ZA NJEGOŠA ČOVEK NE POSTOJI BEZ NARODA: Književnik Duško Babić o svojim novim knjigama

Dragan Bogutović

30. 05. 2021. u 12:30

ESEJISTA i pesnik Duško Babić (1959), inače upravnik Srpske književne zadruge, nedavno je objavio dve knjige: izuzetnu studiju, otvorenu za razna tumačenja pa i moguće polemike, "NJegošev nacionalizam" u izdanju kuće Catena Mundi i Srpskog narodnog vijeća Crne Gore, i pesničku knjigu "Stan i hrana", u izdanju "Gramatika".

ЗА ЊЕГОША ЧОВЕК НЕ ПОСТОЈИ БЕЗ НАРОДА: Kњижевник Душко Бабић о својим новим књигама

Foto N. Skenderija

Objašnjavajući naslovnu sintagmu studije, Babić u razgovoru, za "Novosti", kaže:

- Naslov sam odabrao zato što verno prenosi moje razumevanje NJegoševog poimanja naroda/nacije kao primarnog oblika ljudskog zajedništva, svestan njegove "subverzivnosti".

Dodatni razlog za takvu odluku ne tiče se direktno same teme, već dolazi spolja, iz javnog prostora u kojem se nameće izrazito negativno značenje pojma "nacionalizam". Želeo sam da kroz tumačenje NJegoševe ideje nacionaliteta dam svoj doprinos "rehabilitovanju nacionalizma", vraćajući u vidno polje njegovo izvorno značenje: ljubav za vlastiti narod, rodoljublje. Drugim rečima, bavljenje NJegoševom idejom nacionaliteta video sam kao dobru priliku da pokažem da suštinu nacionalizma čini ljubav, a ne mržnja.

Kako je veliki pesnik shvatao narod?

- Narod je za NJegoša nešto više od zajednice krvi i jezika, u njegovoj osnovi je neuništiva duhovna supstanca - "ideja" (u platonovskom smislu), "luča", "iskra božestvena". Rodoljublje (a to je kod NJegoša osnovna reč za označavanje pripadanja narodu) nije spoljašnje obeležje, nešto deklarativno i "dekorativno" - ono je, u osnovi, moralni imperativ, ispunjenje zadatka, odaziv nalogu predaka. Ovakvo razumevanje naroda/rodoljublja NJegoš unosi u svoje delo u celini, a direktno ga saopštava u čuvenoj pesmi Pozdrav rodu: "Đe narodnost - život je duševni/đe je nije - bez duše kipina." Po NJegošu, nacionalno osećanje je uslov čovekovog života u višem, duhovnom postojanju; bez toga, čovek je mrtav kao kameni kip ("kipina") i beznačajan "ka slabo živinče". NJegoševa narodnosna ideja nastala je u romantizmu, ali nije romantičarska nego hrišćanska. Ta ideja nije nikla iz prolaznog oduševljenja i zanosa, nego iz dubine našeg bića i trajanja.

Kao veliki rodoljub, NJegoš u "Lažnom caru Šćepanu Malom", ukazuje i na negativne strane naroda o kojem je "brižio"...

- U "Lažnom caru Šćepanu Malom" primetno je jedno važno pomeranje u NJegoševom doživljaju naroda: narod više nije samo čuvar slobodarskog amaneta i sećanja na "prah Nemanjića", nego i zbunjena masa, podložna prevarama i manipulacijama. Zato postaje žrtva prevaranta i smutljivca koji im je "ugnao maglu u tikvu". NJegoš kao da je predosetio nadolazeću epohu, koja će potkopati klasične vrednosti evropske istorije i kulture, udarajući na sve uzvišeno i supstancijalno. Na užem, nacionalnom planu, anticipirao je identitetsku pometnju koju će u njegovu Crnu Goru uneti ideolozi dukljanizma i montenegrinstva.

Kao veliki pobornik ideje slovenstva, NJegoš je iskreno prihvatio jugoslovenstvo: može li se to tumačiti kao zabluda, kao što to danas neki čine?

- Slovenstvo je osnova iz koje je iznikla srpska nacionalna svest. NJegoševo slovenstvo došlo je iz narodne memorije i tradicije, a on mu je dao poetsku snagu i obojio ga vlastitim zanosom. Jugoslovenstvo je izdanak slovenstva, osnaženo istorijskim događajima sredinom 19. veka, kada se probudila nada u konačno nacionalno oslobođenje... Slovenstvo i jugoslovenstvo bili su za njega, ali i za većinu srpskih pesnika tog doba, identitetski slojevi srpske nacionalne svesti. Jugoslovenska ideja prolaziće kasnije kroz različite mene, padaće sve niže i vremenom će sasvim izgubiti onaj smisao za koji se vezivao NJegoš. Poslednji put njegoševsko jugoslovenstvo javiće se u zanosu Mladobosanaca.

Foto N. Skenderija

Osnovni, "praroditeljski greh" srpske istorije NJegoš je video u neslozi i otpadništvu, što nas prati i do danas...

- Otpadništvo od narodnog zajedništva za NJegoša nije običan prestup, determinisan u istorijskoj i egzistencijalnoj ravni to je ogrešenje o metafizičke, božanske zakone, ugrađene u svekoliko postojanje. Otpadništvo je prethodilo padu čoveka i čovečanstva i "padeniju" srpskog carstva. To je, u biti, i renegatstvo crnogorskih poturčenjaka, o čemu se peva u "Gorskom vijencu" i montenegrinsko otpadništvo danas.

Zašto se NJegoš u našem vremenu našao na udaru žestokih osporavanja?

- NJegoš i njegoševsko nasleđe našli su se na putu političkom i državnom projektu konstituisanja crnogorstva kao etničke posebnosti. Zbog toga je njegovo delo postalo predmet brutalnih falsifikata, prepravljanja, "slobodnih tumačenja", osporavanja...

Dukljansko crnogorstvo, koje se otvoreno legitimiše kao antisrpstvo, najradije bi odstranilo NJegoša iz "nove", "evropske" Crne Gore, kad bi to bilo moguće. Ali, NJegoš je suviše veliki da bi se mogao zakloniti, prepraviti, prećutati.

DOBROTVORI ULIVAJU NADU

U PROTEKLIH godinu dana svi izdavači su se našli u teškoj situaciji. Kako se SKZ snalazi?

- I bez korone Zadruzi nije bilo lako da održi visoke standarde izdavanja knjiga na koje se obavezala svojim Pravilima iz 1892. godine. Zadrugu obavezuje tradicija, ugled, mesto u srpskoj kulturi, ostale izdavače samo zakoni profita. U vreme korone prodaja u knjižari značajno je pala, izostao je Sajam knjiga, priliv novih članova bio je usporen...

Ali, zahvaljujući nekim novim aktivnostima i načinima komuniciranja sa našim prijateljima i članovima, uspeli smo, u dobroj meri, da štetu umanjimo. Mnogo nam je značila i finansijska podrška koju smo dobili od države. Svemu tome treba dodati i veliku pomoć koju dobijamo od naših donatora i dobrotvora. Oni nam ulivaju nadu da iz našeg naroda nije nestao duh zadužbinarstva i žrtvovanja za opšte dobro, da nije sve potonulo u banalni hedonizam i egoizam.

Ako bismo našu savremenost posmatrali u "njegoševskom ogledalu", šta bismo videli?

- Najkraće: videli bismo duhovni zamor i klonuće, odricanje od višeg plana ljudskog postojanja, unižavanje istine, lepote, duše, ljubavi...

Vaša nova pesnička knjiga u duhu je studije o NJegošu. Posebno je zanimljivo što je prvi ciklus od 12 pesama posvećen ćirilici...

- Te pesme su nastale iz mog dubokog uverenja i osvedočenog iskustva da čovek mora sebe da smesti u nešto trajno i smisleno, da se zaštiti i zakloni od nepogoda svakodnevlja, od nereda, destrukcije, lutanja... Na to upućuje naslov moje knjige, u kojoj sam svoje duhovno nastanjenje - stan i hranu, kako se nekad govorilo - našao u tradiciji i istoriji naroda, jeziku, poeziji, ljubavi, veri... U tom kontekstu treba razumeti i uvodni ciklus o ćirilici, gde azbuka nije samo sistem slovnih znakova, grafija, nego nešto mnogo šire i važnije: prostor čuvanja vekovnog kolektivnog iskustva, najvećih istina i lepota postojanja, trajni "otisak" narodne duše, sudbine, identiteta. Azbuku sam, u njenom najdubljem značenju, zamislio kao nerazorivu crkvu, u kojoj o nama brine i čuva nas "sa tri ruke" Majka Spasitelja Sveta.

U jednoj vašoj pesmi, čitamo: "Kome su potrebni soneti i strofe/u ovom spektaklu rijaliti bluda?" Šta je odgovor?

- Ovi stihovi upućuju na žalostan status poezije u našem vremenu. Civilizacijski trenutak u kojem živimo istiskuje čitanje kao duhovnu aktivnost iz naših života. A čitanje doživljavam kao dar od Boga, blagodat. Poezija je najgušći, najslojevitiji oblik govora:

njeno stvaranje, kao i njeno čitanje, zahtevaju pojačan napor, naprezanje duha, za šta su ljudi sve manje spremni. Zato se ona gura na marginu književnosti i života, prepušta se zanesenjacima i "ludama". Takav društveni status poezije i pesnika donelo je vreme i vladajući "stil življenja", ali veliki doprinos tome dali su i sami pesnici: s jedne strane, bežanjem u hermetizam pokrića, a sa druge, "isušivanjem" jezika poezije, proterivanjem ritma, emocije. Ali, i pomenuta pesma i knjiga u celini, ipak želi da nas podseti: poezija je "so života" i odupreće se plimi banalnosti koja je zapljusnula čovečanstvo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)