FILMSKA KRITIKA: Ostvareni san Mire Banjac

Božidar Zečević

17. 07. 2021. u 15:30

DRUGO visoko uzastopno priznanje Miri Banjac, po čemu će biti zabeležena ova godina, dodeljeno je našoj istaknutoj pozorišnoj i filmskoj glumici na otvaranju najmlađeg u porodici naših filmskih festivala, u atrijumu somborske Gradske kuće 13. jula ove godine.

ФИЛМСКА КРИТИКА: Остварени сан Мире Бањац

Foto KC Sombor

 "Specijalni Ernest za 2021.", nagrada koja nosi naziv prema Somborcu Ernestu Bošnjaku, pioniru Sedme umetnosti na našim prostorima i koja se dodeljuje "za dosadašnji i budući doprinos dobrim filmovima", ovenčala je našu legendarnu divu teatra i pokretnih slika, u čijoj se jedinstvenoj kolekciji već nalaze tri "Zlatne arene", dve "Sterijine nagrade", nagrade "Pavle Vuisić". "Joakim Vujić", "Žanka Stokić", "Dobričin prsten" i pregršt drugih visokih odličja posejanih po njenom fascinarnom životnom i stvaralačkom putu. Već sedamdeset godina, tačnije od 1949. kada je upisala Pozorišnu školu u Novom Sadu i počela da javno nastupa, Mira Banjac gradi jedan veliki umetnički znak, nešto u čemu će ostati utisnuto i od zaborava otrgnuto naše doba. Ali ova nagrada ima za nju posebno značenje, koje je velika glumica želela da podvuče u svom kratkom, ali izuzetnom obraćanju povodom dodele:

"Ova nagrada je za mene nešto izuzetno. Ja veoma poštujem ime koje nosi. Ernest Bošnjak sanjao je Holivud u Somboru, u kome je želeo da otvori našu 'fabriku snova' i pokrene industriju pokretnih slika. Bošnjak je bio 'bela tačka' svih naših početaka. On je počeo da sanja san svih nas, cele jedne planete filmskih poslenika i umetnika, mene lično. On sam nije uspeo da ga ostvari, a ja ga još sanjam, evo sada ovde, pred vama. Eto, tako ja shvatam ovu nagradu i veoma sam zahvalna." Mira je doista ostvarila svoj san, što je samo delimično pošlo za rukom starom Somborcu, koji je sred bačke ravnice, u "Ravangradu", "Zelengradu" Veljka Petrovića, Milana Konjovića i jedne prave male civilizacije na ovom tlu pokušao da izgradi jedno od svetskih stecišta nove umetnosti, još dok je sam Holivud bio tek nešto više od proširenog ranča izvesne Dide Vilkoks sa najvećim brojem sunčanih dana u godini i malim porezima, u koji su pristizali lovci na sreću iz celog sveta, tada još nepoznati Goldvini, Majeri, Laski i kompanija. Pitomina i kultura Sombora prevazilazila je tada sve što je mogla pustinjska dolja oivičena kanjonima na sušnoj obali Južne Kalifornije; ovaj slobodni kraljevski grad nije se mogao uporediti sa naseljem daščara u dolini San Fernando u kome su počele da se štancuju jeftine foto-drame i "kino za groš". Ali istorija je htela drugačije. Ono je postalo "Atina ovog i budućih vekova", kako je govorio Bošnjakov zemljak i savremenik Slavko Vorkapić, a Somboru je ostalo da sanja i da neke od ovih snova počinje da ostvaruje tek danas.

Za otvaranje festivala odabran je film Pjera Žalice "Koncentriši se, baba" svakako zbog toga što se u središtu radnje ovog filma nalazi uloga koju igra Mira Banjac. Inače, teško da bi mu bila ukazana ovakva počast. Radi se, međutim, o izuzetno zanimljivoj ideji od koje je neko drugi mogao izvesti grandioznu filmsku metaforu: u Sarajevu, u samo predvečerje rata 1992, umire baba oko koje se okuplja porodica koja samo što nije postala "ožalošćena". Pridošli iz svih krajeva druge Jugoslavije, koja se upravo raspada, oni samo što ne otkrivaju osnovne uzroke ove simboličke agonije: gramzivost, pohlepu, moralno rasulo i duhovnu bedu jedne duštvene i političke utopije. Samo po sebi sve je toliko jasno da ne trebaju dodatna objašnjenja. Početna situacija nudila je pregršt mogućnosti:

istorijska drama, psihološka distopija, komedija apsurda, porodični triler, ratna burleska, potraga za testamentom, nušićevski vodvilj i još najmanje deset žanrovskih kombinacija i potencijala od kojih Žalica želi da okuša baš sve, a nijedna mu ne polazi za rukom. Osnovna slabost uviđa se još na nivou teksta: pisac i reditelj ne ume da se opredeli između ovih opcija i hvata se čas jedne čas druge te konačno ispušta i ono što je uspeo da postavi na početku. Prečesto pribegava svođenju karaktera na stereotip, što otkriva i jasne primese pristrasnosti u kontrastiranju etničkih, verskih, ideoloških i drugih komponenti sarajevskog užasa. Jednom reči: upušten film. Veliki zalogaj koji je znatno prevazilazio mogućnosti svog tvorca, uprkos uglavnom solidnoj ekipi glumaca, koju nije imao ko da vodi. Kao centralna ličnost ovog košmara, Mira Banjac dala je i više nego što je trebalo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)