Hadžibegić: Bili smo i ostali ponosna generacija

VIŠE od tri decenije Faruk Hadžibegić (7. 10. 1957, Sarajevo) jede igrački, pa trenerski hleb u inostranstvu i, ma koliko je želja za povratkom bila jaka, nikako da se sklope kockice da se nekadašnji reprezentativac Jugoslavije (61-6) vrati u domovinu.

- Već pet godina planiram da se vratim u Sarajevo (za "modre" odigrao 241 utakmicu, postigao 25 golova i bio šampion Jugoslavije), dosta su bile 32 godine u Francuskoj (Sošo, Tuluz, Troa, Dižon, Bastija, Avinjon, Valensijan), Španiji (Betis), Turskoj (Gazijantep, Dijabakir, Denizli), imam dva unuka i vreme je da s njima i porodicom provodim lepe trenutke u gradu u kom sam rođen - započinje intervju za "Novosti" nekadašnji kremen-kamen centarhalf. - Međutim, kako se ja ne bavim politikom ili ekonomijom nego sportom, trebalo je da spojim lepo i korisno. I da sam drugi put postao selektor BiH, ispunila bi mi se želja, ali posao je dobio moj prijatelj Meša Baždarević i ja sam ostao u Francuskoj. Da radim, jer nisam čovek koji može da skrsti ruke i vreme provodi po kafanama. Preuzeo sam Valensijan, klub koji ima istoriju, iako je drugoligaš, i dobro mi je. Dres ovog kluba nosili su ranije Osim, Mušović i Biševac.

* Nikada niste krili da ste jugonostalgičar, iako ste imali zbog toga i problema?

- Dosta ružnog se izdogađalo, ali zašto pljuvati, zašto osuđivati sve, onako na gomilu. Nismo birali zemlju, roditelje, veru, ime... Ljudska glupost je dovela do tragedije i 500.000 mrtvih, neke budale su dovele do toga da se sve raspadne, da milioni ljudi budu zavijeni u crno - s gorčinom priča Hadžibegić. - I da je pala samo jedna mrtva glava, krajnji rezultat bi bio negativan. Ja sam vaspitan da ljude cenim po karakteru i po onome što kažu i rade.

* I zato ste o svojoj reprezentativnoj generaciji uvek govorili u superlativu?

- Naravno, jer sa saigračima s kojima sam igrao, pogotovo kada je u pitanju bila ekipa koja je osvojila peto mesto na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, održavam kontakte i dan danas. Sa Piksijem Stojkovićem se i čujem i viđam, nedavno sam pričao sa Šabaadžovićem, sa Zlatkom Vujovićem sam se sreo u Splitu, video sam se i sa Šukerom. Naravno da viđam i Safeta Sušića i Mešu Baždarevića. Moja generacija se nije promenila, ostala je onakva kakva je bila. I zato mi svako viđenje sa starim prijateljima donosi novu radost, jer se radi o ponosnim ljudima, vrhunskim sportistima.

* Vreme prolazi, ali vi ne menjate mišljenje?

- Ne, jer se ni ja ne menjam. Ne sme da se gazi po istoriji, to je osnovno načelo koje respektuju i Rusi, Kinezi, Francuzi... zašto to nama pada teško. Kada bi se iz grobova digli naši pokojni očevi, dobro bi nas povukli za uši jer ne radimo ono što su nas učili - čvrstim glasom zbori Hadžibegić. - A ima mnogo primera kako je lepo i lako biti čuvati neke tradicije. Ja se stalno, na primer, čujem s Draganom Džajićem, a igrao sam protiv njega i tada na terenu smo bili ljuti protivnici. Naše prijateljstvo, kao i mnoga druga, moraju da odnesu u zaborav sve negativnosti koje nam je doneo taj prokleti rat, jer one neminovno vode u propast.

* Hajde da se vratimo ovom našem fudbalu nasušnom koji nam ne donosi baš mnogo radosti?

- Ne možemo da se lažemo, jednostavno, naš fudbal nije na nivou tradicije koju smo imali. I to je razumljivo jer, nažalost, uglavnom fudbal vode ljudi koji nisu iz fudbala. I onda je normalno da nisu na nivou koji je potreban da bi bio konkurentan u Evropi. Generalno, mnogo je ljudi koji rade na mišiće, zaboravljajući postulate koji su se nekada poštovali i vrednovali i doveli nas da jugoslovenska liga bude među najboljima na Starom kontinentu. Evropa napreduje iz dana u dan, i to krupnim koracima, ali mi nismo našli pravo mesto, prečesto se saplićemo. Krivica je, zacelo, u nama samima jer nikada nije urađena isrcrpna analiza, i dobrih, a pogotovo loših stvari koje su se "uselile" ne samo u naš fudbal nego i u naše duše.

* Ima li nade u bolje sutra?

- Ja sam sportista, trener i moram uvek da gledam unapred. Pratim, naravno, šta se radi i kako se igra i u Srbiji, svakako i u Bosni i Hercegovini i vidim da ima talenata, igrača. Ali ne vidim kada ćemo taj, bogomdan dar, iskoristiti. Danas je fudbal postao internacionalan, nema više podele na domaće i strane igrače, to se posebno očituje u najjačim evropskim ligama, prema tome, moramo i mi da se prilagođavamo i borimo do poslednjeg atoma snage. Da Evropu nekako stignemo. Talenat imamo, ali to nije dovoljno. Ipak, s optimizmom gledam u vreme koje dolazi - jasno ističe svoj stav Faruk Hadžibegić, gospodin od glave do pete, koji je bio takav i kao igrač, a koji se ni za jotu nije promenio ni kao fudbalski trener.

PROMAŠIO DVA PENALA U ITALIJI

* ITALIJA, peto mesto na Mundijalu, poraz od Argentine sa bele tačke posle 120 minuta, nešto je što se ne zaboravlja?

- Imali smo ekipu koja je mogla da se vine i više od petog mesta, nedostajalo nam je samo zrnce sreće. Jer, bili smo u četvrtfinalu bolji od Argentine, iako smo 90 minuta igrali bez isključenog Šabanadžovića, a vrhunski asovi poput Zlatka Vujovića, Deje Savićevića i Sušića imali su kolosalne šanse.

* Promašili ste dva penala?

- Protiv Kolumbije za loptu se uhvatio Pančev, ali sam ja rekao da ću preuzeti odgovornost i - promašio sam. Kada je krenuo dogovor ko će šutirati penale protiv Argentine, opet se nisam dvoumio iako sam osećao umor. Ponovo mi se nije posrećilo, iako sam pre Mundijala u Italiji uvek bio siguran realizator sa 11 metara. Ipak, i pored toga što smo bili peti na svetu, mislim da je nacija bila ponosna na nas i da se ni danas ništa nije promenilo.