Posetioci sa druge planete

Norman Kantor

subota, 08. 11. 2014. u 19:32

Посетиоци са друге планете
Jednom uvedena, bolest vertikalno preneta iz svemira može da uspostavi rezervoare zaraze, koji se mogu održati izvesno vreme

JEDNOM uvedena, bolest vertikalno preneta iz svemira može da uspostavi rezervoare zaraze, koji se mogu održati izvesno vreme, možda čak i vekovima, bez daljeg uplitanja vanzemaljskih izvora. Tuberkuloza se smatra jednom takvom uvek prisutnom bolešću. Druge bolesti uspostavljaju rezervoare ali njihova moć slabi sve do sledećeg naleta vanzemaljskih patogenih klica. Velike boginje su primer takve jedne bolesti.

Prema toj teoriji, bubonska kuga je savršen primer bolesti pretežno pripisivane vertikalnom prenosu, zato što se ona "javljala u iznenadnim naletima, u razmacima od više vekova, i teško je prozreti gde se bacil kuge, jerzinija pestis, skriva tokom tih dugih razdoblja". Oni su zaključili da je, pošto je slabio tokom vremena, bakterijski rezervoar iščezavao. Ali bakterija pasturela pestis, bubonska kuga, opstaje kao povremeni posetilac naše planete.

Hojl i Vikramasinga mudro podržavaju svoju tvrdnju, ukazujući na neke nedoslednosti u konvencionalnom objašnjenju širenja kuge. Mada prihvataju da kuga obuhvata bolest pacova, oni oštro osporavaju stav da je bolest mogla da se širi Evropom isključivo preko migracije pacova.

"Uveravati da su oboleli pacovi krenuli na safari koji ih je odveo, za šest meseci, ne samo od južne do severne Francuske, već čak i preko alpskog masiva, graniči se s apsurdom. Kakvi li su to silni pacovi bili! Koji su preplivali more i zašli u udaljena engleska sela, pa još i protutnjali kroz Milano, Lijež i Nirnberg", gde je raširenost kuge bila vrlo mala. (Poznato je da je Milano nametnuo karantin koji je sačuvao njegove građane od kuge.)

PETO ČUDO SVETA GODINE 1999. je Pol Dejvis, teorijski fizičar i dobitnik prestižne Templtonove nagrade za napredak u proučavanju religije, za 1995. godinu, objavio delo Peto čudo: istraživanje porekla i smisla ljudskog života, koje je ponovo naginjalo Hojlovom verovanju u međuplanetarni transfer organizama, koje je ponovo po tom pitanju ignorisano.

Odsustvo kuge u Boemiji (današnjoj Češkoj Republici) i Poljskoj uglavnom je objašnjeno izbegavanjem zalaženja pacova u te predele zbog pomanjkanja hrane ukusne za glodare. Umesto navodne izbirljivosti srednjoevropskih pacova, Hojl je sa svojim saradnikom ukazao na klimu koja nije bila pogodna za širenje klica bolesti sa drugih prostora.

Stoga zaključuju da je to generalizovano širenje "crne smrti", sa neobičnim prazninama, u celosti saglasno sa padanjem patogenih klica iz svemira. "Nije nastupala nikakva armija kugom zaraženih pacova. Oni su umirali tamo gde su bili".

Uprkos besprekornim naučnim svedočanstvima Hojla i Vikramasinga, njihova teza da je "crna smrt" poticala iz kosmičke prašine bila je potpuno ignorisana u standardnim istorijskim delima na tu temu. Hojlova teza je, međutim, stekla neke iznenađujuće simpatije u naučnim krugovima. Tokom osamdsetih godina je ser Frensis Krik, molekularni biolog i dobitnik Nobelove nagrade, koji je bio zaslužan za utvrđivanje strukture DNK, izneo je argumente slične Hojlovim, koji su izazvali senzaciju u novinama.

Svako bliže ispitivanje "crne smrti" budi sumnju da je konvencionalna teorija o širenju zaraze preko crnih pacova samo deo priče. Čak i dodavanje antraksa, koji prenose goveda, ne može sve da objasni.

Srednjovekovno gledište, da poreklo kuge podrazumeva poplave i zmije, budi podozrenje ali ne može da se isključi. Kako onda možemo nedosledno da odbacimo periodični vertikalni prenos kuge i drugih zaraznih bolesti iz svemira na Zemlju?

SVE MANjI NALETI PREMA Hojlu i njegovom saradniku, posle 600. godine, "činilo se da je bubonska kuga iščezla sa naše planete tokom osam vekova, sve dok se nije ponovo javila sa pogubnim individualnim i društvenim posledicama, u vidu 'crne smrti' iz 1348-1350". Pošto je tinjala, sa manjim naletima sve do sredine sedamnaestog veka, ponovo je iščezla tokom dva veka pre nego što će ponovo izbiti u Kini 1894. godine i proširiti se na Indiju.

Među akademskim medievalistima je vladao običaj - kada primete da srednjovekovni pisci smeštaju poreklo "crne smrti" u racionalno neverovatne događaje, divlja, kataklizmatična i nejasno silovita zbivanja - da uvrste takve izveštaje u tradiciju hrišćanske apokaliptičke literature. Oni tvrde da je viđenje minulih događaja, naročito u Apokalipsi, unapred odredilo maštovite scenarije o zemljotresima koji oslobađaju goleme zmije, koje su plivale uz reku i širile zarazu.

Ali ne možemo biti sigurni da su ta vatrena srednjovekovna objašnjenja naprosto izvedenice veštački konstruisanog biblijskog užasa. Sasvim je moguće da se to dogodilo, baš kao što su priče o kralju Arturu, kraljici Ginevri i Lanselotu - koje su pričane oko velških ognjišta u ranom srednjem veku - mogle da se dogode, a onda da se rasprše na daleke margine pismenosti od strane racionalno nastrojene države i crkve dvanaestog i trinaestog veka. Kada je opskurni upravnik Londonskog univerziteta, Džon Moris, stao na to stanovište u delu "Doba kralja Artura" (1973), akademici su mu se smejali - suviše olako. Sasvim je moguće da su srednjovekovni pisci, koji su svrstali poreklo "crne smrti" u kugu koju su širile zmije dok su plivale uz reke, nešto opisivali.

Vertikalno prenošenje bolesti iz svemira u repovima kometa je verzija našeg doba ekstremne priče o "crnoj smrti". Mada je izrečena u kontekstu astrofizike i podržana od strane šake uglednih naučnika i naučnih pisaca, teza o kosmičkoj prašini nas pogađa veoma slično kao srednjovekovna fiksacija na vodene zmije.

U određenom trenutku - onom koji još nismo dosegli - ekstremna istorija počinje da deluje na konvencionalnu istoriografiju, pa kolektivna svest mora prihvatiti da su se jedinstvene, zastrašujuće i na drugi način neuobičajene stvari zapravo zbile.


KRAJ

Knjigu "U vrtlogu kuge" sa engleskog preveo Veljko Nikitović