TRIDESETOG oktobra 1348. godine, u Šatelu kraj Ženeve, tada delu grofovije Savoja, izvesni Jevrejin po imenu Ažime, pošto je dvaput bio "stavljen malo na muke", kako je bilo dozvoljeno prema kontinentalnom rimskom pravu, dao je sledeće priznanje u zvaničnom sudskom postupku pred skupom sudija:

"Za početak da navedemo da je jasno da je u Lent upravo dospeo Pultas Klezi iz Ranca (jevrejski trgovac) koji je poslao baš ovog Jevrejina, Ažimea, u Veneciju da kupi svilu i druge stvari za njega. Kada je to saznao rabin Pejre, Jevrejin iz Šamberija koji je tumačio njihove zakone, on je poslao po Ažimea, a kada je ovaj došao pred njega rekao je: 'Obavešteni smo da idete u Veneciju da kupite svilu i drugu robu. Evo dajem vam mali paket veličine pola pedlja (11 cm) koji sadrži pripremljen otrov u tankoj, šivenoj kožnoj kesi. Sipajte ga u bunare, cisterne i izvore oko Venecije i drugih mesta u koja idete, da biste otrovali ljude koji uzimaju vodu iz pomenutih izvora koje ćete vi zatrovati, naime, izvora u koje će otrov biti sasut.'

"Ažime je uzeo taj paket pun otrova i poneo ga je sa sobom u Veneciju, a kada je tamo stigao razmutio je i bacio deo njega u bunar ili cisternu sveže vode koja se nalazila blizu Nemačke kuće, da bi otrovao ljude koji su koristili vodu iz te cisterne. A on kaže da je to jedina cisterna slatke vode u gradu. On uz to navodi da mu je već pomenuti rabin Pejre obećao da će mu dati šta god zatraži za svoj trud u tom poslu. Po vlastitoj želji, Ažime je dalje priznao da je, pošto je to obavio, odmah grad napustio da ga ne bi uhvatili građani ili drugi, pa je sam otišao u Kalabriju i Apuliju i sipao gore pomenuti otrov u više bunara u ulicama Balea.

"Priznao je dalje da je nešto tog otrova sipao u javni izvor u gradu Tuluzu i u bunare koji su blizu ŠSredozemnogĆ mora. Upitan da li je u vreme kada je sipao otrov i zatrovao bunare, kako je gore pomenuto, iko od ljudi umro, rekao je da nije znao pouzdano jer je svako od gore pomenutih mesta napustio u žurbi."

Podroban sudski dokument (Ažime se zakleo na Tori da je njegovo priznanje istinito) propraćen je sa više drugih uputstava za Jevreje koji su pod mukama priznali da su širili kugu trujući bunare, kao u pripovesti što sledi iz Hronike Strazbura u Alzasu, pretežno nemačkog grada koji je pripadao francuskom kraljevstvu. To je bila takođe i jedina francuska pokrajina u kojoj su Jevreji još mogli legalno da žive, pošto su bili proterani iz ostatka Francuske 1306. godine.

PRESTRAŠENO STADO OVACA Jevreji su se u Španiji lako izvukli u poređenju sa onima iz severne Evrope. Uprkos tome, 1354. godine, kada je sazvan jevrejski sabor u Barseloni da bi bila formirana četa za zaštitu aragonskih Jevreja, u njihovim dokumentima još su jadikovali da su mnoge bogate i obrazovane jevrejske zajednice iznenada bile razorene. "Prestrašeno stado ovaca je Izrael", napisao je jevrejski pisac toga doba.

"Što se tiče ove kuge, Jevreji su širom sveta bili psovani i optuženi u svim zemljama da su je izazvali pomoću otrova koji su, kako je rečeno, bacali u vodu i bunare, a zbog toga su Jevreji bili spaljivani čitavim putem od Mediterana do Nemačke, osim u Avinjonu, jer ih je tamo štitio papa.

"Veliki broj Jevreja je, međutim, bio mučen u Bernu i Cofingenu (Švajcarska) koji su onda priznali da su sipali otrov u mnoge bunare, a oni su takođe pronašli otrov u bunarima. Posle toga su oni spalili Jevreje u mnogim gradovima i pisali o tome u Strazbur, Frajburg i Bazel da bi i oni mogli da spale svoje Jevreje. Ali vođe u ta tri grada u čijim rukama leži vlast nisu smatrali da bi 'bilo šta trebalo činiti tim Jevrejima'.

"U Bazelu su građani otišli u gradsku većnicu i naterali većnike da se zakunu da će spaliti Jevreje i da neće dozvoliti Jevrejima da ulaze u grad tokom sledećih dve stotine godina. Posle toga su Jevreji bili utamničeni u svim tim gradovima i dogovoreno je da se u Benfeldu (Alzas, 8. februara 1349) održi sabor. Tamo su došli strazburški biskup (Bertold II), svi feudalni gospodari Alzasa i predstavnici tri gore pomenuta grada. Izaslanici grada Strazbura su bili upitani šta će uraditi sa svojim Jevrejima. Oni su odgovorili da ne vide u njima nikakvo zlo. Onda su oni upitali Strazburžane zašto su zatvorili bunare i uklonili vedra, i nastala je velika buka i bes protiv izaslanika iz Strazbura. Tako su se na kraju biskup i plemići i predstavnici carskih gradova složili da proteraju Jevreje. Posledica je bila ta da su oni spaljeni u mnogim gradovima, a kad god su bili proterani hvatali bi ih seljaci i izboli na smrt ili ih davili."

Gradsko veće Strazbura, koje je htelo da poštedi Jevreje, svrgnuto je 9-10. februara, a novo veće je popustilo pred svetinom i utamničilo Jevreje u petak 13. februara.

Verovanje da su Jevreji bili odgovorni za "crnu smrt" najpre se ukorenilo u južnoj Francuskoj i susednoj Španiji. U četrnaestom veku je u čitavoj Evropi bilo samo 2,5 miliona Jevreja, ali je trećina njih živela u Španiji i s druge strane Pirineja, u južnoj Francuskoj. Jevrejske zajednice su u toj oblasti postojale od davnih vremena, koje su u nekim delovima Španije sezale do rimskog doba. Oni su bili relativno uticajni i veoma obrazovani.

ŽRTVE KROZ ISTORIJU Otkad je Hajnrih Grec napisao prvu modernu istoriju Jevreja 1870. godine, bitno preovlađuju jevrejski istoričari srednjeg veka koji su predstavili hrišćansko ponašanje prema Jevrejima na najnegativniji način. Jasno je da su Jevreji bili žrtve, ali nije dovoljno istraženo da li je vođstvo njihove duhovne elite moglo da pogorša stvari.

Rabinska i kapitalistička elita u jevrejskim zajednicama - oko pet odsto jevrejskih porodica - stigla je osim toga i do napuštanja Majmonidovog aristotelovskog racionalizma, a umesto njega je prigrlila kabalu, koja potiče iz helenističkog istočnog Mediterana iz prvog veka n. e.

Kabala je vremenom ojačala svoje mističke i astrološke sadržaje, njeni učitelji su stvarali atmosferu misterije oko sebe. Običnim Jevrejima je bilo uskraćeno proučavanje kabale. Pristup ovom učenju je bio dopušten samo rabinskim porodicama izmešanim sa trgovačkom i bankarskom elitom. Hrišćani su sasvim lako mogli posumnjati da su među tajnama kabale bili skriveni recepti za magiju, otrove i čini, da je kabala predstavljala neku vrstu crne magije.

Sredina četrnaestog veka je bila početak zaluđenosti vešticama, koja je razarala zapadnu Evropu tokom još četiri stotine godina i bilo je lako povezati kabalu i veštičarenje.

Ostaju uznemirujuće činjenice o postupanju prema Jevrejima za vreme "crne smrti". Kralj Pedro Aragonski je 22. maja 1348. godine suzbio nasilje u Barseloni, kada je dvadeset Jevreja bilo poklano, a jevrejske kuće opljačkane. Najimućniji hrišćanski građani su pokušali da zaštite Jevreje, pa su izveli uspešan kontranapad da osujete huškače. Između 17. i 19. maja, antijevrejski nemiri su zahvatili još šest španskih gradova.

Jevreji su se u tim mestima spasli tako što su se zatvorili unutar zidina svoga geta.