Trojanski konj u Gradskom komitetu

Ivan Miladinović i Rade Dragović

24. 06. 2018. u 19:44

Žarko Bulajić je čitav život proveo u komunističkom pokretu. Već kao osamnaestogodišnjak bio je jedan od rukovodilaca u štabu divizije Save Kovačevića

Тројански коњ у Градском комитету

Podvožnjak, 3. juna 1968. godine

ŽARKO Bulajić je čitav život proveo u komunističkom pokretu. Već kao osamnaestogodišnjak bio je jedan od rukovodilaca u štabu divizije Save Kovačevića. Posle rata je gradio prugu, a pruga je gradila njega. Univerzitetsku karijeru proveo je kao redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

U vreme studentskih demonstracija, kao sekretar Univerzitetskog komiteta Saveza komunista, stao je na čelo pobunjenih studenata. Samo godinu kasnije, neočekivano za sve koji su ga poznavali, dr Žarko Bulajić je izabran za - predsednika crnogorske vlade.

Sačuvano je njegovo iscrpno svedočenje o junskim događajima 1968. godine. Prenećemo najzanimljivije fragmente.

O tuči kod podvožnjaka:

"Na mene je tučnjava ostavila strašan utisak! Do tog pokolja studenata uopšte nije moralo da dođe! Gledao sam njihove razbacane stvari, cipele i majice, i mislio: ova bijeda, ova sirotinja, dolazi iz tih planina da studira u Beogradu; živi u domovima u teškim uslovima: otac mu jednom godišnje pošalje neku crkavicu da kupi knjigu ili tašnu, a ovdje ih tuku i bacaju na njih suzavac! Tada sam čvrsto odlučio: idem sa njima, ako treba i u smrt! Bilo kako bilo - u smrt!"

O ulozi gradskog komiteta SK:

"Kada se zakuvala priča u Studentskom gradu, otišao sam u Gradski komitet i rekao: Nijesam došao da od vas tražim direktive, već da vam saopštim da se od ovog časa Univerzitetski komitet stavlja ne čelo studentskih demonstracija. Veljko Vlahović, koji je sjedio pored mene, pogledao me je i prošaputao:

'Bogami, ja ne znam šta biste drugo i mogli.'

Meni su te riječi mnogo značile. Ali je zato Veljko, tokom trajanja demonstracija, smatran u Gradskom komitetu nekom vrstom Trojanskog konja. Više mu nijesu vjerovali.

Jedne večeri, u jeku demonstracija, pozvao me je Simo Zatezalo da dođem u Gradski komitet. Bilo je negdje oko jedan sat iza ponoći. Otišao sam tamo zajedno s Petrom Ignjatovićem, koji je bio predsjednik Univerzitetskog komiteta.

- Pozvao sam vas da vas nešto pitam.

- Pitaj.

- Kako bi se Univerzitetski komitet ponašao u slučaju da vojska uđe na fakultete?

- Kako možeš tako nešto da nas pitaš?! Kako bismo se ponašali? Isto kao i do sada!

- Kako to - kao do sada? To nije odgovor!

- Pa, evo kakav ti je odgovor. Ako bi vojska pokušala da uđe na fakultete, Univerzitetski komitet bi pozvao sve komuniste Beogradskog univerziteta da stanu ispred svojih zgrada i da vojska uđe na fakultete samo preko leševa šest-sedam hiljada komunista! Samo tada će vojska ući na fakultete!"

O partijskim funkcionerima:

"Mnogi funkcioneri bili su se grdno prepali jer je kritika na njihov račun bila užasna. Pominjana su putovanja u inostranstvo, sprege sa finansijskim kapitalom, ekskluzivne vile, školovanje dece po inostranstvu, zapošljavanje ljubavnica...

Jednom sam u Gradskom komitetu zatekao Kardelja, zatim Latinku Perović, Petra Stambolića, Simu Zatezala. Mene je Latinka odmah odvukla negdje u stranu, pod nekim neuverljivim izgovorom... Mislim da je Pero Stambolić imao najtvrđi stav od svih srpskih rukovodilaca.

Branko Pešić, po mojoj ocjeni, bio je jedna izuzetno čestita ličnost. On se studentima suprotstavio kao gradonačelnik. Zaista je za čuđenje kakav je domaćinski karakter imao taj čovjek. On nikada nije mogao da preboli ona vatrogasna kola koja su studenti zapalili. O tome smo nekoliko puta pričali i on bi se uvijek hvatao za glavu:

- Auuu, osamdeset pet miliona smo mi dali za ta kola! Ej, čovječe, osamdeset pet miliona!"

O profesorima sa Filozofskog fakulteta:

"Tih dana je kružio nekakav spisak profesora koje je navodno trebalo uhapsiti. Pored mog imena, na spisku su bili Mihailo Marković, LJuba Tadić, Nikola Milošević, Vojin Milić i još neki.

Nema sumnje da su profesori Filozofskog fakulteta uživali najveći ugled. Oni su dugo prije 1968. kritikovali razne deformacije u našem društvu. Oni su izvršili restauraciju izvornog marksizma. Nijesu bili filozofirajući profesori, već su prosto htjeli da postupaju u skladu s poznatom Marksovom tezom: dosta je bilo mudrovanja o svijetu, valja ga promijeniti! Ja mislim da su oni svojim pisanjem na neki način pripremili ideološki teren za studentsku akciju."

O ponašanju Tita:

"Tito se dugo kolebao, jer je dobijao različite informacije. To je najbolje znao Mijalko Todorović, koji je tada bio izvršni sekretar Partije. Ubijeđen sam da je presudan momenat u tome bio naš kontakt sa Veljkom Vlahovićem i Vlajkom Begovićem. Mnogo je doprineo i Doronjski. Stevo i Veljko su ispričali Titu, a Vlajko mu je napisao pismo. Oni su bili uvjereni da tu nema ništa neprijateljskoga i da će pobuna da se stiša."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije