SUSRET SA ISTORIJOM - ENGLESKI KRALJ HITLEROV ŠPIJUN: Kako su Edvard Osmi i industrijalac Henri Ford bili u službi Trećeg rajha

Ivan Miladinović

22. 05. 2022. u 17:18

PRIČA o velikoj ljubavi engleskog kralja Edvarda Osmog i Amerikanke Volis Simpson odavno je obišla svet. Inspirisala je mnogobrojne autore knjiga, filmova i televizijskih serija. Siže tih saga je uglavnom isti: tek krunisani kralj našao se pred teškim izazovom. Morao je nečeg da se odrekne - prestola ili žene u koju se zaljubio. Izabranica njegovog srca iza sebe je imala dva braka i njene razvode nije priznavala Anglikanska crkva čiji je poglavar, inače, kralj, a pogotovo tvrda tradicija engleskog dvora. I britanska vlada na čijem je čelu te daleke 1936. godine bio Stanli Boldvin je Edvardu ponudila dve opcije: da zaboravi na gospođu Simpson, ili da abdicira. Edvard je izabrao ovo drugo. Abdicirao je 10. decembra te 1936, samo deset meseci pošto je stupio na tron najmoćnije i najpoznatije kraljevske kuće.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЕНГЛЕСКИ КРАЉ ХИТЛЕРОВ ШПИЈУН: Како су Едвард Осми и индустријалац Хенри Форд били у служби Трећег рајха

Volis Simpson i eks kralj Edvard sa Hitlerom

Pobedila je velika ljubav, poručivano je sa stranica najtiražnijih listova širom sveta. Ali, da li je baš bilo tako? Zašto britanski premijer Boldvin nije prihvatio Edvardov predlog da se sklopi morganatski brak, da on ostane kralj, da Volis ne bude kraljica i da deca rođena iz njihovog braka ne mogu da budu ustoličena na engleskom prestolu.

Odgovor na ovo pitanje stići će tek sredinom devedesetih godina prošlog veka u knjizi Marka Aronsa i DŽona Loftusa "Tajni rat protiv Jevreja - krvava nafta". Edvard je morao da abdicira jer su agenti britanske tajne službe Secret Intelligence Service, poznatije kao MI6, imali čvrste adute protiv njega i njegove saradnje sa Hitlerovim ambasadorom. Posedovali su i fonografske snimke njihovih razgovora.

I kralj se našao na spisku "opasnih nacističkih špijuna". Edvardove simpatije prema Trećem Rajhu i dobre obaveštajne usluge, docnije će američkim obaveštajcima potvrditi, tokom isleđivanja, pre izvršenja smrtne kazne, Hitlerov ministar inostranih poslova Joahim Ribentrop.

Nije prošlo ni pola godine od abdikacije, Edvard, sada sa titulom vojvode od Vindzora, sa suprugom odlazi u Nemačku i susreće se sa Hitlerom. Vođa Rajha mu obećava da će ga vratiti na presto kao nacističkog kralja. Nemačka poslovična pedantnost je i ovom prilikom došla do izražaja. Iz dokumenata o ovom susretu se vidi da je bivši kralj podržao Hitlera da uđe u Čehoslovačku, da zauzme Alzas. I što je verovatno najvažnije, pokazao je veliko razumevanje za progon Jevreja.

Henri Ford prima nemačko odlikovanje

Edvardov deo ove pogodbe bio je da nacistima prenosi tajne vojne informacije o britanskim odbrambenim akcijama i položajima u Francuskoj. Arons i Loftus, u spomenutoj knjizi pišu da je upravo vojvoda Vindzor Nemcima dostavio čitav plan za liniju "Mažino".

Po izbijanju rata, kada su se Edvard i Volas pripremali da pobegnu u neutralnu Španiju ili u Nemačku, na scenu su stupili britanski obaveštajci i internirali su ih na Bahame gde su proveli ceo rat. Da bi sprečili skandal i da ne bi pukla bruka u Bakingemskoj palati, javno je objavljeno da je vojvoda od Vindzora postavljen za guvernera ovog ostrva.

O REPOVIMA koji su se vukli oko saradnje kraljevske kuće sa nacistima Arons i Loftus pišu: "Pukovnik Čarls Diki Elis, viši oficir SIS (MI6) priznao je da je bio plaćeni dvostruki agent u nacističkoj službi. Ali, umesto da mu bude suđeno posle rata, makar onda kada je dockan otkrivena njegova izdaja, on je dobio novi nameštenje u arhivi tajne službe, čisteći tamo neugodne tajne iz dokumentacije. Razlog ovog stavljanja nazad na platni spisak priznatog nacističkog izdajnika bio je jednostavan. Elis je pre rata prisluškivao Vindzor - Ribentrop razgovore, u kojima je kralj Edvard obećao Hitleru svoju tajnu podršku. Dakle, iako je Elis priznao svoju izdajničku ulogu nacističkog agenta, on je morao zauvek da ostane nedodirljiv zbog onoga što je znao o tajnim sporazumima kraljevske porodice sa Hitlerom".

Zahvaljujući nemačkoj pedantnosti, američke službe su posle rata zaplenile evidenciju o prepisci nacista i sa ostalim članovima britanske kraljevske porodice. Na Čerčilov zahtev upućen predsedniku Ajzenhaueru, Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država, koje je posedovalo ova dosija, zataškalo je ovu tajnu, a kompletnu građu poslalo u London.

Kada se pojavila knjiga "Tajni rat protiv Jevreja", u kojoj je objavljen ovaj britansko-nacistički skandal, sve izdavačke kuće u Britaniji odbile su da to objave, iako je postala međunarodni bestseler. Naše informacije kažu da je i dalje zabranjena u Britaniji.

Štiteći kraljevsku porodicu britanska tajna služba zapravo je štitila sebe samu od mogućnosti bilo kakve istrage, da se ne bi otkrila serija ratnih pregovora sa nacistima, kojima je cilj trebalo da bude sklapanje anglo-nemačkog pakta protiv Sovjetskog Saveza. Da se ne bi otkrilo da je ser Stjuart Menzis, šef britanske tajne službe, dao nalog trupama da pomognu da vatikanski kamioni odvezu nacističko blago u Vatikan, odakle će u velikom krugu najpre biti prebačen u Argentinu, a potom nazad do "demokratske" Zapadne Nemačke. I eto objašnjenja: Uzrok čudotvornog ekonomskog oporavka Zapadne Nemačke sredinom prošlog veka bio je upravo novac opljačkan širom Evrope u toku rata. Osim toga, Menzis je bio odgovoran za davanje posleratnog utočišta u Britaniji nacističkom šefu obaveštajne službe Valteru Šelenbergu, kao i drugim nacističkim zločincima.

Edvard i Volis Simpson

NISU samo Britanci zataškavali svoje veze sa nacistima. Isto se dešavalo i sa one strane Atlantika. Za vreme suđenja u Nirnbergu, jedan od zastupnika optužbe, Volter DŽ. Rokler, šef u Uredu za specijalne istrage SAD, otkrio je nemački dokument u kom je navedeno 13 američkih banaka koje su u potaji radile za Treći rajh tokom Drugog svetskog rata. Naravno, ovaj dokument je još tokom suđenja prekrio mrak.

Naspram priče o engleskom kralju zanimljiva je nacistička storija jednog "američkog kralja", kralja auto-industrije, Henrija Forda.

Još 1931, dve godine pre otimanja vlasti u Nemačkoj, Hitler će u intervjuu za "Detroit njuz" reći: "Henrija Forda smatram svojom inspiracijom". Dok je to izgovarao na stolu budućeg firera je stajala slika vlasnika "Forda". I ništa tu nije bilo slučajno. Ni spomenuti list koji je pisao o političkoj budućnosti Adolfa Hitlera, koji je izlazio u Detroitu, centru "Fordovog kraljevstva", ni slika na stolu. Ford nije bio samo inspiracija vođe nacističke partije (NSDAP) već i njegov finasijski zaštitnik i istomišljenik. Obojica su bili antisemiti.

Deset godina ranije 1920. Ford je štampao i o svom trošku poslao u Nemačku pola miliona primeraka "Protokola sionskih mudraca" i dve svoje knjige - "Svetski judaizam" i "Židovske aktivnosti u Americi". I nije čudo što ga Hitler spominje u "Majn kampfu".

PREKO njegovih podružnica u Švajcarskoj, u prvoj fazi Hitlerove akumulacije vlasti, dostavljao je pune torbe švajcarskih franaka i dolara. A potom je "kralj" iz Detroita finansirao Hitlerov projekat "narodnog automobila" i na kraju postao vlasnik 100 odsto deonica konzorcijuma "Folksvagen". Takozvani Zakon o trgovini sa neprijateljem, kojim je predviđeno da samo rođeni Nemci mogu biti vlasnici industrijskih postrojenja, na Forda se nije odnosio.

U znak zahvalnosti, Hitler je Forda odlikovao Velikim krstom nemačkog orla, najvišim odličjem koji je Rajh uručio jednom strancu. Odlikovanje mu je dao nemački konzul u Detroitu 30. jula 1938. za vreme ručka kojem je prisustvovalo više od pet stotina uglednih Amerikanaca iz političkog, finansijskog i kulturnog miljea. Kada je konzul prikačio orden na Fordove grudi bio je toliko uzbuđen da je zaplakao.

 

Stanli Boldvin, britanski premijer

Zato ne čudi što je Ford po izbijanju rata 1940. godine, poklonio armadi Trećeg rajha 65.000 kamiona. NJegova fabrika kamiona u okupiranoj Francuskoj radila je bez ikakvih smetnji i svoje proizvode redovno isporučivala Verhmartu. A fabrika u Alžiru snabdevala je nemačke jedinice oklopnim vozilima koje je u Africi predvodio general Romel. Istovremeno, Henri Ford odbija da radi avionske motore za Veliku Britaniju, dok njegova fabrika u Poisu u Francuskoj, punom parom proizvodi motore za avione "Luftvafe".

Naravno da su u Vašingtonu i Londonu sve ovo znali. Ford zbog toga nije imao nikakvih posledica. Naš narod kaže "para vrti gde burgija neće".

ODŠTETA OD AMERIČKE VLADE

PARADOKSALNO, ali istinito, kada su savezničke vazduhoplovne snage bombardovale Nemačku, Keln je bio jedan od gradova koji je sravnjen sa zemljom. Nekim "čudom" samo nekoliko objekata ostalo je netaknuto. I svi su bili Fordove fabrike. Ali svejedno, "Ford" je dobio odštetu od američke vlade za štetu "koja je prouzrokovana njihovoj imovini na neprijateljskoj teritoriji". Slično je prošao i njihov konkurent "DŽeneral motors", koje je posedovao jedan od najvećih nemačkih automobilskih konzorcijuma, "Opel". Oni su proizvodili vojne kamione model "blic". Na kućištu tih kamiona je "genijalan um" stvorio zloglasni gasenwagen, plinske komore na točkovima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

VREMENSKA PROGNOZA ZA 30. JUN: Vrelo, najviša do 37 stepeni, grmljavina i pljuskovi u planinama