STALjIN je bio Gruzin i voleo je zdravice. To je slučaj - pošteno govoreći, prilično redak- kada stereotip odgovara realnosti sto odsto. Postoji čak čitavo naučno istraživanje koje se baš tako i zove: Staljinove zdravice.

Dvadeset petog maja Staljin je izrekao zdravicu "Za ruski narod". Iz stenograma se vidi: na prijemu u Georgijevskoj dvorani Kremlja održana je 31 zdravica, u kojima je pomenuto 45 ljudi. Kasno posle ponoći, Staljin je održao poslednju zdravicu. Ona nije duga, ali je potrajala gotovo pola sata - zbog ovacija. Sve je potom objavljeno u Pravdi, u donekle skraćenoj i "ispeglanoj" - što bismo danas rekli, politički korektnoj varijanti. To se odnosi i na Voždovu zdravicu. Ja ću je dati celu, stenografski zabeleženu.

DRUGOVI, dozvolite mi da podignem još jednu, poslednju zdravicu.

Kao predstavnik naše sovjetske vlade, želeo bih da podignem čašu u zdravlje našeg sovjetskog, a pre svega ruskog naroda. Burni, dugi aplauzi i povici "ura".

Ispijam čašu, pre svega, u zdravlje ruskog naroda, zato jer je on najistaknutija nacija među svim nacijama koje su u sastavu Sovjetskog Saveza.

Podižem ovu čašu u zdravlje ruskog naroda, jer je on u ovom ratu, a i ranije, zaslužio da se nazove, ako hoćete, vodećom snagom našeg Sovjetskog Saveza, među svim narodima naše zemlje.

Podižem čašu u zdravlje ruskog naroda ne samo zato što je on - vodeći narod već i zbog toga što on ima zdravu logiku i trpeljivost.

NAŠA vlada je imala dosta grešaka, imali smo trenutke potpuno očajnog položaja tokom 1941-1942. godine, kada se naša armija povlačila i napuštala naša rodna sela i gradove Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Lenjingradske oblasti, Karelo-

-finske republike, ostavljala ih jer nije bilo drugog izlaza. Neki drugi narod je mogao reći: niste ispunili naša očekivanja, postavićemo drugu vladu, koja će zaključiti mir s Nemačkom i obezbediti nam miran život. To se moglo desiti, imajte to na umu.

Ali ruski narod to nije uradio, ruski narod nije bio za kompromis, ukazao je bezgranično poverenje našoj vladi. Ponavljam, mi smo grešili, prve dve godine naša armija je bila prinuđena da se povlači, činilo se da ne vladamo događajima i da nismo u stanju da se nosimo sa situacijom. Uprkos tome, ruski narod je verovao, trpeo, čekao i nadao se da ćemo se mi ipak izboriti s novonastalim okolnostima.

Upravo za to poverenje u našu vladu koje nam je ruski narod ukazao, veliko mu hvala!

U zdravlje ruskog naroda! Burni, dugotrajni aplauzi.

OVU kratku zdravicu pred raspaljenim (31. zdravica!) ratnim herojima, toliko su komentarisali, toliko su planova i programa našli u njoj, da ja tu stvarno ne želim ništa da dodam. Ja ovde ne nalazim ni promenu etnopolitičkih opredeljenja, niti nepoverenje prema drugim narodima SSSR-a, niti nagoveštaj novog talasa represija, niti težnju da Rusi budu viđeni kao pokorni boljševici. Sve je to, verujte mi, osmišljeno u kuhinjama politikologa i novinskih stratega.

Smatram da se ovde radi o najobičnijoj zahvalnosti. Najobičnijem ponosu na svoj narod. O priznanju sopstvene krivice, tako retkom za vođe bilo kojeg kalibra, a tim pre za ovozemaljskog tiranina-poluboga Staljina.

To je cela istina.

Ako je verovati maršalu vazduhoplovstva Golovanovu, "Staljin je žalio što nije rođen kao Rus, govorio mi je da ga narod ne voli zato što je Gruzin. Istočnjačko poreklo se kod njega moglo videti jedino po akcentu."

To je naravno, lirika. Ali, da li je Staljinu trebalo reći bilo šta ako se zna da je među ukupnim gubicima Crvene armije bilo 66,4% Rusa? Gotovo šest miliona od 8,7 poginulih sovjetskih vojnika?

Generalisimus Staljin je voleo zdravice

DRUGA čuvena zdravica izrečena je u čast pobede, tačno mesec dana kasnije i takođe u Kremlju. O "šrafovima". Moram odmah da kažem: nikome se ne bi svidelo da ga nazovu vijkom ili maticom. A u Staljinovom odnosu prema ljudima kao prema beslovesnim "ljudima-šrafovima" ogleda se njegova priroda diktatora i tiranina. Ova bravarska metafora mu ne služi na čast i često se navodi kao primer među optužbama na račun njegovog režima... Šrafovi... Pa da ih zavrće. "To je uvredljiva uloga i ja bih molio da se u mom slučaju ne primenjuje" - govorio je besmrtni Anton Semjonovič Špak.

To je zaista tako. Samo što je u ovom konkretnom slučaju ova reč izvučena iz konteksta. Čak ne ni fraza - samo jedna reč. Na prijemu za učesnike Parade pobede, 25. juna 1941. godine, čulo se mnogo zdravica. Pilo se, prirodno, za Staljina, za komandante, za Generalštab, u zdravlje Kalinjina, vlade, komandanta pozadine Crvene armije, generala Hruljeva. Okupilo se sve što je nešto značilo, sva elita, maršali i akademici. U tom kontekstu "pomenuta" zdravica zvuči, pa izvinite" kao da se ovaj izraz ne može pripisati nikakvom krvoločnom diktatoru... nego, naprotiv, zvuči - nekako ljudski.

Evo te druge čuvene zdravice. Prosudite sami.

- NEMOJTE misliti da ću da kažem nešto izuzetno. Moja zdravica je jednostavna i sasvim obična. Želeo bih da nazdravim ljudima koji nemaju zvanja i činove. Ljudima koje smatraju "šrafovima" velikog državnog mehanizma, ali bez kojih svi mi - maršali i komandanti fronta i armija, da se grubo izrazim, ne vredimo ama baš ništa. Dovoljno je da se jedan "šraf" razlabavi - ode sve. Podižem ovu čašu za ljude proste, obične, skromne, za "šrafove" zahvaljujući kojima funkcioniše naš veliki državni mehanizam u svim oblastima nauke, privrede i vojnih dela. Njih je mnogo, čitavi legioni, jer se radi o desetinama miliona ljudi. To su - skromni ljudi. Niko od njih ne piše, nemaju nikakva zvanja, možda nešto malo njih ima činove, ali to su ljudi koji nas drže, kao što temelj drži krov. Pijem u zdravlje tih ljudi, naših cenjenih drugova.

- Izvinjavam se, ali šta vi to stalno "rob" pa "rob"? Kakva vam je to reč? - ljutio se na cara Ivana Groznog podanik Špak.

Te večeri Staljin, mora mu se to priznati, nikoga nije nazvao ni robovima, a ni "šrafovima". Setio se prostih, običnih i skromnih ljudi. I nazvao ih je drugovima.