PRIŠTINA ČINI ZLOČINE NAD SRBIMA VEĆ VEK I PO: Susret sa istorijom - Šta je pozadina aktuelnih zbivanja na KiM

Ivan Miladinović

20. 11. 2022. u 17:00

ISTORIJA je noćna mora iz koje pokušavam da se probudim, napisao je Džejms Džojs u "Uliksu".

ПРИШТИНА ЧИНИ ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА ВЕЋ ВЕК И ПО: Сусрет са историјом - Шта је позадина актуелних збивања на КиМ

Srpski konzulat u Prištini, Foto "Vikipedija"

Kao i velikom piscu, koji je dao nov pravac modernoj književnosti, istorija je za naš doživljaj Kosova i Metohije svojevrsna noćna mora. U razmaku od gotvo veka i po kao da se ništa nije promenilo na tom prostoru. Sve ovo što se događalo poslednjih godina i poslednjih dana - zahtevi za promenu ličnih karata, registarskih tablica za automobile, priprema za tužbu Srbije za genocid, raspisivanje vanrednih izbora za decembar - u mnogo čemu podseća na ono što se zbivalo u drugoj polovini 19. veka i imalo isti cilj - oterati Srbe sa Kosova.

Gospođa Vljosa Osmani, koja sebe naziva predsednicom nekakve nepriznate države, još prošle godine spominjući genocid na Kosovu, zatražila je da Srbi, po uzoru na Branta, kleknu i traže oprost od njenog naroda: "Kad nedostaju reči neko mora da klekne..."

Krajem marta pridružio joj se "predsednik" vlade kvazidržave Aljbin Kurti najavljujući tužbu protiv Srbije, i to rečima: "Genocid nije zločin koji zastareva."

Pa kad je tako, neko bi zaista morao da klekne, i to ne zato što nedostaju reči, ima ih u obilju zabeleženih o zločinima koji su njihovi preci činili nad srpskim narodom i proterivali ih sa kućnog praga.

Kosovsko rukovodstvo kod Tita na Brionima, Foto Arhiv Jugoslavije

Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije još 1899. godine štampalo je knjigu "Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji (1898-1899)", na srpskom i francuskom jeziku. U njoj je objavljena prepiska o teškom položaju srpskog življa na Kosovu, između Vladana Đorđevića, predsednika srpske kraljevske vlade, Stojana Novakovića, poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu, i Tefik-paše, turskog ministra inostranih dela. Iz obilja ovih dokumenata lako je uočiti da se gotovo ništa nije promenilo u opštoj atmosferi za ovih 12 decenija.

U PRVOJ "Beloj knjizi" koju je srpska vlada napravila o nasilju Arbanasa nad kosovskim Srbima, kojoj bi doduše više priličio naziv "Crna knjiga", nalazi se nota Stojana Novakovića Tefik-paši: "...Arbanasi, dobro naoružani i pogotovu sigurni da neće biti kažnjeni, dali su potpunu slobodu svojim svirepim nagonima, pošto njihovom fanatizmu i njihovoj neobuzdanoj mržnji ništa ne stoji na putu. Zločini i pljačke dešavaju se svakodnevno, a krivci ne samo da nisu kažnjeni, već ih vlasti i ne gone". Novaković dalje piše: "Po podacima koje ima Kraljevska vlada (Srbije) za kratko vreme od nekoliko meseci, prošloga leta i zime, izvršeno je, u sandžacima (okruzima) Prištevskom, Novopazarskom, Pećkom i Prizrenskom, više od četiri stotine zločina, kao što su: ubistva, paljevine, razbojništva, oskvrnjenje hramova, silovanja, otmice, pljačkanja, krađe čitavih čopora (stoke). Ovaj broj predstavlja najviše petinu onoga što se u stvari desilo, pošto se za većinu zločina i ne saznaje, jer se žrtve ili njihove porodice ne smeju ni da žale."

Stojan Novaković, Foto "Vikipedija"

U prilogu note, Novaković je naveo 21 slučaj ubistava, imena ubijenih i ubica. Navedeno je, isto tako, da su Arbanasi srušili i opljačkali crkvu hočansku i u Končulju, raovačku crkvu i manastir Sv. Trojice u okolini Prizrena. Zabeleženo je i 20 poimeničnih slučajeva silovanja i otmica srpskih devojaka, majki i supruga, i 39 slučajeva napada, pljačke i razbojništava. Situacija je takva, napominje Novaković, da je stvorena "jedna vrlo čudnovata navika u varoši Peći. Kad telal objavljuje kakav zvaničan glas narodu, on uvek završava rečima: Teško onome ko je hrišćanin".

U DRUGOJ noti Tefik-paši, Novaković prilaže nove dokaze o tome da su u međuvremenu od strane Arbanasa ubijeni: Jovan Simić iz Bresije, Đorđe Ivanović iz Raniluga, Senta Ljubić iz Ajnovca, Milovan Spasojević iz Jarsenovića, Arsa Petrović iz Tomajića, Ilija Novaković iz Gručareva i Đoka Virtunić iz Vičnjeva. Uz spisak ubijenih, navedena su i imena Arbanasa - ubica. U isto vreme, naveden je i 21 slučaj napada i razbojništava i šest slučajeva silovanja Srpkinja, uz obrazloženje da kad Arbanasi otmu srpsku devojku, najpre je siluju, pa je onda primoraju da pređe u muhamedansku veru, preteći smrću njoj i njenim roditeljima.

Od 1889. do 1912. godine srpski konzuli poslanici u Prištini su bili: Luka Marinković, Branislav Nušić, Todor Stanković, Svetislav Simić, Miroslav Spalajković, Milan Pećanac i Milan Rakić. Njihova pisma, izveštaji, beleške, gotovo su identični: Arbanasi svakodnevno pljačkaju, pale, siluju, poturčavaju, proteruju ... "izgleda da im je svrha da srpski narod istrebe iz tih krajeva"... A kada je otvoreno u Prištini prvo srpsko diplomatsko predstavništvo, konzul Luka Marinković dočekan je na nož. Najpre je pokušano da se zapali konzulat, a potom je nesretni Marinković ubijen samo posle pet meseci službovanja, na ulici ispred zgrade konzulata!

SLOMOM države 1941. i priključenjem većeg dela Kosova i Metohije kvislinškoj "velikoj Albaniji", ideja o "istrebljenju Srba" ponovo je zaživela. Posebno su na udaru bili Srbi koji su se posle povlačenja Turaka iz ovog dela Srbije između dva svetska rata vratili, ili prvi put doselili na Kosovo i Metohiju. Već 10. aprila zapaljene su sve kuće doseljenika u đakovićkom srezu, do jula u većini naseljeničkih mesta u Metohiji i Drenici. Sa Kosova je od 1941. do 1944. iseljeno oko 100.000 ljudi. Osnovni pokretač iseljavanja bio je strah od šiptarskih paljevina, pljački i ubistva. Istovremeno, dok su se Srbi iseljavali, na njihova imanja doseljeno je više desetina hiljada Šiptara iz Albanije.

Zadužbina Nemanjića u Gračanici, Foto "Vikipedija"

Proteranim Srbima posle oslobođenja bio je zabranjen povratak u svoje domove. Po "drezdenskoj formuli" o srpskoj hegemoniji i eksploatacija nedužnog albanskog življa, uporno se godinama, pa i decenijama, tvrdilo da je njihovim doseljavanjem učinjena velika nepravda Šiptarima, jer je doseljenim Srbima i Srbima povratnicima, država, navodno, u najvećem broju slučajeva dodelila plodnu šiptarsku zemlju. Uredna arhivska građa koja se o svemu ovome čuva u Arhivu Srbije i Crne Gore, umnogome demantuje ove spekulacije.

Recimo, od 17.130 hektara i 50 ari zemlje koja je u Pećkom okrugu bila namenjena doseljenim Srbima, 10.905 hektara i 10 ari bilo je u opštinskom vlasništvu, a čak 15.735 hektara i 70 ari je imalo status neobrađene zemlje.

Ili, u Istočkom okrugu je od 15.536 hektara i 75 ari podeljene zemlje 14.450 hektara i 18 ari bilo opštinske zemlje. Najčešće su to bile šume koje su doseljenici krčili i pretvarali u oranice.

SREDINOM šezdesetih godina prošlog veka, posle Brionskog plenuma i amandmanske groznice koja je zahvatila Brozovu Jugoslaviju, i kada je Kosovo ustoličeno kao autonomna pokrajina sa svim atributima države u državi, i to albanske nacionalne države sa proklamovanim pravom na samoopredeljenje i otcepljenje, dolazi do novog talasa svakojakog pritiska na Srbe: paljenje imovine, zlostavljanje dece, silovanja... što je izazvalo novi talas iseljavanja.

Istovremeno je stupila velikoalbanska propaganda. Vođena je preko štampe i medija, kroz književnost, umetnost, film, školstvo, preko Univerziteta, Akademije nauka, kroz kvazinaučnu literaturu, koja je prosto bujala, a kojom je brisan svaki trag srpskog postojanja na Kosovu vekovima unazad. Sve je bilo podvrgnuto albanizaciji - arheološki lokaliteti, kulturni i istorijski spomenici, crkve i manastiri, istorijski događaji i ličnosti. Tako je za Gračanicu dokazivano da je navodno nekad bila albanska crkva, dok je nisu preoteli Srbi kad su "okupirali" Kosovo. Isto tako, na Vidovdan 1389. na Kosovu polju protiv Turaka su se borili Albanci, pa i sam Miloš Obilić bio je navodni Albanac Mileš iz dreničkog sela Kopilića.

Preko noći, pod okriljem partijskih državnih vlasti, kao i tutora iz Tirane, u Prištini se oglašavaju novostasali istoriografi koji poriču stvarne istorijske događaje, kao što su velike seobe srpskog naroda, i jednim potezom pera obrišu mučnu i krajnje surovu istoriju tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom, u toku poslednjih 100 do 150 godina. Umesto toga, ponuđena je jedna dobro razrađena "kominternovska" slika o tobožnjem "fizičkom uništenju" albanskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i potom Jugoslaviji, pod vlašću "velikosrpskog hegemonizma".

ODBRANA OSMANSKOG CARSTVA

SAVREMENA kosovska istoriografija koja vrvi od falsifikata, podvala, laži, i neverovatnih izmišljotina, kao dokaz za svoje stavove najčešće spominje formiranje Prizrenske lige, koja je osnovana 10. juna 1878. godine. Gle slučajnosti, baš u vreme kada se održava Berlinski kongres, na kome počinje rasparčavanje Osmanskog carstva. Pedantnijom analizom nije teško zaključiti da je cilj Prizrenske lige, zapravo, bio sprečavanje da oblasti Osmanskog carstva u kojima je bilo nastanjeno muslimansko i albansko stanovništvo pripadnu Srbiji ili Crnoj Gori. Uostalom, vlasti iz Istanbula su osnivačima Lige platili sve troškove za ovaj skup u Prizrenu.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

BRUKA, JOVANE! Fanovi ljuti zbog greške u kvizu Potera