Pletem sonetni venac zavičaju

PRECIMA doseljenim iz Stare Hercegovine, što su svili gnezdo u Negbini, pod skutom Murtenice i širem zavičaju, Starom Vlahu, Radojica Perišić (53), internista u novovaroškom odeljenju užičke bolnice, posvetio je dva sonetna venca - u knjigama "Dolazak po vencu" i tek objavljenoj, trećoj knjizi, "Dani".

Članovi žirija Srba Ignjatović, Spasoje Bogdanović i Obren Ristić, koji je Perišiću dodelio prvu nagradu "Rade Tomić" u Knjaževcu gde je u ediciji "Bdenje" i štampan "Povratak po vencu", ukazuju da sonetni venac nije odviše čest "gost" u srpskom pesništvu.

- Perišićev jezik je stilizovan, protkan slikama i simbolima, mestimično metaforičan, a vazda zvonak, bistar kao gorski potok. Njegov sonetni venac celovito je i skladno ostvarenje ispisano rukom pouzdanog majstora.

Sa ciklusima pesama "Rađanje pesnika", "Vetrovi ljubavi", "Nostalgija", "Nekad i sad" i "Kad odlutam do nečijeg bola", pesnik se 2011. godine oglasio prvom zbirkom "Povratak sebi". U stihovima sa slikama iz albuma detinjstva i duše, otkriva se i kako je poezija nenadno potekla, kao novi izvor na suvoj zemlji, ali i krivac za poetsku žicu novovaroškog lekara. Pesnik kaže da je njegov pokojni deda Milorad, kiridžija, boem i seoski lola, za celog svog života razgovarao stihovima. Baš onako kako je i u pesmi, njemu posvećenoj, napisao: "...pesme je smišljao,/ retko ih pisao, već javno govorio,/ pamtio i prenosio,/ sa svima delio svoj dar"./

- Kada je već poezija protekla i potekla, dalje me je poetski istraživački žar terao da eksperimentišem sa raznim poetskim formama, iskazujući trenutna osećanja, zbivanja, težnje, fantazije ili opisujući davno doživljeno, dečja pamćenja i poruke predaka. Sonet kao posebna, zahtevna poetska forma, darovan mi je kao najdraži poklon. Pisanje pesama doživljavam kao izvršavanje zadatka dobijenog od Onog ko naše živote uređuje. Nadam se da sam bar delom izvršio dobijeni zadatak - kazuje Perišić.

Patnje i radosti života starovlaškog gorštaka u pre koju deceniju ugašenim seoskim zadrugama pripliću se u poslednjoj knjizi "Dani". Za pesnika je, kako u osvrtu kaže Miroslav Todorović, "onaj život i minulo - vrelo sa kojeg kristalno čiste slike priziva u pesmu, gde nastavljaju život".

Nižući stihove o zavičaju, Perišić je daleko od rodnog kraja dobijao nagrade na poetskim konkursima i objavljivao knjige - u Ćupriji, Knjaževcu, Barajevu, Nišu...

KLEKA JE VOĆKA

U PESMI "Naša voćka" pesnik čuva od zaborava slike detinjstva. "Pred kućom u rodnom selu/ kleka doneta iz prisoja/.Zasađena je sa korenom/ u busenu,/ da istraje duže/ od pamćenja./Kleka je ovde voćka,/ čaj, vodnjika,/ mirisna mučenica/ i kolac./Tamo gde ne raste hrast/, kleka je i badnjak".