Stivenson – čovek kog se plašio i Ali

Veliki šampion sa suprugom živi u glavnom gradu Kube, a zahvaljujući Velizaru Đeriću, predsedniku Bokserskog saveza Srbije, otvorio je za čitaoce „Novosti“ vrata svog doma. I mada je tako suvereno vladao magičnim četvorouglom, ostao je skroman, pomalo tih, ali iz njega, ipak, izbija ona šampionska svetlost...

- Upoznali smo se pre tri godine, kada je u našoj delegaciji bio i Miroslav Popović, predsednik Srpske profi boks federacije. Nešto kasnije smo, zahvaljujući Sportskom savezu i Olimpijskom komitetu, sa INDOR, što je pandan našem Ministarstvu sporta, potpisali Memorandum o saradnji. Prvi rezultat tog sporazuma je dolazak Luisa Matoša Fromete, bokserskog stručnjaka, u našu zemlju - priča Velizar Đerić.

A, povod za novi susret bio je i 60. rođendan bokserske legende...

- Bila mi je čast i privilegija da budem u tom trenutku u Teofilovom domu, koji se nalazi nedaleko od marine Hemingvej u egzotičnom delu Havane. Oduševili su me toplina i Stivensonovo gostoprimstvo, jer nas je sa suprugom, inače direktorom pravne službe u INDOR, zaista sjajno primio - prepričava Đerić. - Kuća je skromna, ali izuzetno prijatno uređena. Dominiraju fotografije sa njegovih mečeva, pa sa Fidelom Kastrom, ali i Muhameda Alija, pa atletika, ragbi... Prava riznica plemenite veštine.

Mada je u tom periodu Stivenson bio bolestan, ipak, nije propustio priliku da se sretne sa prijateljima iz Srbije i Crne Gore, profesorom Momom Živkovićem i Veljkom Kneževićem. Naše zemlje se seća iz vremena SFRJ, jer je 1978. u Beogradu odbranio svetsko zlato.

- Rado se prisetio tog šampionata i superiorne odbrane zlatne medalje osvojene na SP u Havani 1974. - dodaje Đerić. - Pamti i neke naše boksere, a najviše se raspitivao za pokojnog Matu Parlova i našu legendu Jovana Džakulu. Njih dvojica su mu posebno ostala u sećanju. A, pošto gaji ljubav prema srpskom boksu, dogovorili smo se da, ako ga zdravlje posluži, bude naš gost, ako ne već na „Beogradskom pobedniku“, onda na proslavi 100 godina boksa u Srbiji, odnosno na dodeli Majske nagrade 26. maja. U svakom slučaju, zaista je čast svakog sportskog radnika da upozna, može se reći, bokserskog patrijarha i takvu legendu, koji ima mnogo toga da kaže o dva bratska, sportska i solidarna naroda, o Kubancima i Srbima.

A, kakav je Stivenson bio u vreme najveće sportske slave, za „Novosti“ pričaju i ambasador Kube Mersedes Martinez i njen suprug Gilfredo Milanez, prvi sekretar ambasade.

- Bio je i ostao skroman, kao svi obični ljudi, uprkos tolikoj popularnosti i slavi. Njega ništa nije moglo da izbaci iz koloseka, a ponajmanje pozivi da postane profesionalac. Mada, svi su znali da bi i tu bio najbolji - kaže gospođa Mersedes Martinez. - Teofilo je sada savetnik u Kubanskom bokserskom savezu, ali i radi sa talentovanim bokserima, i kao pomoćnik za međunarodne odnose u boksu.

U vreme najvećih uspeha, Stivensonu su često stizali pozivi da pređe u profesionalce. Trebalo je samo da na blanko čeku upiše sumu...

- Nikada nije pristao na tako nešto. Govorio je tada: „Ne postoje pare za koje bih menjao svoju zemlju.“ To samo govori kakav je čovek bio i ostao. Mogao je da se obogati, da postane i profesionalni prvak sveta, ali ostao je skroman, normalan - dodaje gospodin Milanez. - Sve to i postignuti rezultati svrstali su ga među 100 najboljih sportista u svetu 20. veka.

Još se prepričava kako je Muhamed Ali odustao od spektakla, za koji je već bio postignut dogovor, iako su promoteri nudili čak, za ta vremena, fantastičnu sumu od 32 miliona dolara.

- Ali i njegov menadžer su odustali, jer je čak i Muhamed rekao da je Stivenson bio mnogo jak i da bi u tom meču bio pobednik, uz šanse od čak 85 odsto. Kasnije su postali i prijatelji, pa u Teofilovom domu na zidu stoji i Alijeva fotografija - završava Gilfredo Milanez, koji je svojevremeno i trenirao boks.