Priča o industrijskom napretku Leskovca: Od turske kasabe do srpskog Mančestera (FOTO/VIDEO)

Igor MITIĆ

nedelja, 28. 06. 2020. u 19:00

Прича о индустријском напретку Лесковца: Од турске касабе до српског Манчестера (ФОТО/ВИДЕО)

Kafana "Mali Kaspar" Foto I. Mitić

Postavka u Narodnom muzeju je multimedijalna šetnja koja ostavlja bez daha
DUH nekadašnjih Leskovčana, veoma štedljivih ljudi sa razvijenim osećajem za trgovinu, koji su svoj grad, u periodu od oslobođenja od Turaka 1887. godine do početka Drugog svetskog rata, pretvorili u najveći srpski industrijski centar, posle Beograda, najbolje odslikavaju reči pesnika Radeta Jovića: "Mi Leskovčani na malečku stoličku sedimo i u golemo nebo gledamo", kao i citat iz jednog dnevnika napisan 1908. godine: "Nema nade nigde, ni u koga, do u Boga i u svoje ruke." To je period intenzivnog razvoja zanatstva i trgovine kada je Leskovac imao čak 1.000 užarskih radnji sa oko 4.000 majstora, kalfa i šegrta.

Nova faza stalne postavke leskovačkog Narodnog muzeja donosi mnoštvo detalja o vremenu kada je ovaj grad, za relativno kratko vreme, uspeo da se transformiše iz turske kasabe orijentalnog izgleda u evropski grad - jedan od četiri na Starom kontinentu kojima je industrijalizacija donela nadimak "Mančester". On se razvijao "amerikanskom brzinom", a prethodila mu je prvobitna akumulacija kapitala prevashodno užarijom, ali i drugim zanatima kojih više nema. Srećom da su sačuvane autentične radionice jednog češljara, papudžije, kujundžije, mutavdžije i terzije, koje su u postavci oživljene likovima iz tog perioda, napravljenim od silikona, kao što je to učinjeno i sa dvema sobama koje prikazuju seoski, odnosno gradski način života krajem 19. veka.

PRVU gajtanaru Leskovčani su otvorili u selu Strojkovcu, u vodenici koja je danas Muzej tekstila. Proizvodnja je počela sa 30 čarkova, a da bi ih, uprkos zabranama, doneli iz Bugarske, morali su da pokažu i izuzetnu snalažljivost. Preslice, mengele za pakovanje, primerci različitih vrsta ovog proizvoda i izuzetan zubun ukrašen crvenim gajtanom dočaravaju ovaj period.

ROŠTILj ZABELEŽEN je podatak da su Leskovčani za jedan dan jeli i po 5.000 ćevapa. Oni su leti živeli na ulici. Družili su se kraj stolova brojnih kafana i hotela zbijajući šale na svoj račun, ali i tuđi. O toj vrcavosti svedoče i izreke: "Budala se ne seje nego sam nica", "Koj će u med da brka, a prsti da ne oliže", "Na vuka povika, lisica meso izede", "S pamuk ti dušu vadi" ili "Zacopaja se ko pinter u bure".

Na fotografiji osnivači prve fabrike štofa koja je počela sa radom 1895. godine, a ispod nje poseban eksponat - godinu dana stariji razboj koji je kralj Milan poklonio Tkačkoj školi. Vizionarstvo Leskovčana koji svoju decu šalju na školovanje u inostranstvo. Udružuju se. Podižu drugu hidrocentralu u Srbiji, koja sa istom opremom i danas radi, i prvi dalekovod od centrale na Vučjanki do grada.

- Leskovac je bio centar i metalne, creparske i keramičke, gumarske, pivarske, drvoprerađivačke, mlinske i industrije sapuna i kozmetike, a imao je i veoma razvijeno štamparstvo. Tridesetih godina brojao je oko 850 trgovačkih radnji i devet banaka sa 39 miliona dinara uplaćenog kapitala i sa sve većim ulaganjem u industriju putem kredita, akcija i učešćem u upravljanju preduzećima. Naši industrijalci su otvarali fabrike i u drugim sredinama u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji - priča Mira Ninošević, direktorka muzeja i autor koncepcije postavke.

Osnovači prve srpske fabrike štofa, koja je počela sa radom 1895.

Još jedan izuzetan eksponat. Sat za otkucavanje radnog vremena u "Fabrici vunenih tkanina, kamgari prediva, gajtana, pozamanterijskih i pletarskih proizvoda Ilića, Teokarovića i Petrovića" i pismo Dimitrija Tucovića iz 1911. godine da ih je prvi put video baš u Leskovcu. Sledi prikaz radničkog pokreta, najvećeg štrajka 1914. godine, a potom i pobuna radnika u periodu između dva rata, kao i najpoznatijih predstavnika političkog života. Originalni redengot i ordenje Mihajla Babamilkića poznatog po izjavi: "Sas male pare džumbus pravim" i priča o višestrukom narodnom poslaniku Todoru Toniću koji je za sebe govorio da je "Tatko na narod". Babamilkić je tri puta biran za predsednika opštine, koju je predvodio čak 15 godina.

DUŽ čaršije smenjuju se panađurište, glavna, žitna, užarska pijaca. Preko mosta - drvna, kudeljna, pa marvena pijaca, na niškom putu. Na jednoj strani očevi u rkmačama, na drugoj mladi obučeni po najnovijim modnim žurnalima, ali i šalvare i nanule kao ostatak turskog uticaja. Društvo obeleženo protivurečnostima između nastojanja da se modernizuje i pokušaja da održi palanački način života. Kaldrma i prašnjave ulice. Tu je tradicionalna venčanica sa početka 19. veka, ali i prelepa haljina iz 1910, stigla iz Pariza, kao i svadbene cipele koje su naručene iz Beča.

Originalne zanatske radionice

Najveći broj radnji je u ulicama Kralja Aleksandra i Kralja Petra. U jednoj prodavnici originalna pakovanja bombona, keksa, sapuna i drugih namirnica. I u knjižari je mnogo autentičnih eksponata. Sa razvojem privrede Leskovac dobija mnoge kulturne institucije. Imao je četiri pevačka društva, devet fudbalskih klubova, lovačko, streljačko, biciklističko kao i mnoga ženska humanitarna udruženja. U gradu se, 1935. godine, osniva i Aero-klub. Leskovački sokolci učestvuju na sletovima u Beogradu, Splitu, Ljubljani, Sofiji i Pragu.

KAFANSKI život je bio izuzetno bogat. Pored prva dva hotela, "Plug" i "Kostić", Leskovac je imao čak 105 kafana. One su u javnom, društvenom, političkom i naročito kulturnom i zabavnom životu imale veliki značaj. U njima se nije samo lumpovalo, pilo i veselilo, nego su tu održavani i razni zborovi, politički skupovi, brojne zabave kao i matinei, balovi, priredbe, pozorišne predstave. Neke su imale i bioskop, a mnoge od njih su bile i javne kuće.

Gradonačelnik Mihajlo Babamilkić, odelo i ordenje

- Prvi moderan bioskop koji je imao svoju salu bio je "Korzo", ali je čuveni bioskop "Slavuj" bio u kafani "Pariz". Kafane su imale pozornicu, pa su se predstave održavale dok su gosti jeli, a kelneri među njima služili. Rekonstruisali smo kafanu "Mali Kaspar". Zahvaljujući potomcima Alekse Cvetkovića Kaspara, imamo originalnu točionicu piva, sa kafanskim inventarom, tanjirima, poslužavnicima i stolom. Oni su uspeli da sačuvaju čak i čašu na kojoj piše "Pivnica kod Malog Kaspara" i pojedina dokumenta, od oglasa do dozvole za točenje pića na sitno iz 1929. godine, koju je Kasparu izdala finansijska uprava u Nišu - objašnjava nam Mira Ninošević.



Postavka se završava malom pozornicom za decu kao sećanje na razvijeni pozorišni život u svim leskovačkim školama. Domaćini kažu da će se tu održavati razne kreativne radionice i da im je želja da okupe što više mladih kako bi imali priliku da na interesantan način spoznaju deo bogate istorije. Sećanje na vreme kada je Leskovac imao više od 30 velikih fabrika. Smatralo se da može da ishrani još sedam gradova. Njegovo bogatstvo merilo se stotinama miliona tadašnjih dinara, dok su sve investicije srpskih preduzeća tek jednake kapitalu koji investiraju leskovački industrijalci.

Razboj - poklon kralja Milana 1894.

MODERAN PRISTUP

POSTAVKA otvara prostor za interaktivno otkrivanje mnoštva detalja u naizgled zatvorenim policama i fiokama, ali i mogućnost korišćenja moderne tehnologije. Uz mobilni telefon i odgovarajuću aplikaciju posetiocima se otvara multimedijalni svet. Dovoljno je da kameru svog telefona usmere ka nekoj od fotografija, pa da je pokrenu u neponovljiv doživljaj grada kroz autentične "pokretne slike" - od karnevala, preko prvog leta aviona do šetnje gradom. Osam ekrana na dodir, donose još mnogo detalja, dokumenata i fotografija, a posetilac sam bira ono što ga zanima.



Sat u fabrici











Pratite nas i putem iOS i android aplikacije