U MODERNOM SVETU ČOVEK SE SVE MANJE RADUJE: Vladika zapadnoevropski Justin u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti" uoči Božića

Šta je to praznik? Večito pitanje koje traži stalno i iznova nov odgovor, posebno danas kada postoji ozbiljna kriza u njegovom shvatanju. Živimo u doba postmoderne i svet oko nas se sve manje raduje, u čoveku se briše njegova veoma važna karakteristika ”homo adoransa”, bića slavlja i radosti, a život prolazi ispunjen strahom, strepnjom i brigom! Praznici postaju samo ”male pauze”, u inače besmislenom, tegobnom i radom opterećenom vremenu i životu.

Foto: Goran Čvorović

To, u razgovoru za praznični broj "Novosti", ističe Njegovo preosveštenstvovladika zapadnoevropskiJustin.

• Koju biste pourku poslali pred predstojeće praznike?

- Smisao praznika se danas svodi na sociološku, društvenu i rekao bih potrošačku ravan. Nažalost, previše euforije bez ikakvog razloga, previše očekivanja bez ikakvog dubljeg smisla! Praznični dani se doživljavaju kao ”prazan dan”, kao dan ”razbibrige”, ”besposličarenja”, razmene poklona. Na trenutak sve se promeni: kuće, ulice, trgovi, pojavi se raskoš i bogatstvo i tamo gde je inače siromaštvo, nastupi primirje tamo gde se vodi rat. Međutim, crkveni praznikrođenja Gospoda Isusa Hrista i Novog leta Gospodnjeg, imaju mnogo dublju dimenziju. Za pravoslavno poimanje to je pre svega praznik istinske radosti: Bog je postao čovek, pojavio se način davanja smisla i značenja vlastitoj egzistenciji, preobražaja sveukupnog života i rada u radosti.

Praznik Hristovog rođenja je događaj crkvene zajednice, izraz čovekove potrebe za susret s njim i iskorak iz prirodnog poretka stvari, iščekivanje a ne samo boljeg sveta i života. I sve ovo je moguće doživeti kroz Liturgijsko slavlje. Praznik bez Liturgije je lišen svoje suštine i smisla, ili mu je smisao prevrednovan. U ovom kontekstu praznik prestaje da budu ”puko sećanje”, na davno prošle događaje i postaje iskustvo onog što tek treba da se dogodi, a što već ovde i sada treba da zaživimo: život večni u zajednici sa Bogom i bližnjima.

Svakako da to ne znači da praznike treba lišavati prazničnog slavlja koje se događa u ”Liturgiji posle liturgije”. Praznik gubi životnost ako je otrgnut od običaja, igre, zabave, narodnog predanja i veselja, ali gubi svoj smisao ako se svede samo na to. Stoga moja poruka je da poverujemo da se Hristos rodi, i da počnemo da živimo tu istinu u svom svakodnevnom životu, pa ćemo videti kako će sve dobiti svoj puni smisao i lepotu.

• Šta nam je u najviše potrebno u ovom trenutku u svetu?

- Mnogo toga! Čini mi se da je ključna reč mir. Mir u nama i oko nas, što je u stvari neraskidivo povezano. Svet se nalazi u začaranom krugu i večnom vraćanju na isto: vode se vojni, ekonomski, politički, psihološki, ”hladni” i krvavi ratovi. Gotovo da je postalo pravilo: mržnja na mržnju, nasiljem na nasilje,provokacijom na provokaciju… Svako za sebe misli da je nevin, a da je drugi krivac. Greh se promoviše, a vrlina ismeva, laž se proglašava za istinu a tama za svetlost! Svako brani svoje interese i ciljeve, a prava i slobode drugih se oglašavaju kao povod za sukob. I stoga govoreći sa pozicije Episkopa pravoslavne crkve mislim da je ono, ili bolje reći Onaj, koji nam je danas ali i uvek najpotrebniji jeste Hristos - večni i jedini pravedni mir. A na nama je da mi hrišćani svojim životima činimo Hrista živo prisutnim u ovom svetu i vremenu. Hrišćani su ikone kroz koje se svetu projavljuje Hristos. Njegova reč i logika.

Naš Svjatješi Patrijarh Porfirije često citira jednu divnu svetootačku misao: ”Ako nam Hristos bude na prvom mestu, sve ostalo će biti na svome mestu”. I zaista je tako. Kroz Hrista i sa Hristom mi ćemo biti kadri pre svega da pobedimo zlo u sebi, a onda kao takvi bićemo u stanju da se odupremo i mržnji i nasilju u svetu, i to na Hristov način, suštinski, egzistencijalno a ne samo verbalno. Samo ”novi ljudi”, živi sledbenici Hristovi mogu da povrate nadu i preseku gotovo nepodnošljivi začarani krug o kome sam govorio na početku, da pomognu da se uspostavi nova vizija i perspektiva sveta i čoveka. Bez preterivanja možemo reći da je Crkva Hristovaprava alternativa svetu i suštinski jedini ””. Prvi korak je svakako poverovati u Njega, usvojiti logiku desnog razbojnika koji je priznao sopstvenu krivicu i odgovornost i time prvi od svih ljudi ušao u raj.

Mržnja se ne može iskoreniti mržnjom, niti nasilje nasiljem. Oni se pobeđuju i iskorenjuju ljubavlju i mirom Hristovim, kojem smo mi kao pravoslavni hrišćani pozvani da svedočimo. I možda će neko reći: sve je ovo utopija što ovaj Vladika priča i gotovo neostvarivo u realnom životu, ali zamislite samo kako bi užasno mesto za život bio ovaj svet da ovakve mogućnosti nema! Dakle, ono što je najpotrebnije svima nama jeste pokajanje i lično samoograničenje i okretanje drugom koji je brat, nikad neprijatelj, kog ne smemo žrtvovati čak ni za ”najsvetije ciljeve”!

• Kuda plovi srpski brod u uzburkanim svetskim vremenima?

- Istorija srpskog naroda liči na dugu plovidbu kroz burne vode. Bilo je trenutaka kada smo posustajali i gubili snagu, ali ne i smisao; kada smo gubili državu, ali ne i dušu i obraz. Srpski narod je često plovio kroz Scilu i Haribdu, ali nije plovio bez kompasa i to je ono što je najvažnije. Problem nije u uzburkanom moru, nego u gubitku orijentacije i pravca. Ako se toga čuvamo, brod će opstati. A naš kompas, pravac i put su Bogočovek Hristos i Sveti Sava, drevno hrišćansko, kosovsko-metohijsko predanje. Zahvaljujući pravoslavnom samosaznanju naš narod je opstajao i u trenucima najvećih iskušenja, jer je krajnji cilj uvek bila Nebeska Srbija i Carstvo nebesko, jer je znao da je ”zemljsko zamalena”.

To naravno ne znači da da mu je nedostajalo patriotizma i rodoljublja. Naprotiv! Za veru i otadžbinu ”za krst časni i slobodu zlatnu”, Srbima život nije bio skup. Naše rodoljublje je uvek proizilazilo iz bogoljublja. Danas su izazovi brojni i kompleksi: i spoljašnji i unutrašnji, opterećeni smo strašnim podelama i razdorima, suočeni sa izuzetno nepovoljnim spoljašnjim okruženjem, geopolitičkom situacijom u svetu. Teško breme je palo na naša nejaka pleća! Naša snaga je ipak u našem jedinstvu, i na to stalno treba podsećati i na to pozivati, ma koliko da to izgledalo nemoguće. Srpski narod nema bolju osnovu i sadržaj jedinstva, koji daje bolje rezultate, od jedinstva u veri i istini. To je provereni metod da srpska nacija ostane na svom putu i daje plodove dostojne svojih predaka i ljudskog bića uopšte. To je snaga koju nijedan, ma koliko snažan vetar, ne može nadvladati!Nije otuda sveti Vladika Nikolaj rekao: ”Samo sloga Srbina spasava”!

• Živite van otadžbine i imate priliku da vidite šta od sveta možemo da dobijemo?

- Živeći van otadžbine jasnije se vidi ono što nosimo u sebi, ali i šta nam nedostaje. Kao prvo mislim da je svet postao jedno veliko selo, te da neki modeli ponašanja, mišljenja i odnosa poprimaju univerzalni karakter. Sve su manje uočljive spoljašnje razlike među ljudima ovde i tamo u otadžbini. Važno je međutim da budemo uvek kao pčela, a ne kao muva, kako je govorio sveti starac Pajsije Svetogorac: da uzmemo sa svakog cveta najlepši nektar.To uopšte ne znači ni puku imitaciju niti pak samoporicanje, nego naprotiv: duboko ukorenjeni u svoju tradiciju i prebogatu istoriju i kulturu, možemo da uzmemo odavde ono što nam ova, takođe prebogata kultura i tradicija, koja je uzgred budi rečeno suštinski hrišćanska, nudi.

Od sveta u kome živimo možemo i treba da preuzmemo osećaj odgovornosti, uređenosti i poštovanja drugog kao ličnosti. Svet u kome živimo nas obavezuje i podseća da vera ili nacionalna pripadnost ne sme da bude izgovor za nemar, nerad ili zatvorenost. Možemo da učimo kako da bolje organizujemo svoju zajednicu, kako da budemo dosledni u svojim obavezama i kako da razvijamo kulturu dijaloga, bez straha od različitosti. Sve to, međutim ima smisla samo ako ne vodi gubitku duhovnog temelja, jer uređenost, ta rekao bih horizontala, bez vertikale, bez duhovnog stuba postaje hladna, a sloboda bez istine se pretvara u novo ropstvo.

• A šta mi možemo da ponudimo svetu?

- Pre svega, najlepšu veru pravoslavnu. Iskustvo da se čovek ne svodi samo na funkciju, uspeh ili konzumenta, da nisi dobar i nešto vrediš samo ako si koristan. Možemo da svedočimo da stradanje nije poslednja reč, da žrtva ima smisao i da se dostojanstvo čuva i onda kada je čovek spolja gledano slab. Naš narod nosi u sebi iskustvo vere koja nije teorija nego živi život; vere koja je opstala u trenucima iskušenja, rasejanja i gubitaka. Rođenje Hristovo nas upravo na to podseća: Bog se javlja ne u sili nego u krhkosti, ne u sili i prevelikom glamuru, nego u tišini i prostoti Vitlejemske pećine. Ako to kao narod umemo da živimo i svedočimo, onda imamo šta da ponudimo svetu - ne kao nadmoć, nego kao dar.

• Koliko su naši ljudi u tuđini čuvari srpskog imena u svetu?

- Svakako, svi mi smo pozvani i svi, na izvestan način, svedočimo naše poreklo i pred svetom stvaramo sliku o čitavoj našoj naciji. Pre svega, trebalo bi da se se podsetimo divnih primera iz naše slavne istorije poput Mihajla Pupina, Jovana Dučića, Mileve Marić, velikog Nikole Tesle i mnogih drugih znanih i neznanih… Treba istaći da je Pupin svome imenu pridodao ”Idvorski” (mesto njegovog rođenja Idvor u Banatu) da bi se još jasnije istaklo njegovo poreklo. On je u toku Prvog svetskog rata preduzeo opsežnu akciju, neću reći lobiranja, već informisanja američke javnosti o tome kolika je žrtva i koliko je stradanje male Srbije i srpskog naroda. Slao je humanitarnu i finansijsku pomoć. Svojom imovinom je garantovao pred američkom vladom ne bi li Srbija dobila ratni kredit. Tesla je isticao kako se ponosi srpskim poreklom, a prema njegovoj ličnoj želji na sahrani je intonirana pesma srpskih ratnika ”Tamo daleko”.

Šta hoću ovim da kažem? Ističući ove primere mi zapravo uviđamo da je svet saznao za nas kroz dela pojedinaca i da su baš ti pojedinci svedoci, čuvari i promoteri srpskog imena u svetu. Sa njima se mi identifikujemo, oni nam služe na ponos i podsećaju nas da smo jednoga - srpskog roda i porekla. Ovde se prirodno nameće pitanje identiteta i njegovog očuvanja u dijaspori. Imamo puno primera i mi u crkvi se često susrećemo sa takvim pitanjima o identitetu. Živimo u francuskom društvu. Koristimo se francuskim jezikom, normalno! Deca nam idu u francuske škole, slušaju predavanja, imaju većinom prijatelje Francuze i u jednom trenutku se postavi ono ontološko pitanje, naročito u adolescenciji, ko sam ja? Jesam li Francuz što mi okolina nekako nameće ili Srbin kako mi roditelji govore? Još ako se u porodici ne govori srpski jezik što je, nažalost, većinom slučaj u porodicama treće i četvrte generacije doseljenika, deca skoro nikakve kontakte nemaju sa srpstvom i srpskim poreklom.

Tu je svakako vrlo bitno mesto crkve. Iako crkva ima i misionarski karakter i obraća se svojoj okolini u kojoj egzistira pozivajući ih jevanđeljskim rečima na njihovom jeziku, isto tako čuva i podseća sve nas da smo potomci Svetog Save, najvećeg Srbina svih vremena, kako reče Sveti vladika Nikolaj, čime treba da se ponosimo i da drugima svedočimo. Crkva nam pomaže da se lakše ovde integrišemo, ali i nas i čuva od asimilacije. Čuvajmo, stoga svoju Crkvu koja je uvek bila sa narodom, čuvajmo svoj jezik, istoriju i kulturu, da bismo znali ko smo, da bi nas i drugi poštovali, ali pre svega da bismo sačuvali sebe!

• Kao narod smo se po raznim osnovama često delili kroz istoriju. Koliko nam je to štete nanelo i kako da prevaziđemo taj usud?

- Nažalost, podele su nam oduzele mnogo snage i ostavile, a i danas ostavljaju duboke ožiljke. Ne znam zašto, ali to je neka zla kob koja živi u našem narodu i strahovito ga iscrpljuje! Pada mi na pamet knjiga Dušana Kovačevića: ”Dvadeset srpskih podela”…e da ih je samo dvadeset! Pa onda Ćosićeve”Deobe”…Dakle, mnogo pametniji od mene nisu uspeli da odgovore na ovo pitanje, teško da ću i ja uspeti. Ono što mogu da, možda, ponudim kao olakšavajuću okolnost je činjenica da smo svedoci dubokim podelama u društvima širom sveta. Bez obzira na to da li se podela događa u politici, obrazovanju, religiji ili kulturi, pa čak i u porodici, svaka strana ima snažne zagovornike i argumente i podjednako jake protivnike. Uloga Crkve nije da bude negde ”između”, podeljenih strana, već da nastoji da ostane iznad i jednih i drugih i da čini ono što čini naš Svjatješi Patrijarh sa trona svetog Save danas da poziva na mir, pokajanje, građenje mostova i uzajamno poštovanje. Nedavno u razgovoru sa jednom pametnom glavom čuh veoma interesantnu misao: traže od Crkve da se svrsta na ovu ili onu stranu, kaže on, ali ko će nas miriti zavađene, ako se to desi. I zaista je tako!

• Na Srpskom vojničkom groblju u Tijeu onomad ste podsetili na žrtvu junaka ovde sahranjenih, tu, "na francuskom Krfu, malom Kajmakčalanu, Solunu u Parizu." Na šta ta žrtva treba da nas podseti?

- Hteo sam da nas podsetim da žrtva junaka-vojnika koji su sahranjeni tamo, ali i svuda gde su kosti srpskih vojnika rasejane po svetu, ne sme nikada biti obesmišljena. Sloboda za koju su se oni borili nije sloboda drugog, već sloboda drugog, za neprolazne ljudske vrednosti, za čoveka. Cenimo to i budimo dostojni potomci slavnih predaka.

I na kraju želim svim ljudima, ma gde živeli, srećne i blagoslovene nastupajuće praznike, podsećajući ih da uvek na umu imaju Hristove reči: ”Ne bojte se, samo verujte!”

PIJETET PREMA "NOVOSTIMA"

U detinjstvu još, sećam se, otac je čitao "Večernje novosti". Meni kao detetu su bile bliske s njenim radosnim, crvenim logom. Sećam se majke koja dolazi iz prodavnice s kesom u kojoj su hleb, mleko i neki doručak i obavezno "Večernje novosti". I ono čuveno otvaranje, njihova uzbuđenost šta će otkriti unutra, i taj miris novinskog tabaka mi je u nozdrvama ostao do danas. Prema "Večernjim novistima" gajim poseban pijetet.

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Preporučujemo

Društvo

0 0

VRAĆANjE NADE U BOLjE SUTRA: Željko Mitrović posetio sedmoro mališana i baku Mariju i doneo im novogodišnje poklone

05. 01. 2026. u 13:04

Društvo

0 0

BADNjI DAN - KAKO SE PIŠE U ČESTITKAMA? Izbegnite greške u porukama - Ovo je pravopisna zamka!

05. 01. 2026. u 12:46

Društvo

0 0

OGLASILO SE JP PUTEVI SRBIJE: Svi putevi prohodni

05. 01. 2026. u 11:47

Društvo

0 0

VEJE, NE STAJE: Sneg u lozničkom i šabačkom kraju i pod Majevicom u Republici Srpskoj

05. 01. 2026. u 11:38

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije