GREJE PLAM PRAVOSLAVLJA UPALJEN NA LITIJAMA: Navršava se tri godine od upokojenja visokopoštovanog Mitropolita Amfilohija

TRI godine su prošle bez mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, bez voljenog Đeda, kako ga je zvao verni narod, a njegova Crna Gora i dalje - tumara.

Foto D. Milovanović

Nakon pada režima Mila Đukanovića, čemu je neizbrisiv pečat dao i sam mitropolit, očekivalo se, kako je govorio Amfilohije, da najveća dobit bude oslobođenje od straha, da ljudi mogu slobodno da govore, da se izjašnjavaju, da imaju priliku da kažu ono što misle.

Činilo se da su rezultati parlamentarnih izbora 2020. pa potom i lokalnih, stvorili novi društveni ambijent za nacionalno izjašnjavanje, jer su prethodna dva popisa bila mučna, ako se uzmu u obzir pritisci i ucene Milove vlasti. Godinama se veštački gradio crnogorski identitet, od jezika do crkve, na antisrpskoj matrici. Crna Gora je jedina država u Evropi u kojoj "noseća" (crnogorska) nacija nema natpolovičnu većinu u sopstvenoj zemlji.

- Zato je trebalo pravoslavne Srbe pretopiti u Crnogorce, a posebno kada im to ne uspeva kod Albanaca, Bošnjaka i Hrvata - kaže za "Novosti" Jovan Markuš, publicista.

- Što se tiče crnogorskog srpstva i crnogorstva kao esencije srpstva, najbolje su to artikulisali najreprezentativniji Crnogorci, pre svega svi do jednog vladari kuće Petrovića.

Nema sada, nažalost velikog vladike koji tihuje u večnosti u kripti Sabornog hrama Vaskrsenja Hristovog u Podgorici, ali nijednog časa bez poklonika i poštovalaca, vernog naroda koji dolazi da se Bogu pomoli, a sa mitropolitom posavetuje šta i kako dalje. Da se podseti šta i kako je govorio i kako je vratio slobodu veri i duši, kako je "varnicu topline ubacio u ohladnele grudi Crne Gore", preporodio i ugrejao joj srce pravoslavno.

Uz narod, sveštenstvo, monaštvo, arhijereji Srpske pravoslavne crkve ljube belu mermernu ploču ispod koje počiva morački tajnovidac. Bezbroj ruža položeno je oko ploče na kojoj su belezi slobode i pravoslavlja. Orao raširenih krila, čini se, samo što se ne vine iznad Podgorice i zakrili je, kao što je i mitropolit Amfilohije brižno štitio svoju pastvu.

- Uvek je bio na bojnom polju, a nije imao drugog oružja, osim mač jezika. Teško ga je bilo zateći nespremnog. Bio je toliko izdvojen i osoben, ali se u njemu prepoznavao njegov narod. Božji darovi u njemu su se skrivali kao sunce iza oblaka. Taj duboki čovek nije se dao baš videti ljudskim očima, ali je svako mogao u njemu da vidi junaka i mudraca. To prožimanje vidljivog i nevidljivog čoveka, uvećavalo je njegovu zagonetku - kaže za "Novosti" književnik Milutin Mićović, brat mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija.

Foto Mitropolija Primorska

Na njegovu harizmu, kaže Mićović, obrušavale su se sile zlobnika i moćnika ovog sveta.

Dok je držao božje službe po Crnoj Gori, često se okolo čuo lavež pobesnelih antihrista.

- Učio je Srbina, Crnogorca, da bude brat bratu, i da bude potomak najboljih predaka - kaže Mićović i podseća da je Amfilohije došao u Crnu Goru kada je izgledalo da joj je i Bog leđa okrenuo.

- Začas je zapalio vatru, koja je tinjala i čekala u dubini narodne duše. Kroz njegove reči, Crna Gora se setila ko je i šta je bila kroz vekove. Koji su imali i zrno soli u sebi, radovali su se Amfilohiju kao božjem poslaniku. Tako su ga i primali.

A oni kojima je smetala ta svetlost, zvali su ga "Risto satana". Njegoš i Lovćen bili su njegova mera i nadahnuće. Govorili su kroz njega Petrovići, njihovi junaci, pesnici i crnogorsko kamenje. U svom "Guslaru", naslikao ga je Lubarda, pre nego ga je video. Čuo se taj žalobni i viteški glas dok je držao opela svojim sunarodnicima, koji su pobijeni od bratske ruke i zagrnutim bez groba i pomena po Crnoj Gori, mnogo pre nego je on rizu obukao. Čuo se taj glas i po Kosovu i Metohiji sakupljajući one koje su razmakle ljudske zveri. Praštao je uz "pjesmu sa suzama" i pružao ruke nebu i Bogu, da istera zlo i krvoločnu zver iz ljudi. Otišao je, a sve je prisutniji kako vreme odmiče. U ključnim momentima svog i života naroda smogao je snage da bude - Božji čovek.

Otkako je Amfilohije u Crnu Goru došao pre više od trideset godina, od tada počinje velika duhovna obnova, pre svega pravoslavne vere u narodu, crkava i manastira. Njegovo ogromno nasleđe je duboko utkano u ponos Crne Gore i pravoslavne vaseljene.

Foto D. Milovanović

Blaženopočivši vladika je bio svestrana ličnost - duhovnik, diplomata, prevodilac i pesnik, koji je imao ogroman ugled u svetu. Pa iako je svim svojim bićem ispunio monaški zavet, predajući sebe u službi Hristu, ostali su kod njega prepoznatljivi morački duh i humor. Imao je Amfilohije jednu meru čovekoljublja, strpljenja za svakoga. Govorio bi: "Ajde, blago meni, ajde, dobri moj, pa da se popravljamo".

Najteži trenutak u njegovom životu, kažu oni koji su ga dobro poznavali, bio je kada je Crna Gora priznala lažnu državu Kosovo. Nije mogao da prihvati da se njegova Crna Gora odriče svete srpske zemlje. Onda je došao i kobni Zakon o slobodi veroispovesti, pretnja da će svetinje biti otete. Ali, desile su se veličanstvene litije.

Sutra pomen

Povodom treće godišnjice upokojenja mitropolita Amfilohija mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije sutra u 9 časova služiće svetu arhijerejsku liturgiju u podgoričkom Sabornom hramu, uz sasluženje više arhijereja. Potom će se obaviti pomen mitropolitu Amfilohiju u paraklisu Svetog Amfilohija Ikonijskog, po kojem je i dobio monaško ime.

POŠTOVANjE Saborni hram Vaskrsenja Hristovog u Podgorici, Foto V. K.

Jubilej prve bogoslovske škole

U organizaciji Mitropolije crnogorsko-primorske i Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog, održava se niz duhovno-kulturno-prosvetnih događaja povodom jubileja, 160 godina visokoškolskog obrazovanja u Crnoj Gori i prve bogoslovske škole. Niz manifestacija biće održan na Cetinju, u Cetinjskoj bogosloviji, Podgorici, manastiru Ostrog i manastiru Stanjevićima u kome će biti osveštana i otvorena biblioteka blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija.

Desilo se čudo Božje!

Mitropolit Amfilohije usnuo je 30. oktobra 2020. godine, uoči praznika Svetog Petra Cetinjskog. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u kripti Sabornog hrama u Podgorici 1. novembra, a svetu liturgiju služio je patrijarh srpski Irinej. Zdravstveno stanje mitropolita naglo se pogoršalo početkom oktobra kao posledica obostrane upale pluća koja je bila uzrokovana virusom korona. Upokojio se a da sabrani oko njega nisu znali kad, iako su ga pažljivo gledali. Nije bilo uzdaha, niti grča na njegovom licu. Odlepršao je Gospodu kao ptica.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije