NJEGOŠ VEČITA TAČKA SPAJANJA SRPSKOGA RODA: Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta za "Novosti"

KAO pesnik, Njegoš je apsolutno univerzalan, kao kulturna činjenica - nepromenljivo nezaobilazan. On je večit dok postoje ljudi koji čitaju stihove i misle o čoveku.

Foto Ž. Knežević

Ovako za "Novosti" govori profesor dr Milo Lompar, naš najbolji poznavalac dela velikog srpskog pesnika i autor knjige "Njegoš: biografija njegovog pesništva". Sutra se navršava 210 godina od rođenja Petra II Petrovića Njegoša (1813-1851) pisca, vladara i vladike, čija luča i danas osvetljava srpski svet. "Gorski vijenac", "Luča mikrokozma", "Ogledalo srpsko" i "Lažni car Šćepan Mali" najpoznatija su Njegoševa dela. Napisao je i poeme "Crnogorac k svemogućemu Bogu", "Oda na dan rođenja sverusijskog imperatora Nikolaja Prvoga", "Zarobljeni Crnogorac od vile", "Pustinjak cetinski", "Polazak Pompeje"... Napisao je i, za mnoge, najlepšu ljubavnu pesmu "Noć skuplja vijeka".

- Njegoš je kao pesnik, spojio lirsku refleksiju, epsku kulturu i dramski intenzitet - kaže prof. Lompar za "Novosti". - U književnom smislu, spojio je magistralne linije srpske književnosti: spiritualizam srednjovekovne reči i slike, epski dah narodnog guslara i moderni sukob vrednosti. Kao pojava u srpskoj kulturi, spojio je njene oblikujuće sile: kosovsku tradiciju, sa njenim - kako je pisala Anica Savić Rebac - "specifično srpskim osećanjem tragičnosti", kontaktnu prirodu, u nepromenljivo napetom ukrštaju tri vere, višeoblični mit o državi, od mitskog do svetovnog sadržaja. Jer, ti sadržaji postoje u svim područjima na kojima je živeo srpski narod. I u kojima se uvek znalo za narodnu pesmu i ovog kako je kazao Crnjanski - "pesnika nad pesnicima". To ga je učinilo klasičnim pesnikom srpske kulture.

V. K

o Ima li smisla razdvajati svetovnog od duhovnog Njegoša, ili vladara od pesnika?

- Svakako. To su različita područja čovekove delatnosti. Ona se prožimaju u različitim sadržajima: nekad protivrečnim, nekad naporednim, nekad podudarnim. Ne treba podlegati nalogu totalizacije: sve je jedno. Bolje je unositi u razmišljanje načelo razlikovanja: jedno je jedno, a sve je sve.

o Koje su ključne karakteristike njegovih dela koje ih čine važnim za srpsku književnost?

- U pesničkom izrazu, epski deseterac ga vezuje za srpsku narodnu poeziju, jer je taj stih dobio određenje - u evropskim stilističkim pregledima "srpskog troheja". U tematskom smislu, dominantna okrenutost istorijskom sadržaju dela. U kulturnom području, oblikovanje jedne od magistralnih linija: to ga je učinilo kako je pisao Ivo Andrić "tragičnim junakom kosovske misli". U alternativnom smislu, oblikovanje spiritualnog doživljaja postojanja. U erotskom sadržaju, dao je sublimne predstave erotskog stanja svesti, od čoveka do univerzuma, kao u "Noći skupljoj vijeka", ili u duhu antičke sinteze lepog i dobrog, kao u snu Vuka Mandušića. U modernom smislu, pojavljuje se skrivena i umetnički izuzetna kritička svest u odnosu na tradiciju: u svom zaklinjanju u zavet, lažni car je arhetipska slika duha laži. Imao je sposobnost velikih pesnika: da istu temu i doživljaj osvetli s lica, kao herojsku i patetičnu dimenziju čovekove sudbine, i sa naličja, kao pad u blesavilo postojanja. To je put od predstave o narodu do predstave o gomili.

Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom"

o Možete li nam reći nešto više o  načinima na koje su Njegoševa dela tumačena i prilagođavana u različitim vremenskim okolnostima?

- Zbog središnjeg položaja u srpskoj kulturi, bio je podvrgavan različitim pritiscima ideološkog i kulturnog konteksta. Do 1918. godine posmatran je kao pesnik srpske slobode. U međuratnom periodu, kao najviša jugoslovenska vrednost. Posle 1945. godine, vidni su pokušaji - kako kaže Endru Baruh Vahtel "desrbizacije Njegoša". Najduže i najdalekosežnije je tumačen na Beogradskom univerzitetu: Nikolaj Velimirović, Nikola Banašević, Pero Slijepčević, Anica Savić Rebac, Miron Flašar. Posebno na Katedri za srpsku književnost, jer je tu neprekinut kontinuitet od preko jednog veka: Pavle Popović, Vido Latković, Miodrag Popović, Jovan Deretić. Od 2006. godine postoji predmet Njegoševa poetika. To je u okviru studija srpske književnosti jedini predmet koji sa razlogom nosi ime pesnika. Znatne domete prepoznajemo u delima srpske intelektualne emigracije: Žika Prvulović. I kod stranih slavista: Lavrov, Dubink, Alojz Šmaus, Mišel Oben, Edvard Goj.

o Svojevremeno ste napisali: Njegoš jeste srpski pisac i to iz njegovog dela zakonomerno proizilazi. Oni koji insistiraju na crnogorstvu i ne otimaju se suviše o njega.

- Nije dovoljno precizno rečeno. Kada su videli da nema Crne Gore bez njega, odlučili su da ga preinače. Ne uspevaju, jer se ne mogu zauvek ukloniti evidentne činjenice. Uvek se pojavljuje neki višak koji otkriva kako krivotvoritelji ne pišu i ne govore istine.

o Njegova dela su različito tumačena i prilagođavana u različitim vremenima. Danas neki govore da je nepoželjan, pa čak, po nekim tvrdnjama, "opasan i genocidan"?

- Obračun sa Njegošem uvek je - kao i sa Svetim Savom - obračun sa srpskom nacionalnom i kulturnom egzistencijom. I, posebno, sa njenom integralističkom dimenzijom. Jer, Njegoš je prepreka za svaki srpski partikularizam i ekskluzivizam: i crnogorski. On je uzorni primer policentričnog integralizma srpske kulture. U kontekstu raspada titoističke Jugoslavije, optužbe protiv Njegoša - oblikovane u političkim i intelektualnim shvatanjima hrvatskih, muslimanskih i montenegrinskih predstavnika - naročito je nastojala da odomaći drugosrbijanska (nevladina) inteligencija.

o Sme li se Njegoševo delo prekrajati u dnevno-političke svrhe?

- Živimo u vremenima kada se sve sme. Ali, kako je pisao apostol Pavle, "sve mi je slobodno, ali nije mi sve na korist".

o Njegoševi savremenici su bili Gete, Puškin, Bodler, Vitmen. Gde se u poređenju sa njima Njegoš može svrstati?

- Najbolje ga je porediti sa Puškinom: ima dosta podudarnosti u pesničkoj sudbini i po položaju u matičnoj kulturi. No, svako poređenje - i kad je opravdano - mora negovati svest o neuklonjivim razlikama prilika i okolnosti koje ga odslikavaju. Zato što - još jedna jevanđeoska reč "duh diše gde hoće". U više oblika.

o Nadate li se da će "oskrnavljene kosti vladikine, sedam puta

- Rušenje kapele je bilo apsolutno anticivilizacijski čin. Obavljeno je u ime komunističke ideologije, čiji su plodovi potpuni istorijski pobačaj: nema države koju su stvarali, nema bratstva i jedinstva o kom su lagali, nema nesvrstanosti kojoj su državu podvodili. Ostaje mauzolej kao mera njihove pameti i morala. Ako svako umire sam, onda mu treba dozvoliti da mrtav počiva kako je hteo. Povratak kapele - ne i rušenje mauzoleja, koji je znak zlokobnog nauma u titoističkom vremenu - bilo bi civilizacijska tekovina.

Preporučujemo

Feljton

0 17

FELjTON - BRUKA PRVOG SVETOVNOG CRNOGORSKOG VLADARA: Osveta Petrovića je bila stravična - Kadići su stavljeni van zakona

29. 10. 2023. u 18:00

Kultura

1 13

NASTAVAK RAZARANjA NjEGOŠA: Udruženi poduhvat inferiornih duhom, da osvoje neosvojivi vrh

09. 09. 2023. u 08:00

Crna Gora

0 11

SVA BRUKA ZBOG PLESA OD SAMO DVA MINUTA: Ne stišava se bura zbog Severininog performansa na Cetinju

27. 07. 2023. u 06:26

Crna Gora

3 14

NOVOSTI ISTRAŽUJU! KO ISPUNI ZAVET NjEGOŠU, VRAĆA OBRAZ CRNOJ GORI: Hoće li nova crnogorska vlast uslišiti zahteve Mitropolije i javnosti

13. 09. 2020. u 11:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije