Ivana Mihić: Fali nam pogled sa strane

GLUMOM se zarazila još u devetoj godini. Kada je shvatila da njenim čarima ne može da odoli, Ivana Mihić je odlučila da ona za nju neće biti samo prolazna „dečja boljka“ već opredeljenje za ceo život. Gluma je odavno njena primarna profesija, „verifikovana“ i master diplomom na Fakultetu dramskih umetnosti, ali joj ona i dalje prilazi kao najlepšoj igri u kojoj, kako kaže, dotiče beskonačna prostranstva mašte. I druge, dugogodišnje ljubavi iz detinjstva - balet i klavir, bile su joj dragocene u petnaestogodišnjem igranju, prvenstveno mjuzikla, a Ivana se vremenom ostvarila i kao spisateljica, izdavač i producent. Kaže da su za tu raznolikost krivi njena radoznalost, smelost i promišljenost.

- To se posebno odnosi na posao producenta, jer on nosi veliku odgovornost prema drugim ljudima - saradnicima, koproducentima, saulagačima, donatorima... Sve je to važno ukoliko želite da budete pametan, uspešan i fer igrač, a to jeste moja potreba.

Ivanu trenutno gledamo u seriji „Vojna akademija“ (subotom uveče, na RTS 1), čiji je scenario napisao njen otac Gordan, a na ideju producenta Neleta Garića. Priseća se da je scenarista bio oduševljen ovom ponudom, pa je mesecima odlazio na Akademiju, osluškujući život u njoj. Ivana je, potom, od producenta i reditelja Dejana Zečevića, s kojim je radila na filmu „Kupi mi Eliota“, dobila ponudu da igra Emiliju Stošić.

Kada je pročitala scenario i upoznala se sa svojom junakinjom, pomislila je da je možda neobično da igra majku jednog kadeta, ali kako su joj se odmah svidele i priča i ekipa, rado je prihvatila zadatak.

* Hoće li se egoistična majka vremenom promeniti?

- Moj lik se razvija iz epizode u epizodu, tako da ćete vremenom shvatiti da li je ona zaista sebična. Emilija se veoma mlada udala za starijeg čoveka, veoma mlada je rodila sina, a mlada se i razvela. Možda je više zbunjena pred životom i nepripremljena za samostalni hod nego što je egoistična. Zbog izuzetno dobrog prijema „Vojne akademije“, serija će se nastaviti, pa verujem da ću i ja imati priliku da još više izgradim svoj lik.

* Koliko se ona razlikuje od Divne iz serije „Moj rođak sa sela“, u kojoj smo vas nedavno gledali?

- Divna Vranić je zrelija od Emilije, ali takođe žena u problemu. I ona je rano zasnovala porodicu, rodila dvoje dece, ali je uporedo gradila i svoju karijeru, kojoj je neretko davala primat. To isto je činio i njen suprug, Milomir Vranić, vojno lice. Njihovu ljubav su tako pojele poslovne ambicije, i kada su karijere počele da jenjavaju, oboje su se suočili s prazninom njihovog međusobnog odnosa i krhotinama ljubavi.

* Šta ste shvatili, naučili... kako dišu „jednostavni ljudi“?

- Više od tri godine pišem kolumnu za „Politiku“ u rubrici „Pogledi sa strane“, a te priče su pre nekoliko meseci objavljene u knjizi „Jednostavni ljudi“. U pitanju su pripovesti o ljudima koje viđamo svakog dana u hodniku zgrade u kojoj živimo, u samoposluzi u kojoj kupujemo, u raznim čekaonicama, javnom prevozu, bioskopu, školi, na parkingu, na ulici... To su oni koji primaju prosečne ili niže plate i penzije, oni koji čekaju na Birou za nezaposlene ili su bez motiva za rad. Oni nisu na naslovnim stranama, osim u drugom planu ili u velikoj grupi. Oni pate od osnovnih životnih problema i ja pokušavam da ih predstavim u punom značaju i ozbiljnosti.

* Da bismo bili bolji, nedostaje li nam svima taj „pogled sa strane“?

- Ako čovek ne vidi onog pored sebe, kako će znati da i sam postoji, kako će znati gde živi i šta se i s njim događa? Iz tog razloga je „pogled sa strane“ zapravo „pogled unapred“.

* Kako se borite i kako se boriti protiv otuđenja o kojem ste pisali u vašim romanima?

- Fenomenom otuđenja sam se bavila u sve tri knjige. „Moj jedini život“ je napisan u formi ispovesti tridesettrogodišnje devojke koja iz dana u dan traži izlaz iz usamljenosti u, kako kaže, sebičnom i poremećenom svetu bez emocija. U romanu „Led“ takođe pišem ispovest jednog četrdesetpetogodišnjeg muškarca. To je, zapravo, priča o svim onim mladim ljudima koji svoje znanje, talente, ambicije, pa čak i svoje privatne živote gube usled tragičnih društvenih događanja, nedefinisanih revolucija, ekonomskih stranputica, neverovatnih političkih grešaka i sopstvenog nesnalaženja u takvom svetu. A kako se boriti protiv otuđenja? Što se mene tiče, pokušavam da se borim radom, neprestanim kontaktima s ljudima, interesovanjem za druge, pokušajem da ih suštinski upoznam, razumem njihove potrebe i poglede, da pronađem zajednička interesovanja i zajedničku tačku oslonca. I, pre svega, trudim se da se borim za poštovanje i održanje pravih, istinskih vrednosti.

* Gde i kako najlakše pronalazite inspiraciju za pisanje?

- To je lako - izađem na ulicu, okrenem se oko sebe i svuda vidim priče, romane, drame, burleske... Vratim se kući, uključim televizor i dogodi se isto. Potrebno je samo da sednem za kompjuter i pišem. Poseban stimulans pruža mi činjenica što su mi knjige objavljene u više izdanja, a roman „Led“ se, već drugu godinu zaredom, nalazi na listi 25 najčitanijih knjiga u našim bibliotekama. Prošle godine je ušao i u prvih pet knjiga na konkursu za otkup Ministarstva kulture Srbije.

* Sugerišete li ocu na pisanju scenarija? Koliko mu je važan vaš sud, a koliko vi cenite sud vaše majke i koleginice (Vere Čukić)?

- U porodici redovno razgovaramo o poslu, a probleme pokušavamo da rešimo uglavnom sami, jer je slađe kada rebus rešite bez ičije pomoći. Međutim, svaka sugestija i onaj već pomenuti „pogled sa strane“, koji u ovom slučaju dolazi od ljudi kojima najviše verujete, uvek je dobrodošao. Više puta sam imala priliku da sarađujem s roditeljima. I bila sam veoma srećna tada, jer je postojalo poverenje, dok je zajednički cilj bio - postići najviši mogući kvalitet. Jednu od uloga koju najviše volim upravo sam radila s majkom, i to u predstavi „Maska“, po tekstu Miloša Crnjanskog, a u režiji Nikite Milivojevića. Sve troje smo sarađivali u odličnoj seriji reditelja Miloša Radivojevića i Miroslava Lekića, „Gore-

-dole“, u kojoj je igrala čitava plejada izvrsnih glumaca, a koju publika uvek rado gleda i reprizno.