Voja Nedeljković: Bez vređanja, molim

NAS dvojica - tri partije - u ovu izreku pretočena je sklonost Srba da se dele oko svega. Prepoznali su to autori emisije „U ringu“, pa su rešili da jednom nedeljno organizuju boks meč između onih koji imaju suprotstavljena mišljenja o određenoj temi.

Gosti, smešteni u bokserski ring, do sada su govorili o razlozima „za“ i „protiv“ ulaska Srbije u Evropsku uniju i o tome da li je život bolji na selu ili u gradu. A tema je na pretek, primećuje Voja Nedeljković, koji se našao u ulozi sudije voditelja.

- Moguće da ovakav tip emisija ne bi mogao da prođe u nekim zemljama gde se ljudi polarizuju na dve-tri teme, a mi se delimo i oko sarme, sporta, o nekim ozbiljnijim stvarima da i ne govorim.

Emisija „U ringu“ predstavlja Vojin povratak na male ekrane.

- U poslednje dve godine nisam sve vreme na televiziji. Malo me ima, pa me nema, nekad zato što tako odlučim, a nekad se i namesti situacija. Što se tiče emisije „U ringu“, zvao me Saša Popović, pošto to radi „Grand“ koji je želeo da malo izađe iz muzičkih okvira. Kad sam čuo o čemu se radi, relativno brzo i lako smo se dogovorili. Ideja mi se svidela jer nikada nisam bio sudija voditelj, a pored toga, dugo nisam radio takav format dijaloga. Razgovara se o nekoj temi, iznose argumenti „za“ i „protiv“, a u toj raspravi ima mesta za nadmudrivanje, duhovitost, vrcavost. Bilo mi je važno da ne bude dosadno, da to bude boks rečima i borba argumentima, ali bez vređanja. I rejting je za sada odličan, iako je emitovanje počelo posle Nove godine, što nije baš uobičajeno za novu emisiju - kaže Voja.

* Da li je kod nas moguće da se ljudi bore argumentima, a da se ne vređaju?

- Voleo bih da bude moguće. Sada smo prilično ostrašćeni, i čim neko misli drugačije od nas, doživljavamo to veoma lično. Kad to jednog dana savladamo, možda ćemo početi da koristimo skandinavski model dijaloga. Mada, i taj žar ima smisla ako ne prelazi u vređanje. Ne bih voleo da vodim emisiju u kojoj kao da smo svi na „apaurinima“. Mora neki put krvotok da proradi. Uostalom, radeći u medijima toliko dugo, shvatio sam da su spoljne manifestacije jedno, a sadržaj nešto drugo. Može neko mirno da priča, a da ima zlu nameru, da te ljubi, a da te šutne u ve-ce šolju. Neko ti se možda neće javiti u prolazu, ali pružiće ti ruku kad se daviš. Naravno, i ta ekpresivnost u nastupu ima granice. Bezveze je kad „izađu“ niske strasti. Najlakše je potući se.

* Kad se u kafani povede rasprava o nekoj temi, jeste li češće učesnik ili posmatrač?

- Zavisi od trenutnog raspoloženja, od toga da li mi je interesantna tema i koliko je poznajem. Nekad sam toliko nezainteresovan da maltene i ne znam o čemu društvo ćaska. Nekad sam diplomata, pa se slažem malo s jednima, malo s drugima, a umem i da se opredelim, mada ne padam često u vatru. Vatreno branim samo porodicu i lični integritet.

* Kad analizirate TV program, šta zaključujete - čega ima premalo?

- Zdravog, dobrog humora. Nema dobre humorističke serije, kao što su nekad bili „Top lista nadrealista“ i „Indeksovo pozorište“, pa se smeju i deca, babe i dede, zaposleni i nezaposleni. Ali danas je izgleda teško vreme za smejanje.

* Kako, kao jedan od tvoraca „3K dura“, gledate na ova nova muzička takmičenja?

- O „3K duru“ se i danas priča, iako je davno prestao da se emituje, a to samo znači da je vredeo. Tako će sud vremena reći svoje i o ovim novim emisijama. Trud i energija koju smo mi ulagali bili su ogromni, ali, opet, imali smo i sreće, jer tada je bilo manje televizija. Dali smo šansu ljudima, nismo imali nikakve ugovore sa njima. Danas je mnogo više takvih emisija i kandidata, svi žele svojih 15 minuta slave i mogućnost da se probiju, nezavisno od kvaliteta koje imaju. Ne kažem da toga nije bilo u „3K duru“, ali tamo su ljudi morali da pokažu da znaju da pevaju. Tako i dolazimo do toga da se danas prijavljuju i sjajni i prosečni kandidati, ali i oni kojima tu svakako nije mesto.

* Da li vam je televizija nedostajala tokom dvogodišnje pauze?

- Nisam zavisnik od televizije, niti sam opterećen time da po svaku cenu moram da radim samo da bih se slikao. Mora da se bira šta se i kako radi da bi se „potrajalo“, drugačije ne može. Već godinu i nešto, imam stalni angažman na Radiju S i više sam nego zadovoljan. Vodim emisiju „Vojevanje“ i lepo mi je. Na radiju sam, inače, i počeo karijeru.

* Za šta se borite u „Vojevanju“?

- Gde života ima, tu nada postoji - kaže stara poslovica i to mi je ideja, da obojim malo ovaj svet. Ne da bih dao lažni privid ljudima kao što to političari rade kad kažu - „Vi živite dobro, samo niste svesni“, već da im dam bar dozu optimizma. Nema potrebe da im govorim da loše žive i da je nezaposlenost velika, sve to oni i sami znaju. Ja samo pokušavam da im pružim mogućnost da se nasmeju nečemu i da stvari posmatraju iz drugačije perspektive.

* Kako vam se čini - ima li nade ili su ljudi prestali da se bore?

- Nedavno sam dobio mejl sa zanimljivom pričom: jedan govornik vadi 50 evra i pita publiku: „Hoće li neko ovo?“ Svi dižu ruke. On zgužva novčanicu i pita: „Hoćete li je sad“? Ovi opet hoće. Onda je baci na pod, poče da je gazi i pita: „Da li biste je i sad uzeli?“ Publika naravno odgovara potvrdno. Govornik im onda objasni: „Svi ste hteli ove pare, i kad su bačene, i kad su zgužvane, a one su kao vi. Možete da budete zgaženi i odbačeni, i u besperspektivnoj situaciji, ali za one koji vas vole i koje vi volite, vredi se boriti do kraja.“ Tu priču postavio sam na „Fejsbuk“ stranu „Vojevanja“ koja ima 15.000 članova i neverovatno je koliko se ljudi prepoznalo u njoj, koliko su je razumeli. Tako da verujem da nade ima.