služi ljudetina.) U službenoj prepisci, naročito između privatnih preduzeća koja sada pomodno zovemo privrednim subjektima, odnosno - gle čuda - realnim sektorom, latinica je dominantna.

Zašto je potisnuta ćirilica, to najlepše pismo na svetu, kako su govorili neki strani lingvisti i književnici, "jedno od najsavršenijih i grafički najlepših pisama sveta", "odmor za oči", po rečima iz 1937. godine nemačkog doktora Vernera Vebera? Ne moraju se ćirilska slova pisati samo ugarkom, danas se lako unose i u računar. Nije naš čovek toliko nepismen da ne može pročitati naziv firme ispisan ćiriličnim pismom. Pa, dobro, niko neće zameriti ako se sitnijim slovima, zbog stranaca, ispiše i na engleskom.

Foto: "Novosti"

Pa onda, iz mnoštva pitanja koja se sama nameću, da izdvojimo samo ovo: Ako smo zakonom regulisali da u farmerskoj proizvodnji svako goveče mora imati identifikacioni (ili ne znam kakav) broj uvučen u uvo i da kuče mora nositi ogrlicu, zar ne bismo mogli (i morali) doneti zakon o upotrebi ćirilice? On bi mogao da bude vrlo kratak; posle preambule koja bi mogla da glasi Na osnovu amaneta koji nam ostaviše preci dovoljna bi bila dva-tri člana. Svima nam je jasno šta bi oni trebalo da sadrže.

Učinimo to dok u onom ipak neugaslom ugarku još tinja makar malo zapretanog žara.

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Zoran

20.04.2021. 13:07

Naravno da je odmor za oci. Ja napisem na latinici na engleskom Ilic(Илић) prezime i odnesem u postu u Americi i ona ne moze d a procita. Pa reko jel to vase pismo ili nije. A odstampano na stampacu.

04 27 1893

20.04.2021. 15:42

Шта на ово каже г. Вучић? Као заштитнику Срба и Србије, свакако му је стало до очувања националног идентитета?