U TRAGANJUZA BREMENOM ČUDA: "Antimonografija" Željka Simića o velikom jugoslovenskom i srpskom glumcu Slobodanu Cici Peroviću (1926 - 1978)

Vukica Strugar

09. 02. 2021. u 15:12

IZ ličnog rediteljskog iskustva sa Slobodanom Cicom Perovićem, rekao bih bez oklevanja: on je bio "najopasniji" čovek našeg glumišta - tvrdi u svojoj recenziji reditelj Đorđe Kadijević, na kraju jedne izuzetne, "antimonografske" knjige, pod naslovom "Slobodan Cica Perović" (u izdanju "Službenog glasnika"), čiji je autor Željko Simić.

У ТРАГАЊУЗА БРЕМЕНОМ ЧУДА: Антимонографија Жељка Симића о великом југословенском и српском глумцу Слободану Цици Перовићу (1926 - 1978)

Foto Dokumentacija "Borbe"

Pred čitaocima će se naći, po mnogo čemu jedinstveno i izneđujuće delo, počev od činjenice (u, takođe, recenzentskom tekstu glumca Svetozara Cvetkovića) da je došlo iz pera čoveka koji zanatskih dodirnih tačaka sa glumom nije imao, a napisao je "udžbenik o glumačkom postupku građenja uloge"... Na gotovo četiri stotine stranica, "najopasnijim" čovekom naše scene autor se bavio ponirući kroz najsuptilniju teatrološku, filmsku, psihološku, filozofsku analizu, otkrivajući sopstveno bogato znanje i obrazovanje, rafinirano poštovanje i gotovo dečačko divljenje prema liku i delu Cice Perovića (1926 - 1978). O kakvom se formatu radi, mlađoj publici koja je možda imala priliku da ga gleda u nekom od antologijskih ostvarenja ("Buđenje pacova", "Pohod", "Vrane", "Paviljon broj šest", "Zimovanje u Jakobsfeldu"), ali ga na pozorišnoj sceni nikad nije videla, najjasnije će posvedočiti sledeća priča. Kada je s predstavom "Ko se boji Virdžinije Vulf" (u režiji Mire Trailović) 1968. godine gostovao u njujorškom Linkoln centru, američka kritika ga je proglasila najboljim stranim glumcem u ulozi DŽordža, naglašavajući njegovu superiornost u odnosu na slavnog Ričarda Bartona u filmskoj verziji istog lika.

Sociolog, filozof,
teoretičar umetnosti...

PROFESOR dr Željko Simić je sociolog, filozof, teoretičar umetnosti, književni kritičar i prevodilac. Neka od njegovih najznačajnijih dela su "Jung i hrišćanstvo", "Uliks i post - postmoderna", "Manifest Žižek", "Putevi ka Ničeu". "Meditacije nad Lajbnicom", "Satanski tango u prokletoj avliji". Bio je ministar kulture i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

Foto Privatna arhiva

Ipak, otkud autorova opčinjenost njime, tim pre što sve dosadašnje knjige Simićevog opusa pripadaju sasvim drugoj sferi interesovanja?

Foto Dokumentacija "Borbe"

- Moja "opčinjenost" Slobodanom Cicom Perovićem datira još iz dana mog osnovnog školovanja i ticala se koliko njegove glumačke čarolije, toliko i nekih neobičnih životnih odluka koje su u meni izazivale radoznalost i čuđenje - otkriva Željko Simić. - Kada su u "Ilustrovanoj politici" počeli izlaziti njegovi putopisni zapisi iz Indije i Kine, pitao sam svog oca zašto se otisnuo na put oko sveta. I on mi je kratko odgovorio: "Traži..." Nije rekao "traži sebe", ali sam već tada osetio da je o tome bila reč. S vremenom, ja sam to prustovsko "traganje za iščezlim sobom" prisvojio, i pišući o Cicinoj avanturi ja sam, zapravo, pisao o svojim ličnim zapitanostma, o drugima, ili još preciznije, o svakom čoveku koji i nesvesno od života ima potrebu da sačini umetnost...

"Inferiornost", Foto Dokumentacija "Borbe"

Foto Dokumentacija "Borbe"

Trebalo je od tada da prođe mnogo vremena, potom i tri godine rada na knjizi, da nastane ovo nesvakidašnje delo o usamljeniku, putniku, glumcu koji je "uvek bio prvi put ono što jeste". Već na početku, Simić ističe da Perovićeve improvizacije (za razliku od mnogih kolega) ne dopisuju i ne konkurišu ideji teksta, već je neverbalno, psihološki produbljuju. Navodi i svedočanstvo dramskog pisca i scenariste Sobodana Stojanovića, s iskrenim priznanjem da ga je zapanjila dubina (sopstvenog) teksta koju je uočio slušajući glumca, a koju sam tekst nije imao - ili bar pisac nije znao da se tamo nalazi. Perović je jedinstvena pojava i zbog posedovanja jednog "višeg ranga sugestivnosti", čija je "svaka produžena pojava na ekranu nekako spontano preuzimala na sebe definisanje drame". Zato je reditelj Živojin Pavlović ustvrdio da kreativca te vrste nikada nismo imali, a kolege glumci primećivali da je u sebi nosio nervozu, neku muku, neuhvatljiv u svom svetu na sceni, ali i izvan nje. Studiozno analizirajuću njegovu neponovljivu pojavu i umeće, Simić dolazi do najdublje suštine: Cica Perović najpre otključava lik, a onda likom otključava sebe. Jer, "gluma je za njega bila ispovedanje, a i to je bilo umetničko delo", "drama u drami"... Nažalost, otišao je veoma rano (u 52. godini), pa se neminovno postavlja pitanje šta nam je sve još mogao podariti, da je duže poživeo:

Leptir

DUGO sam razmišljao kako da osmislim tu zadnju koricu knjige. Činilo mi se poetski relevantnim da stavim reči Cicine ćerke Vesne Tanasković. Ono što kći izrekne iz dubine svog bića bila je istina. A ona kaže: "Ponekad razmišljam o njemu kao o jednom leptiru koji je došao ne znam odakle i nestao ne znam gde..." - ističe Željko Simić.

- Mislim da bi se oglušio o zov reditelja češke škole. Ne zato što ne bi hteli s njim da rade, nego što on nije voleo da ga reditelji vode. Setimo se da, iako ga je Žika Pavlović obasuo komplimentima, posle "Buđenja pacova" nisu više sarađivali jer mu je Cica izvršio "subverziju" filma. Estetski, na izvanredan način. Pavlović je pravio film s političkom tezom, Cici to nije odgovaralo i on je "viškom glume" ublažio političku oštricu i doprineo da "Buđenje pacova" ne bude film sa tezom. To, naravno, kažem uz veliku ljubav i poštovanje prema Žiki Pavloviću - objašnjava Simić.

Foto Promo

U kompletnom Perovićevom opusu, autor knjige posebno izdvaja "Pohod" Đorđa Kadijevića, s obrazloženjem da je uz sva ostala umetnička sredstva pokazao da ume da glumi i telom:

- Od života je napravio umetnost i od umetnosti život. Sa 52 godine odsanjao je svoj san. Nije voleo pohvale. Nije mu prijala ni buka: kad bi mu neko rekao "bio si sjajan", znao je da se namršti. Ali se sam eksplicitno, najnežnije izjasnio o Slavku Štimcu, s kojim je (još dečakom) igrao u seriji "Salaš u Malom Ritu", potom i nastavku, filmu "Zimovanju u Jakobsfeldu". Mislim da je Slavko baštinik njegove filozofije glume. Jer, od svih poznatih ličnosti, mi jedino o njemu i njegovom privatom životu ne znamo ništa. On "tihuje", jer je posvećenik glume.

"Buđenje pacova", Foto Kinoteka

"Arhitekta i Asirski car", Foto Atelje 212

Simić u svom delu upućuje i na uvide drugih savremenika o Perovićevom umeću - Dejana Mijača, Ksenije Jovanović, Radeta Markovića, Jovana Ćirilova, Bore Todorovića, Dragana Nikolića, Renate Ulmanski, Bore Draškovića... Autor se, takođe, osvrće na do sada neosvetljene aspekte "crnog talasa", avangardnost Perovićeve "subverzivnosti", pokušava da nađe i skrivene odgovore na pitanja povodom glumčevih dugih, neočekivanih usamljeničkih putovanja, naglih odlazaka u Indiju, Afriku i Ameriku.

U svima oko sebe Slobodan Perović je razvijao osećanje očekivanja neočekivanosti, bilo da je reakcija na takvo očekivanje osmeh ili nešto drugo... Iz Perovićeve blizine, u glumi i privatnosti, okolinu je obavezivao prizor čoveka koji kao da u svakoj ekspresiji pronalazi - breme čuda.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

UPOZORENJE: Greška kojom MED pretvarate u OTROV - unos ove namirnice može biti štetan po vaše zdravlje