POGLED ISKOSA - POHVALA DIRERU: Javor Rašajski, crteži, Galerija RTS, do 13. novembra

Dejan Đorić

10. 11. 2020. u 20:14

ПОГЛЕД ИСКОСА - ПОХВАЛА ДИРЕРУ: Јавор Рашајски, цртежи, Галерија РТС, до 13. новембра

Foto Lična arhiva

CRTAČU i slikaru Javoru Rašajskom (Vršac, 1946) važan je umetnički izraz kao dovršenost, putovanje i domaštavanje, avantura u prostoru i vremenu.

Za njega je crtež više od uobičajene skice ili studije, uosećavanje, eksperiment sa sobom i istorijom, dakle i mentalni proces. Radovan Hiršl, umetnik iz njegove generacije, genijalno je naslovio autopoetički tekst "Šara šaru šarom šara". Crtež je i za Rašajskog magija, krajnji čin zavođenja, a crtanje je neistraženi, nedoslućeni proces. Rašajski upravo u procesualnosti pronalazi smisao crtanja, svoj opšti način rada, vraća se nekim starim radovima, docrtava ih i likovno redefiniše. Treba ostati uspravan i časno istrajati pred zagonetnom belinom papira, podloge kao tabula rasa umetnosti, rešiti tajnu formata, kompozicije, izbora materijala i alatki. Izgleda da crtač njima teži nagonski, svim bićem. Neko se bori sabljom, drugi floretom a Rašajski je izabrao bodež, lancetu, hirurški nož, sa kojim opsesivno i ritualno urezuje svoje crne linije na belinu papira, pušta krv zvanu tuš, gravira i tetovira površinu, uzima joj meru i isteruje dušu na površinu. Crtanje je, kako Dragan Jovanović Danilov misli o umetnosti "poosobljenost" pa i razmišljanje o crtežu neminovno postaje ličnosno i poetičko.

Reč je o majstorskom crtaču, poslednjem velikom srpskom sledbeniku moćne severnjačke, direrovske škole crtanja, koja ovde ima mnoge poklonike. Kao mačevalac ili hirurg zna da odvoji crno od belog, noć od dana, dobro od zla, život od smrti - u samo jednom potezu linije - i zna kada treba stati, odustati od crtanja. Rašajski zna kada treba prekinuti liniju, odustati od daljeg crtanja, od analize, završiti crtež nedorečenim tačkicama.

Crtež je izazov, kao partija šaha, u njegovo rešavanje crtač ulaže različite strategije i napore. Za ovog Vrščanina je kao za Japance ključna praznina koliko i forma, a prazno nije u crtežu kao na akvarelu samo pozadinsko polje, belina ili (ne)obojenost podloge, već mistično polazište, nulti stepen stvaranja, predmet promišljanja i vrsta utočišta. Puno i prazno, belo i crno, svetlost i senka - to je disanje crteža, ekstremi toplog i hladnog između kojih se crtač kreće, način da se dosegne neko unutrašnje stanje, lepota ili ružnoća živog uz prisustvo svesti o smrti. Oprezan kao ratnik, crtač nikada ne dozvoljava da ga crtež nasuče na sprud kiča, anegdotizma ili antiumetnosti. Ne doživljava crtački brodolom i decenijama crta jer zna šta je crtež, traje iz dela u delo. Radije kažemo traje, nego usavršava se ili napreduje, jer se crtanje ne može naučiti, jednom osvojeno majstorstvo treba samo negovati, kako Uroš Tošković kaže, bdeti nad "nežnim unutrašnjim biljkama". Rašajski se kao i svi pravi crtači uopšte ne menja, a i zašto i ka čemu pomerati jednom osvojenu filosofiju, ovladanu veštinu, zašto izneveriti pronađenu dubinu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)