SANJAM KAKO GRLIM MRTVE DRUGOVE NA KORANSKOM MOSTU: Pukovnik Boro Ercegovac o odbrani "Logorišta" 1991, proboju i bici sa hrvatskim zengama

Dragan VUJIČIĆ

17. 01. 2022. u 12:00

PUKOVNIK Ercegovac je bez suze grlio tela 13 poklanih i streljanih oficira i rezervista na Koranskom mostu 21. septembra 1991. Kada je nekadašnji njegov zamenik, potpukovnik Rudolf Brlačić organizovao miniranje stana u novobeogradskom Bloku 23, aprila 1992, preplašenoj ćerki Tatjani samo je kazao: "Videće oni svoje". Stameni Zemunac se nije "isekao" ni kada mu je u noći između 1. i 2. novembra 1991. na Šamaricama iznad Karlovca saopšteno da je uzalud tri meseca čuvao opremu i oružje za 7.000 vojnika jer je JNA "odustala" od njegovih 60 tenkova, 36 samohotki, 400 tona municije...

САЊАМ КАКО ГРЛИМ МРТВЕ ДРУГОВЕ НА КОРАНСКОМ МОСТУ: Пуковник Боро Ерцеговац о одбрани Логоришта 1991, пробоју и бици са хрватским зенгама

Pukovnik Boro Ercegovac / Foto I. Marinković

Pukovniku Ercegovcu je pozlilo samo jednom, 21. septembra prošle godine na skupu povodom tri decenije od koranskog zločina, kada je stroju porodica vojnika pobijenih u Karlovcu delio svoju knjigu "Logorište i Koranski most".

- Nikad mi se to u životu pre nije desilo. Samo sam utonuo u mrak, kao da su me moji izginuli borci pozvali kod sebe. Ipak, nije mi još "bilo vreme" - kaže Ercegovac u ispovesti za naš list.

Naglašava da "Večernje novosti" neizmerno ceni i zato što su bile jedini domaći medij koji je 1992. godine pisao da mu je miniran stan dok je on bio sa brigadom u Vukovaru.

- To nikada neću "Novostima" da zaboravim - kaže Ercegovac. - Pisali su o tome strani mediji u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, ali ne i naši... To je bila velika sramota JNA kao i sve što se godinu ranije događalo u međurečju Korane, Kupe, Mrežnice i Dobra u Karlovcu. U tom gradu, gde se 51 odsto stanovnika izjašnjavalo kao Srbi, nisu odbranjene čak 24 kasarne JNA.

Ercegovac je ratni septembar 1991. dočekao u kasarni "Logorište" kada su u grad nahrupile ustaše, a najjači garnizon JNA, 580. brigada pod komandom pukovnika Svetozara Maranovića, izvukla je tada efektivu u rejon Mekušja i Kamenskog. Za skladišta i druge pomoćne garnizone bila je zadužena komanda Riječkog korpusa i generali Marjan Čada, Špiro Niković i Andrija Rašeta.

- Od Čada nikakava zapovest nije stizala kao ni od Marjanovića koji je bio od mene na par kilometara. Našli smo se u okruženju, a u mojoj kasarni površine kilometar i po sa kilometar ostalo je nas 40. Prve ustaške mine su pale 19. septembra. Popunu do 21. septembra sam organizovao tako što sam molio kumove i prijatelje Srbe iz Karlovaca da dođu u "Logorište" gde je bilo opreme za 7.000 vojnika. Do poslednjeg odlaska kapetana Milete Peruače na Kordun, da na "obraz" traži rezerviste iz okolnih sela, imao sam ukupno 96 ljudi. Usledio je zločin na Koranskom mostu - svedoči Ercegovac.

Odmah pošto su čuli da su rezervisti u dva kamiona zaustavljeni tri i po kilometara od njih, na Koranskom mostu, Ercegovac šalje dva tenka i transporter rezervnog kapetana Oreščanina. Kod mosta, Oreščanin uništava četiri ustaška bunkera, a pošto je pao mrak, dobija naređenje iz "Logorišta" da odstupi u Mekušje kod pukovnika Marjanovića. NJegove jedinice 580. brigade nisu ni pokušale da priđu mostu.

- Par dana kasnije došla je delegacija OEBS u kasarnu.Stranci su nas odveli da pokupimo mrtve. Sećam se kako sam grlio telo bez glave i ruke prijatelja Miloša Srdića, sećam se leleka žena u Krnjaku kada smo im odneli mrtve!

Preostalih 56 vojnika branilo se u "Logorištu" u danima koji su usledili. Molili su se Bogu u rovovima bez struje i radio- -veze sve do 12. oktobra, kada je kapetan Milan Lešić preplivao Koranu i naišao na Devetu zaječarsku brigadu potpukovnika Momčila Momčilovića. Laknulo je. Od Momčilovića je prvo stigla kiselina za baterije u sredstvima veze i uspostavljen je radio-most.

Pukovnik Boro Ercegovac / Privatna arhiva

- Kada smo u noći 27. septembra sreli potpukovnika Momčilovića, pomislio sam da ćemo da ih rasturimo. Ovaj je bio kao zapeta puška da krene, ali generali Niković i Andrija Rašeta su "pregovarali na višem nivou". Od tog dana nije me brinulo što je oko 1.500 ustaša oko kasarne. U međuvremenu su gumenim čamcima sa druge strane reke počeli noću da prelaze kordunaški rezervisti - seća se pukovnik.

Šok je prema priči Ercegovca usledio na Šamaricima 1. novembra, pošto je još jednom preplivao Koranu. Trebalo je da se dogovore detalji akcije deblokade kasarne, a general Špiro Niković ga je sačekao "crn kao zemlja". Saopštio je da nema dozvolu da "forsira reku". Ispostavilo se da ljudstvo iz Karlovaca treba da krene u proboj preko hrvatskih utvrđenih položaja u selima Belajske Poljice - Barilovići, oko 20 kilometara kroz neprijateljske položaje, umesto da su jedinice JNA prešle Koranu i stavile pod kontrolu tehniku za još dve brigade sa kojima je moglo da se krene na Zagreb.

- U proboj 4. novembra 1991. popodne krenulo je 450 ljudi sa 37 tenkova i devet transportera. Iste noći otvoren je front ispred sela Belajske Poljice koje je pet puta "padalo" iz ruke u ruku - govori komandant dodajući kako je tamo prvi put video i mrtve crnce, Azijate i druge plaćenika u uniformama ZNG u bunkerima punim špriceva i droge.

Dalje objašnjava kako su snage na glavnom pravcu bez problema "zagazile 10 kilometara" pod borbom ali je tenkovska četa zaštite zapala u teškoće prtisnuta jedinicama ZNG iz Duge Rese. Morao je da menja plan u hodu:

- Izgubio sam sedam tenkova u proboju, a ukupno poginula su mi 33 vojnika i starešine, a ranjeno 45. Od opreme i naoružanja izvukli smo desetak odsto iz kasarne, a mogli smo sve. Pre odlaska uništio sam sve što je moglo, ali mi je i danas žao jer smo sa tim naoružanjem mogli na Zagreb.

Teško mu je i zbog sudbine policajca Đure Trkulje, poslednjeg Srbina koji je ostao u hrvatskom MUP.

- Bio mi je prijatelj. Imali smo dogovor da mi se javi kad baš zagusti. Lično, ženu, dva sina i ćerkicu, nisam hteo da selim da ne budem drugima loš primer. Đuro je javio dan pre nego što je čuo da ustaše dolaze i po moju porodicu. Dana i deca su seli u poslednji voz iz Zagreba za Beograd, a Đuru su otkrili i zverski ubili u glavnoj ulici u Karlovcu.

Jedinica Ercegovca poslednju smotru imala je 10. novembra u Vojniću. Pet dana kasnije otišao je u Beograd, a samo dva dana po dolasku u prestonicu "pukovnik sa potrebnim ratnim iskustvom" je poslat u Vukovar. Tamo je ostao i pošto mu je 1992. napadnuta porodica.

OSTAO BEZ ČINA GENERALA

UKAZ o činu general-majora Ercegovac je dobio u proleće 1996. a petnaestak dana pre nego je trebao da stavi generalske epolete, načelnik Generalštaba Momčilo Perišić ga je pozvao u kancelariju i saopštio "da od tog posla nema ništa". Ercegovac ističe da je razlog bio osvrt na događanja 1991. u Karlovcu koji je napisao na molbu izbeglih Kordunaša. Iz vojske se na svoj zahtev Ercegovac skinuo pre vremena, a nije dobio ni 55 kvadrata stana koje mu je JNA obećala.

BOKSER I FUDBALER

- U PRVI tim Partizana ušao sam sa 18 godina 1966. pošto je generacija koja je tada igrala finale Lige prvaka otišla iz Humske - seća se mladosti Ercegovac.

Boksovao je i kod čuvenog Kahrimana, a rado se seća kako je ukrštao rukavice sa komšijom LJubom Zemuncem:

- Jedini prekršaj tokom službe u JNA bio je što sam iz Pule pod lažnim izgovorom uzeo helikopter da LJubi dođem na sahranu.

"PRIZNANJE" IZ HRVATSKE

- ISPADA na kraju da najveće vojničko priznanje dobijam svakog septembra od Hrvata u Karlovcu, kada organizuju okrugle stolove o tome zašto nije uzeta kasarna "Logorište" - svedoči pukovnik. - Proboj je posle Vukovara bio i najveća tenkovska bitka u ratovima devedesetih i jedina akcija u kojoj su jedinice JNA pod borbom uspele da izađu iz okruženja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

DANAS SLAVIMO SVETOG APOSTOLA SIMONA: Obavezno morate da uradite ovu stvar