ISTORIJSKI DODATAK - IZVRŠIOCI PREKOG NALOGA VREMENA: Tridesetak ljudi uspelo je da proizvede hiljade programa sa ozbiljnom relevantnošću

Milorad Vučelić

25. 03. 2021. u 17:14

BIO sam jedan od tridesetak ljudi koji su pre više od četiri i po decenije radili u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Bio sam kasnije u životu u prilici da budem na čelu institucija koje su zapošljavale hiljade ili nekoliko stotina ljudi i ostalo mi je neobjašnjivo kako je tridesetak ljudi uz nekoliko stalnih honoraraca uspelo da u takvim uslovima proizvede toliko programa sa neverovatnom umetničkom i društvenom relevantnošću.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИЗВРШИОЦИ ПРЕКОГ НАЛОГА ВРЕМЕНА: Тридесетак људи успело је да произведе хиљаде програма са озбиљном релевантношћу

Aktivan rad na probama: Vučelić, Danilo Lazović, Slobodan Aligrudić i LJubomir Kljakić

Imao sam privilegiju da prethodno pročitam sjajne tekstove LJube Kljakića i LJubiše Ristića, pisane za ovaj istorijski dodatak, te ću se truditi da ne ponavljam već rečeno. Priliku da se zaposlim u SKC, na mesto sekretara, dobio sam zahvaljujući energičnoj Dunji Blažević koja je odolela svim političkim pritiscima da mi se to ne omogući jer sam već, voljom tadašnjih vlasti, bio izbačen s prethodnog posla a zbog uređivanja "Studenta" i osuđivan.

KPGT LJubiše Ristića je nekoliko godina programski dominirao. I ostavio veliki pečat. Naš najveći pozorišni reditelj je pravio briljantne i uzbudljive predstave. Neponovljiva su mi i dan-danas oduševljenja i ushićenja koja sam doživljavao gledajući "Oslobođenje Skoplja" i "Misu u a-molu". Sve su bile prepune i novo je bilo i to što smo naplaćivali karte i stvorili koncept samofinansiranja u kulturi, što je bilo nešto sasvim novo i pobuđivalo je i popriličnu sumnjičavost vlasti jer je omogućavalo visok stepen samostalnosti. Pored toga sve teme koje su se u LJušinim predstavama otvarale su bile tada traumatične a umetnički postupci radikalno novi.

Nije nama, tada, ništa bilo dozvoljeno tek tako i nismo mi ništa dobili na tacni. Morali smo se i te kako boriti i mnogo toga podneti sve do kraja koji je LJuba Kljakić tako dokumentovano opisao.

TAKO SU JEDNOG dana u SKC banuli inspektori sa namerom da istraže naše finansijsko poslovanje, i to su istraživali nekoliko meseci, što je postalo i pomalo komično jer se radilo o prometu mnogo manjem nego u bilo kom omanjem državnom pozorištu. Na nekom sastanku u Gradskom komitetu SK LJuba i ja smo za to optužili Ivana Stambolića, tadašnjeg šefa gradske partije i izrekli ocenu da je reč o političkom pritisku. Stambolića je to baš iznerviralo i rekao je da je to smešno. Posle dva-tri dana inspekcije su otišle a Stambolić me je, na moje prilično iznenađenje, nazvao i rekao da smo bili u pravu i da je on na nekom sastanku rekao da treba ispitati zloupotrebe u poslovanju Studentskog centra koji rukovodi domovima i ishranom i troši veliki državni novac, "a onda su ovi moji budući da znaju da stalno pravite političke probleme krenuli na vas". I pored toga protiv LJube je bila podneta krivična prijava zbog navodnih dela oko SKC koja su bila počinjena u vreme kada je on bio učenik Gimnazije u Kosovskoj Mitrovici!

Šerbedžija i Krivokapić u "Karamazovima"

REŠILI SMO DA napravimo ciklus filmova crnog talasa. Najspornija je bila "Zaseda" Žike Pavlovića, koja je bila pod nekom vrstom zabrane. Žika je tada bio naš čest gost i rekao nam je da on u svom ličnom posedu ima sve rolne toga filma. Uoči prikazivanja stiže nam zabrana od "Centar filma" koji je bio producent. Pozivaju nas, Kljaku i mene, u GK i pobedonosno nas pitaju: "Šta ćete sada, imate zabranu i ako ne odustanete počinićete krivično delo i ovoga puta zaista nastradati?" Naš odgovor je bio: "Mi upravo spremamo tužbu protiv producenta, što je prekršio Krivični zakonik Jugoslavije i zabranio promet dobara na teritoriji države itd. čime je počinio krivično delo." Gotovo su nas izbacili napolje. Podučavali su nas u svemu tome najbolji pravnici u Beogradu.

Najveće i najteže političke pritiske doživeli smo zbog "Golubnjače" Jovana Radulovića u režiji Dejana Mijača, a Borislav Mihajlović Mihiz je bio dramaturg. Predstava je, kao što je poznato, a koliko je i šta danas poznato treba pročitati u pomenutom tekstu LJubiše Ristića, doživela premijeru u SNP u Novom Sadu i zabranjena. Rešili smo da je premestimo u Beograd i odigramo u našoj velikoj sali. Glumci su prihvatili da igraju po cenu otkaza u matičnoj kući, a takođe i Mijač i Radulović. Najavili smo premijeru za sedam dana, što je zvučalo neverovatno za sve sem za nas u SKC koje je LJuša toliko istrenirao da nam ništa nije izgledalo nemoguće. Dan-noć rad na scenografiji, probe, nabavka kostima, glumci puni elana, ali im sve zvuči neverovato zato što ceo život rade u pozorištu gde za ovakve poduhvate trebaju meseci.

PONOVO POZIV na Studentski trg u GK SK. Čekaju nas Ivan Stambolić, Špiro Galović i Radivoje Cvjetičanin. Politički i ideološki vrh partijske vlasti. I tako tri dana. Mi tvrdimo da nema govora o nacionalizmu, da moramo poštovati svoje srpske žrtve, da moramo reći pravu istinu o srpskom stradanju, branimo prava na umetničku slobodu. Oni tvrde sve suprotno, pomalo prete, razgovor se širi na druge teme. Istine radi, jedino Ivan Stambolić nije ideološki isključiv i više govori o pritisku iz drugih republika i pokrajina na Beograd nego o nečemu drugom. Galović i Cvjetičanin ostaju ideološki tvrdi čak i fanatizovani i optužuju nas za nacionalizam. Mi ostajemo na svome. Niti smo popustili niti su nas uverili. Sve vreme razgovora pripreme su tekle nesmetano.

Danilo Kiš i Milorad Vučelić

Pred prepunom salom, uz diskretno prisustvo brojnih pripadnika DB u civilu, održava se nova premijera "Golubnjače"! Pravi trijumf, i igramo je desetinu puta na kartu više. Moj dragi prijatelj i veliki jugoslovenski i hrvatski reditelj Dino Radojević je selektor festivala u Novoj Gorici. Zovem ga i predlažem mu da u program Festivala Alpe - Adrija na neviđeno uvrsti i "Golubnjaču". Traži od mene da mu dam reč da nije nacionalistička i ja mu dajem reč. Stižemo u Novu Goricu sa svim teretom optužbi koje nam mediji i političari tovare na pleća. Radojević mi kaže da ćemo ozbiljno dovesti u pitanje naše prijateljstvo ako sam ga obmanuo.

Nakon odigrane predstave dugi i gromoglasan aplauz uz skandiranje. Trijumf. I nagrada za najbolju predstavu na Festivalu. Žiri je bio jedinstven. Radojević me oduševljen grli. Bili smo i ostali prijatelji. Radujemo se i slavimo dugo u noć. Sa Beograda je skinuta bar jedna od nepravičnih etiketa i hipoteka. Kada smo već kod Slovenije, ne mogu da ne pomenem neke naše prijatelje iz tog vremena, nedavno preminulog velikana Dušana Jovanovića, Rudija Šeliga, te Igora Lampreta, Andreja Inkreta, a posebno sam bio počašćen jednim divnim pismom Edvarda Kocbeka.

OGROMNE POLITIČKE probleme imali smo kada smo organizovali Nedelju poljske kulture. Bili smo potpuno medijski blokirani. Nigde se nije mogla pojaviti ni najmanja vest ni oglas o tom događaju. Bilo je to usred revolucionarnih previranja u Poljskoj u vremenima kada su u punom usponu bili Leh Valensa i Adam Mihnjik. LJuba i ja smo nekoliko dana proveli u Varšavi sa nizom aktivista, a onda se zaputili preko Istočnog Berlina sa punim velikim rancem raznog materijala sindikata "Solidarnost", zbog čega su nas mogli uhapsiti da su to kojim slučajem otkrili. To su bili ogromni organizacioni poduhvati kao što je bila i Nedelja Latinske Amerike i zvuči mi danas prosto neverovatno kako su to ljudi u SKC na čelu sa organizatorom Mikijem Milutinovićem, izveli. Poljski prijatelji su nam doneli film Marčevskog "Mesečina" koji je bio pobednik Berlinskog festivala a zabranjen u Poljskoj. I kod nas je automatski bio zabranjen. Film odličan, ali preti nam stroga kazna. Odnekud stiže sociolog LJuba Stojić, kasnije moj kolega u NIN-u, i kaže nam da se film, po našim zakonima, može pokazati ako je to u istraživačke svrhe. I evo nas nekoliko na vratima bioskopske sale kako svim ljudima koji ulaze zahvaljujemo što učestvuju u našem istraživačkom poduhvatu. Zapanjeni policajci u civilu nam zbunjeno pružaju ruku ulazeći u salu, a da ne govorim o brojnim gledaocima koji se zgledaju misleći da smo neke lude. I tako na nekoliko projekcija.

Mlada poljska kultura, 1981. godine

Nismo ni oglas mogli da objavimo o događanjima mada su već druge večeri sale bile pune. I u jedno rano jutro naiđem na Duška Radovića. Pita me gde sam to poranio ili okasnio i ja mu kažem šta se dešava i da nam ne daju u javnost. I u "Dobro jutro Beograde" divni Duško Radović napravi najbolju moguću najavu i puče medijska blokada i prepuni se SKC.

NEOPRAVDANO BI BILO zaboraviti predstavu "Koren, stablo i epilog" Vide Ognjenović. Reč je o dramatizaciji briljantne memoarske knjige akademika Gojka Nikoliša "Korijen, stablo, pavetina". Za tu predstavu smo takođe dobili jednu od Sterijinih nagrada. Dan posle nameštenog požara u SKC nazvao me je taj divni i blagi čovek Gojko Nikoliš i rekao mi: "Mile, ovo je nešto poput paljevine Rajhstaga". Negovali smo to prijateljstvo i imponovao je naročito u odbrani Memoranduma u zvezdanim danima sada tužne SANU.

Petar Božović je na sceni SKC odigrao dramatizaciju dela "Reče mi jedan čoek" Matije Bećkovića. Bio je to veliki uspeh.

Matija Bećković i Milorad Vučelić

Reditelj Jovica Pavić je na scenu postavio "Tren 2" Antonija Isakovića, knjigu koja je posle bezbroj recenzija konačno bila objavljena i tematizovala je Informbiro. Bila je to najblistavija glumačka podela koja je ikada izašla na scenu: Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Petar Božović, Danilo Lazović, Petar Banićević, Branislav Ciga Jerinić, Miloš Žutić, LJiljana Dragutinović. I tu je bilo ogromnih političkih otpora i gostovali smo u mnogim gradovima Srbije i Slovenije.

Posle spaljivanja SKC igrali smo u njegovom nespaljenom ostatku dramatizaciju "Politike kao sudbine" Esada Ćimića. I doživeli najteže političke i druge posledice.

Ne treba zaboraviti ni koreodramu LJubiše Ristića i Nade Kokotović "Bader-Majnhof". Ni to da je u SKC delovala i pozorišna grupa "Pod razno" Vlade Jeftovića i da je tu svoje početke doživeo i naš poznati i značajan dramski pisac Radoslav Lale Pavlović. Stasavao je tu i sazrevao Zoran Đinđić kome je naš urednik "Tribina" Milo Petrović bio gimnazijski profesor i zvao ga iz milošte - Đinđuva. Tu je počelo naše dugo prijateljstvo i nastali neki zajednički tekstovi u "Književnoj reči" gde sam bio jedan od urednika.

Pred prepunom velikom salom sedam dana je zaredom pevao i svirao DŽoni Štulić sa svojom "Azrom".

TU JE BILA NAJVEĆA balkanska biblioteka strane periodike na čijem čelu su bili Predrag Dragić Kijuk i Dušan M. Bošković. Uz najveću međunarodnu i domaću buku i bes na tribini SKC nastupio je Ernest Mandel. Najveći jugoslovenski filozofi nastupali su na toj tribini. Najveći istoričari poput divnog Branka Petranovića. Velika sala SKC bila je tesna kada je Orijana Falači promovisala svoju neprevaziđenu knjigu "Razgovori s poviješću".

Za svaku predstavu tražila se karta više

Svestan sam da sam mnogo toga zaboravio, nekom nepominjanjem učinio nepravdu i potrudiću se da to u nekoj prilici, ako je uopšte bude, ispravim. Ali kako tada, tako i danas me za sve ljude s kojima sam radio vezuje toplo i iskreno prijateljstvo i za one koji nisu među nama živo sećanje. Tu su Ruža Gavrilović, Marija Kikić, Mara Radoman, Rade Žugić, Duda Popović, Rade Raičević, Nebojša Caković. U protekle četiri i po decenije sreo sam na stotine ljudi koji su mi rekli da su se podigli i odrasli i obrazovali uz SKC.

I ponovo se pitam kako je sve to bilo moguće? Možda zato što smo prepoznali duh vremena i u njegovom stvaranju bitno i aktivno uticali. Uz nas i sa nama je bilo toliko divnih, pametnih, smelih, darovitih i nesebičnih ljudi. Jednostavno, čini mi se da smo izvršili "prijeki nalog vremena".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)