Brodovi puni ukletih ludaka

Norman Kantor

07. 11. 2014. u 19:14

Бродови пуни уклетих лудака
"Užasna bolest sa istoka" galijama stizala u Evropu. Zmijski otrov lekovit, ali i opasan po živi svet

U izbijanju svake pandemije - kao što je ukazao Ričard Evans, istoričar bolesti u Hamburgu devetnaestog veka - postoji zajednička dramaturgija. To podrazumeva bekstvo u područja za koja se veruje da su bezbedna, obično u takozvane pastoralne predele, kao i teoriju o zaveri kojom se za bolest optužuju stranci i nepopularne manjine. Čak je i nalet kolere u Poljskoj 1831, koju izaziva zagađena voda, bio pripisan Jevrejima.

Tokom godina su objašnjenja "crne smrti" veoma varirala i izlazila iz mode. Najranije srednjovekovno objašnjenje za kugu bili su reptili; jedno od najradikalnijih savremenih jeste kosmička prašina.

Društvo starog doba je obraćalo pažnju na manje bliske životinje, koje prebivaju u zabitim predelima. Posebno je isticano more kao izvor infekcije. Luj Sanktis de Beranžen, pišući iz Avinjona 27. aprila 1348. godine, navodi da je zaraza stigla u Evropu sa tri galije koje su dospele u Đenovu "donoseći užasnu bolest sa Istoka". Proterani iz Đenove pošto su se meštani porazboljevali, brodovi su išli od luke do luke donoseći bolest gde god bi pristali, sve dok jedan od njih nije stigao u Marselj.

Ta priča, naravno, može biti sušta istina, ali silno podseća na književne motive kao što su brod ludaka i brod ukletih. Beranžen dalje navodi da su ljudi odbijali da jedu začine koji su mogli poticati sa zagađenih galija, kao i neke vrste morskih riba, verovatno zato što im je rečeno da potiču iz zagađenih okeana.

Važnija teorija o poreklu kužnih otrova odnosi se na reptile uopšte, a guje i zmije posebno. Sa praktičnog stanovišta, najznačajnije obeležje pretpostavljene moći zmije bilo je to da je ona lekovita koliko i zarazna. Zmijski otrov, krv i prženo, sušeno zmijsko meso još su važni sastojci istočne medicine. U srednjovekovnoj Evropi je terijak, ili sirup melase, bio najcenjeniji i najskuplji od svih lekova i, mada su recepti za njeno spravljanje brojni i različiti, svaki je obuhvatao tucano meso zmije, koja je često bila odrana i pržena pre nego što se ostavi da se suši barem godinu dana.

Smatralo se da je osnova delotvornosti terijaka uglavnom homeopatska - isprva je on korišćen kao lek protiv zmijskog ujeda. U svojoj knjizi o medicini, Henrik od Groumonta, vojvoda od Lankastera, koji će i sam pasti kao žrtva kuge 1361. godine, napisao je da je "sirup napravljen od otrova tako da može da uništava druge otrove".

Groumont je takođe smatrao da je terijak i moralni lek. To je bio melem "koji tera čoveka da odbaci otrovni greh koji mu je ophrvao dušu". Pošto se smatralo da je kugu poslao Bog, kao kaznu za greh, i da je poticala iz otrova povezanog sa zmijama i reptilima, terijak je bio prikladan lek ili preventivno sredstvo.

Tokom prvog naleta "crne smrti", najveći zagovornik terijaka bio je ugledni lekar iz Bolonje i Peruđe, Đentile da Folinjo, koji je i sam umro, juna 1348. godine, od kuge. U svojoj raspravi o kugi Đentile je naglasio da bi trebalo koristiti terijak koji je star najmanje godinu dana. Deci, smatrao je on, ne bi trebalo davati da ga gutaju, već ga umesto toga u njih utrljavati.

PACOVI OPAKA STVORENjA Danas su životinje koje se povezuju s kugom pacovi i buve, ali one nisu bile naročito prisutne u mašti čoveka srednjeg veka. Iako je u "Lučkom oraču" Viljema Lenglenda (g. 1380) prikazan pacov kao nepoželjno stvorenje, to je zato što on jede čovekove zalihe, a ne zato što širi bolest. Odsustvo povezivanja pacova kao nužnog uvoda u ljudsku epidemiju može proizaći iz propusta ljudi toga doba da uoče ili pripišu bilo kakav značaj pacovskoj kugi. Bilo je, međutim, tada nagoveštaja da su domaće životinje, kao što su krave, mogle oboleti od kuge.

Uprkos popularnosti terijaka, to je bio sporan lek, zbog njegove gotovo univerzalne primene, magijskih asocijacija i teškoća da se izvede racionalna analiza njegove delotvornosti koja je u skladu sa savremenim duhovnim sistemom. To je bilo važno zato što je zmija bila simbol i alternativni oblik Asklepija, paganskog boga lečenja. To predanje još živi među Hipokratovim sledbenicima, kao simbol medicinske profesije.

Biskup Gregoar de Tur je prepričao da je u novembru 589. godine Tibar poplavio grad Rim. "Veliko jato vodenih zmija otplivalo je niz reku u more, a u njihovoj sredini je bio strašan zmaj, golem kao deblo drveta, ali su se ta čudovišta utopila u burnim morskim talasima i njihova tela je voda izbacila na obalu". Onda je tu došlo do epidemije kuge čija je prva žrtva bio papa Pelagije.

Gregoar de Tur je zapazio da su olujne kiše prethodile pojavi kuge u Galiji. Možda je on bio na tragu nečega, a danas i dalje opstaje povezanost poplave s infektivnom bolešću u razmeri epidemije. Teorija o "crnoj smrti" koja potiče iz svemira datira iz 1979. godine, vremena objavljivanja knjige "Bolesti iz svemira", Freda Hojla i Čandra Vikramasinge. Od tada su njih dvojica objavili niz knjiga, jednu i nedavne 1993. ("Naše mesto u svemiru"), u kojoj su odgovorili na nova istraživačka dostignuća i, u izvesnoj meri, na kritiku njihovih teza.

Hojl je poznati astrofizičar iz Kembridža, a Vikramasinga je profesor primenjene matematike i astronomije na Matematičkom fakultetu Velškog univerziteta u Kardifu.

Oni dokazuju da, suprotno ustaljenom verovanju, uslovi na iskonskoj Zemlji nisu bili pogodni za nastanak života. Daleko je verovatnije da je život dospeo na Zemlju odnekud izvan nje.

Darvinova teorija evolucije deluje do izvesne tačke, kažu dvojica naučnika, ali postoje zabrinjavajuće nedoslednosti. Biljke i životinje pokazuju evolucione karakteristike koje ne nose jasne veze sa njihovim izgledima za opstanak. Neke bakterije pokazuju otpornost na visok nivo radijacije i hladnoću daleko ekstremniju od one iskušane bilo gde na Zemlji - što su osobine koje bi im omogućile opstanak u svemiru.

Međuzvezdani prostor je pun zametaka i zrnaca koji imaju karakteristike bezvrednih dehidriranih bakterija. Uslovi u međuzvezdanom prostoru ne bi mogli da omoguće razmnožavanje organske materije, ali to ne važi za komete, koje sadrže velike količine vode i, zahvaljujući isparavanju, odbacuju velike količine prašine kada prolaze blizu zvezda.

Eksperimenti koji su izvedeni kada je Halejeva kometa prošla nadomak Zemlje, 1986. godine, pokazali su da su materijali koje je ona odbacila veoma ličili na "organska" zrnca otkrivena u međuzvezdanom prostoru. Posledica tih emitovanja materije sa kometa jeste da "ogroman broj bakterija i virusa svih vrsta pada svake godine iz svemira na zemaljsku ukupnost biljaka i životinja".


BOLESTI ŠALjU VANZEMALjCI

Za Hojla i Vikramasinga istorija ljudskih bolesti jeste neka vrsta "patogenskog testa" te kiše organske materije iz svemira. Sa njihovog stanovišta, sve bolesti u krajnosti imaju vanzemaljsko poreklo, što oni nazivaju "vertikalnom transmisijom". Oni ne isključuju, međutim, dalje prenošenje bolesti sa osobe na osobu, "horizontalnu transmisiju".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije