Sportom pobedio paralizu: Milenko Janićijević nije pristao da bude vezan za invalidska kolica

BORANIN Milenko Janićijević (27) rođen je u sedmom mesecu trudnoće sa zlokobnom dijagnozom - cerebralnom paralizom. Po rođenju, ostao je bez kiseonika, pa su morali da ga reanimiraju. Prognoze su bile više nego sumorne - ili da prima terapiju ili da, uprkos bolesti, počne da se bavi sportom. U suprotnom, pretila je opasnost da ovaj mladić ostane zauvek vezan za invalidska kolica. Ali Milenko se nije predavao. Danas je ovaj momak aktivan u triatlonu i polumaratonu, a san mu je da počne da trči i deonice od 42, odnosno 55 kilometara!

- Moj sin je rođen sa skraćenom tetivom desne noge, zbog čega mu je stopalo išlo ka unutrašnjoj strani tela - seća se Milenkova majka Marina. - Operisan je dva puta. Jednom u četvrtoj, a potom i u sedmoj godini. Sećam se da sam svakodnevno, 14 godina, sa njim tri puta dnevno radila fizijatrijske vežbe.

MILENKOVIM roditeljima je predočeno da postoje tri mogućnosti: ili da prima injekcije, da se bavi sportom ili da do kraja života ostane vezan za invalidska kolica. Otac Zoran je morao da se brine o porodici, jer je bilo vreme hiperinflacije. Ali svi su podržavali i bodrili Milenka.

- Nisam hteo da primam injekcije, nisam želeo da se predam - priča Milenko. - Bilo je to pre 11 godina, kada sam prvi put otišao na bazen i počeo da se bavim plivanjem. Tu sam upoznao Anetu Dekandiju, instruktorku plivanja, koja je već trčala maratone. Zbližili smo se i ona je počela da me trenira.

Pored bazena, Milenko je redovno išao i u teretanu. Ali, gledajući Anetu i oduševljen njenom posvećenošću, jednog dana joj je kazao:

- Aneta, želim i ja da počnem da trčim.

Kroz osmeh će Milenko dodati da se, začudo, ona odmah saglasila...

- Samo me upozorila da će to zahtevati mnogo truda, napora i odricanja. Sećam se, kada me je prvi put odvela na trening, istrčao sam, jedva, 400 metara. Nakon toga, bukvalno sam mislio da ću se raspasti.

Nije, ipak, odustajao. Predano je vežbao svakodnevno. I, na kraju 2017. godine prvi put je učestvovao na Crnovrškom polumaratonu, stazi dužine 21.195 metara.

- Uspeo sam da istrčim tu deonicu za dva sata i 20 minuta - seća se Janićijević. - Nakon toga, postizao sam sve bolje rezultate, a najbolji mi je kada sam tu deonicu pretrčao za dva sata i šest minuta.

DALjE je sve išlo svojim tokom. Rad u bazenu, trčanje. Nekako, logičan izbor je bio da počne da se bavi triatlonom.

- I, naravno, počeo sam da učestvujem i u tim takmičenjima - nastavlja Milenko. - Jer, iako i dalje imam problem sa nogom, znam samo jedno - limiti ne postoje, to su samo granice koje smo mi iscrtali u našim glavama.

Milenko, ipak, ne krije da je bilo trenutaka kada je želeo da digne ruke od svega i prepusti se.

- Imao sam krizu, a ko je ne bi imao - kaže naš sagovornik. - To je bilo 2013. Želeo sam da počnem da izlazim u grad, da idem po kafićima, provodim se. Bio sam spreman da rizikujem, iako sam znao da, ako prestanem da se bavim sportom, mogu da završim u invalidskim kolicima.

I tada je ponovo na scenu stupila Aneta.

- Sećam se, pet sati smo razgovarali - odmahuje glavom Milenko. - Aneta me je ubeđivala da ne odustajem, da nastavim da se borim... Nije želela da odustane od mene. I na kraju je njena upornost pobedila moju depresiju.

DANAS Milenko ima više nego ambiciozne planove.

- Pa, pazite, za mene je sada destinacija od 21.195 metara postala rutinska trka - smeje se Milenko. - Sada želim da se oprobam u plivačkom maratonu, dužine 19 kilometara. Želim da stalno pomeram granice.

Ipak, nedosanjani Milenkov san je učešće na pravom maratonu, dužine 42.195 metara, a kasnije i na ultramaratonu, gde takmičari traba da pretrče - 55 kilometara!

- Opet vam kažem, limiti ne postoje - smeje se Milenko. - Izbori se sa sobom, pobedi sebe, nemoj da odustaješ... Jer, danas ja na sebe gledam kao na sasvim normalnu osobu. Jedino što malo više treniram i bavim se sportom.

Kaže da je život prelep. Dar od Boga, ne treba ga traćiti.

- Nije bitno koliko ćete puta pasti, nego da svaki put ustanete - sigurnim glasom će Milenko. - Nema odustajanja. Bog nam je dao život da ga živimo, a ne da se predajemo depresiji i uništavamo ga. I, šta god da bude, samo jedno znam: dok sam živ - slaviću život.