Slavko Vidosavljević 35 godina popravlja tašne, a evo kako njegov posao funkcioniše u vreme dok vlada korona

M. STANOJKOVIĆ

23. 08. 2020. u 10:00

I NA starim zanatima, koje su i onako održavali u životu "poslednji Mohikanaci", izgleda da korona steže katanac na vrata. Zatvorene granice i rizičan odlazak u inostranstvo, doveli su do toga da koferi i putne torbe skupljaju prašinu i čekaju neki bolji momenat za upotrebu.

Славко Видосављевић 35 година поправља ташне, а ево како његов посао функционише у време док влада корона

Foto privatna arhiva

Upravo zbog toga, prašina se taloži i na rafovima i alatu radionice za popravku torbi u Balkanskoj ulici 45 otvorenoj pre 74 godine, majstora Slavka Vidosavljevića (57), koji već mesecima nevoljno više se odmara nego što se umara od posla.

U jednoj od nastarijih radnji za popravku u gradu, koja je odolevala trendu da se stvari pre bace i kupe nove nego popravljaju, vlasnik kaže, za "Novosti", da je posla uvek bilo. Ne mogu svi da priušte novo, a nekome je i iskrzani kofer pun ožiljaka uspomena koja ne može da završi u kontejneru. Pa ga donese majstor Slavku da ga "osveži". Tako je bilo do pre nekoliko meseci. Sada kada nema putovanja, razmišlja i da stavi ključ u bravu.

I SARAČ ZATVORIO

OSIM ove zanatske radionice, mnogi zanati nestali su sa zatvaranjem radionica, koje su decenijama postojale u Balkanskoj ulici.

- I sarač, koji je ovde radio na uglu je zatvorio. Radio je malo otkako je otišao u penziju, pravio kaiševe. I odjednom, kaže, nema posla, odoh Slavko! Nisam mogao da verujem, kako nema posla i sad, evo, stvarno nema - kaže Slavko Vidosavljević.

Slavko Vidosavljević, Foto privatna arhiva

- Ovde sam 35 godina i posla je uvek bilo. Ali otkako je korona stigla, nikoga nema. Za dva meseca popravio sam samo dva kofera. Evo, kao što možete da vidite, na polici stoje svega tri torbe. Posle 17 sati, slobodno možeš da zatvoriš, niko da uđe. Dnevno svrati desetak ljudi, većina se samo raspituje, a tek poneko ostavi stvari za popravku - govori Slavko dok pokazuje na poluprazne rafove sa torbama i koferima.

Kako se naš sagovornik priseća, posla je bilo i u ratnim vremenima, ali ovo, kaže, ne pamti.

- Čak su i tokom bombardovanja, kad se čuje sirena za prestanak opasnosti, ljudi dotrčavali da poprave nešto - govori Vidosavljević. - Sada retko. Inače su često svraćali roditelji kojima deca dođu iz inostranstva. Kažu, "molim te, je l` možeš da popraviš za dva-tri dana. Slomili mu ručku na koferu na aerodormu, razbili točkiće". Sada niti ko ide u inostranstvo, niti ko dolazi. Ranije se znalo i kad bude penzija, bude puna radionica.

Ova radionica postoji od 1946. godine, a majstor Slavku je ostalo još pet-šest godina do penzije. U dilemi je da li da svoj zanat preda zaboravu kao i mnoge njegove kolege komšije iz Balkanske, ili da čeka bolja vremena.

- Dobili smo pomoć od države, ali to je sve jednokratno, na duge staze mora da se zasuču rukavi, a mušterija nema - kaže Slavko.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Dejan

28.08.2020. 09:55

Zašto se stare zanatlije u potpunosti ne orijentišu na internet? Zašto sede u radnji i čekaju da im neko dođe kad bi mogli da imaju svoju internet adresu i mušterije koje im se na nju javljaju? Zar ne bi jedan web sajt mogao da doprinese boljoj vidljivosti, modernijem imidžu, efikasnijem korišćenju slobodnog i radnog vremena, boljoj komunikaciji sa mušterijama, itd. ?! Stari zanati itekako imaju svoju klijentelu samo je potrebno da zanatlije isprate duh novog vremena!