ANĐEO BOLA: Tragični odlazak Milana Nenadića i Ileane Ursu

Boško Suvajdžić

08. 03. 2021. u 20:03

AНЂЕО БОЛА: Трагични одлазак Милана Ненадића и Илеане Урсу

Foto G. Šljivić/privatna arhiva

OTIŠAO je Milan Nenadić. Sa svojom Ileanom Ursu. Iznenada. Tragično. U bolu. Bio je bogomdani pesnik.

Redak je primer pesnika stilski tako izbrušenog i doteranog izraza u savremenoj srpskoj poeziji. Istančan majstor vezanog stiha, artificijelni čuvar tradicije. Majstor zanata.

Gde god da je gradio, duboko je zasecao, temeljno klesao, majstorski cizelirao. Nenadić je bio pesnik iz gorkog obilja ličnog udesa, divljeg kanona istorijskog iskustva, zvezdarnih obrazaca svetske i nacionalne poezije.

Milan Nenadić je sve drugo samo ne skrušeni hodočasnik stiha. NJegova poezija je eruptivna, silovita, divlja. Nenadić je pokajnički hulitelj kanona. Bogohulni vernik i raskošni patnik. Ponikao iz trozvučja mitskog, istorijskog i nacionalnog, utrojen u porodičnom, zavičajnom i ličnom.

Bol je središnje ime Nenadićeve poezije. Gotovo kao endem, bol se širi svim slojevima strukture, svim tematskim krugovima, svim versifikacijskim i stilsko-jezičkim valerima i pesničkim slikama višedecenijskog pevanja ovog, po mnogo čemu ukletog, ponornog pesnika.

Čitajući njegovu poeziju, pred nama iskrsavaju najskuplje i najsvetlije epske i lirske oporuke njegovih duhovnih predaka i savremenika: Višnjića, NJegoša, Laze Kostića, Vuka, Branka, Zmaja, Miljkovića, Brane Petrovića, Rajka Petrova Noga i dr.

Briga za sudbinu naciona koji nestaje, koji se osipa, urušava i poništava otkidajući krvlju stečenu svojevinu od samoga sebe, koji proždire svoju nacionalnu supstancu, kao sopstveni nakot, jedna je od osnovnih linija ovog pevanja. Od "Osvetne maske", u slobodnom stihu, do izvanrednog sonetnog "Venca za Gavrila".

Poezija Milana Nenadića opora je, tužbalička, a opet svetla. Najfrekventnije lekseme ove poezije su vrisak, osveta, vuk, kuršum, glad, bol, a glavni njen atribut uskočki.

Uskočki ciklus sudbine, u kome se pesnik obreo, nasleđem predaka, među ljutim Krajišnicima i nesmirenicima na večito goloj i vrletnoj krajini života, jezika, nacije, Boga, tradicije: "U detinjstvu nisam mnogo znao, / A nemir je bio mnogo veći, / Nesvesno sam na vas podsećao / I hteo se baš toga odreći. ("Uskočka pesma")

Nenadićev pesnički svet je svet sa granice. U njemu "jesen taloži lišće na letnje rukopise". Gase se i zatiru ognjišta, u uspomenama. Svet je na putu. U egzilu, u izbeglištvu. U odlasku: "Bacam zemlje preko žara, / Sipam vode. / Došlo vreme, kućo stara: / Da se ode".

Sa decenijama nesreća i ratova krajem 20. veka ovaj srpski "anđeo očajanja" peva sve više o zemlji koje je sve manje. Od Grahova ostaje "mrtvo slovo" ("Bosansko Grahovo"). Potiru se i brišu granice zemlje, jezika, istorije. "Ovih ljudi i zemlje ove" ("Kamenje, trnje, osinjaci").

Nenadić zna: "Tajna Reči tajna je sveta" ("Dnevno svetlo"). NJegov stih se kreće od efektnog aforizma ("Iz čoveka, kroz pakao žene - / Došao sam do ovakvog mene" - "Modre elektrode") do složenog lamenta nad udesom čovekova postojanja.

Nenadićev đavo je kočoperan, "mlad iznova". Đavo u materiji, propadljivoj, nesvetoj, u čulnoj materijalnosti. U "ludoj kući" istorije, profane zabave, jeftinog života.

Potraga za lirskom nevinošću i detinjstvom sveta, u ličnoj sferi pevanja, maestralno se ovaplotila u "Pismu kćeri", ili pak "Pismu sinu", jednoj od najtananijih pesama majstora (di)stiha: "Hladne su mi ruke, prazne, oduzete - / A tako bih te zagrlio, dete."

Uzrastanje poezije je poništavanje pesnika. Taj antropološki pesimizam, to stalno kljucanje u otvoreni živac bola u nihilističkom poimanju čovekovog poslanstva u svetu i životu, malo gde je tako zapaćen kao kod Milana Nenadića: "Evo guke koju zovem lice, / Evo srca, evo pepelišta, /Evo glave - prazne zvezdarnice, / Evo mene, evo strašnog ništa".

Otišao je Milan Nenadić. Sa svojom Ileanom Ursu. Tragično. U bolu. Kako je valjda jedino i mogao. Neka mu je laka pesnička zemlja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)