VASILJEVA NEMA VIŠE KO DA ČITA: Stogodišnjica smrti velikog pisca otkrila porazne činjenice u srpskoj kulturi

POEZIJA jednog od najznačajnijih srpskih ekspresionista Dušana Vasiljeva bila je himna mnogih generacija: pesme "Čovek peva posle rata" i "Domovina" recitovali su mladi na školskim priredbama, takmičenjima, pa i po "slobodnom izboru", noseći ih sa istim ushićenjem do zrelog doba.

foto Vikipedija

Pesnik, kojem ovih dana obeležavamo vek od smrti, i danas je u nastavnom planu i programu, ali njegovi stihovi savremene generacije ostavljaju - ravnodušnim. Kako drugačije objasniti činjenicu da kada se u Bitef teatru okupio mlad ansambl da pripremi predstavu "Misterija Dušan Vasiljev" (premijera 18. aprila), ispostavilo se da polovina glumaca nije imala pojma ko je on. Poneko je znao tek da kaže da je pesnik koji je umro mlad, dok je samo troje umelo nešto i da ispriča o njemu. Tako se ispostavilo da je naziv predstave simbolično dobio još jednu, neplaniranu i poraznu "misteriju"...

Ovo je otkrio Miloš Latinović, direktor Bitef teatra i autor romana "Na pogrešnoj strani reke" (posvećenog upravo Vasiljevu), koji bi uskoro trebalo da se pojavi u trećem štampanom izdanju. Na pitanje kako objašnjava nepoznavanje i nezainteresovanost mladih generacija, ne samo prema velikom piscu već i antiratnoj poeziji, Latinović odgovara:

- Dosta je neobično... Zaista me čudi da ne reaguju na antiratnu poeziju. Informacije o sukobima stižu sa svih strana, mi smo zapravo u predvorju trećeg svetskog rata i njegovom okruženju - odavde do Ukrajine je 200 kilometara vazdušnom linijom, a žarište je i u Izraelu. Gotovo je neverovatno da se u školama ne daje više prostora antiratnoj poeziji, kao i da mlade ne zanima šta jedan pesnik o ratu može da kaže. Jesmo li u borbi protiv nasilja zaboravili snagu stiha i pisane reči? Da li smo prezasićeni, ne znam, ali činjenica je da je rat najveća civilizacijska strahota. Ne verujem da bi pesnik mogao puno da promeni, ipak, verujem da bi drugačije sagledavali čovekova stradanja da je poezija više među nama...

Tošo Borković

Kao civilizacija, objašnjava Latinović, dostigli smo visok stepen otuđenja, postali samoživi, fokusirani na sopstveni život, korist i opstanak.

- Sistem vrednosti se potpuno srozao, sveo na nivo ličnog konfora i prosperiteta. Njihova "vidljivost" postala je mnogo važnija od društvenog aktivizma i opšteg dobra, koji su nas nekada obeležavali. Naša zemlja građena je kolektivizmom i radnim akcijama. Imali smo visok stepen društvene odgovornosti i svesti, više toga nema. Zato je teško i razmišljati šta jedan pesnik može. S druge strane, da je više prisutan, možda bi i mogao?

Pesnik i v. d. upravnika Srpskog narodnog pozorišta Zoran Đerić član je žirija književne Nagrade "Dušan Vasiljev", koju dodeljuje opština Kikinda:

- Ovih dana bio sam na književnoj večeri u Vrbasu, kojoj nije prisustvovao niko mlađi od šezdeset godina, iako je gimnazija preko puta. U Kikindi, na svečanoj akademiji posvećenoj pesniku, objavljena su i sabrana dela Dušana Vasiljeva (proza, drama i poezija) u dve knjige, u dvesta primeraka. Knjige su stajale na stolu, besplatne. Niko nije hteo da ih uzme. Jednostavno, ne postoji interesovanje mlade publike za poeziju, pa ni za ozbiljniju književnost, uopšte, a kamoli lektiru ili učenje pesama napamet - kao što smo to mi nekada radili. Pri tom, mladi nemaju nikakav odnos prema antiratnoj poeziji. Ne znaju ni istoriju, niti ih interesuje... S tim se susrećem i kad je reč o studentima Akademije umetnosti u Banjaluci, na kojoj predajem. Nemaju pojma šta je bio juče, pre sto godina da i ne govorim.

foto promo

Ovakav odnos prema kulturnoj baštini Đerić objašnjava i činjenicom da se iz godine u godinu smanjuje broj časova maternjeg jezika i književnosti.

- Sve se svodi na neku formu, deca izlaze iz škola "nepismena". Često se od njih čak ne traži da čitaju dela. Malo se tek informišu, prepišu odnekud, nešto prepričaju, gledaju film ili odu u pozorište, ako postoji ekranizacija i dramatizacija. Zato se od dece ne može očekivati da pamte, posebno poeziju, koja je uvek bila manje popularna od proze. Ipak, ovo što se danas dešava je katastrofa! Uviđam to kad odlazim na raznorazne književne programe - mladih na njima nema. Zato se ničemu ne čudim iako u Kikindi, na primer, gimnazija nosi ime Dušana Vasiljeva, a imaju i svoj konkurs sa pesnikovim imenom.

Preporučujemo

Kultura

0 3

BILO JE TO VIŠE OD TELEVIZIJE: Zašto je noćni program JRT-a i danas nedostižan

26. 02. 2026. u 20:28

Kultura

0 1

O MUDROSTI, VERI I LjUBAVI: Međunarodna izložba "Pruži ruku" okuplja 60 umetnika iz šest zemalja

26. 02. 2026. u 15:47

Kultura

0 0

SLIKE MUZIKE NA STRUJU: Rok fotografije Goranke Matić u RTS klubu

26. 02. 2026. u 15:19

Kultura

0 0

PREKID PAUZE UZ "SENTIMENTALNE VREDNOSTI": Dvodnevni Fest intro u Sava centru kao uvod u planirani filmski festival u oktobru

26. 02. 2026. u 14:37

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije