Kad Bajić zasvira kontrabas

SUNCE se još probijalo iza oblaka kad se dadosmo na put ka selu Donje Grbice, nedaleko od Kragujevca. Ljubaznost meštana i putokazi na krivudavim sokacima, na kojima je pisalo „Ekipa filma ‘Led’“, doveli su nas do seoske crkve i - vratili u sedamdesete, vreme kada se odigrava film i mini-serija „Led“ rediteljke Jelene Bajić-Jočić.

Statisti, razdragani i srećni što su tu, glumci zadovoljni, filmadžije na visini zadatka, a priroda nikad lepša i naklonjenija svima, obećavali su još jednu bogatu scenu - Spasovdanski sabor.

U porti, pod gustom krošnjom, povelo se kolo, dečja graja se čuje u daljini, a seljani uparađeni stižu na seosku svečanost. Radost, ali i znoj od teškog rada, vide se na njihovim licima. Sve odiše na spokojne sedamdesete, kad se živelo u blagostanju.

I dok se „topimo“ u čarobnim slikama koje su pred nama, rediteljka daje znak za početak snimanja.

U svoje rodno selo iz Nemačke se vraća Miroslav (Nenad Jezdić). Privlači pažnju svih prisutnih, a najveći šok priređuje Staniji (Nela Mihajlović), njegovoj nekadašnjoj ljubavi. Tada je sve mirisalo na sreću, zadovoljstvo i sigurnu budućnost i niko nije slutio muke i sve ono u šta će se pretvoriti „Led“.

- Na ovom saboru se prvi put pojavljuje Miroslav, koga tumači Jezda - objašnjava nam Jelena Bajić-Jočić. - Lepa scena, ali zahtevna, više od 100 statista. A i vreme nas ne služi najbolje, samo da izguramo dan bez kiše.

Mada sjajni i krajnje profesionalni, Nela i Nenad skrenuli su pažnju rediteljke s loših misli. Bila je više nego zadovoljna svim scenama koje su planirali, pa je puna elana popričala i sa nama o svom rediteljskom debiju, novim izazovima, saradnji s glumcima i ocem,

Radošem Bajićem.

- Ovo je donekle novo za mene, jer sam sada reditelj i, kako neki kažu - general - zato što moram da stanem pred toliki broj ljudi, iznesem zamisao, ostanem pri svojim slikama koje sam videla tumačeći scenario - priča nam Jelena, dok krajičkom oka posmatra šta se radi na setu. - Jeste naporno, ali tokom snimanja ta kreativna energija i adrenalin te nose i iznenađuješ sebe kako imaš snage da izguraš svaki sledeći dan. Sve u svemu, zadovoljna sam kako ide, imam odličnu ekipu filmskih radnika i autora koji su stali uz mene. I naravno, fenomenalnu ekipu glumaca.

Zadovoljstvo se videlo na licima svih iz ekipe, a to potvrđuje i rediteljka.

- Mi se trudimo da, i pored činjenice da je teško snimiti film i skupiti sredstva, zaličimo na neko srećno vreme JU kinematografije, gde se znalo kako se radi i šta se radi. I gde su glumci morali da provedu šest meseci na terenu, da ne prihvataju druge uloge, da se posvete samo onome što su preuzeli. Moraju da osete ovaj ambijent i da se srode sa onim što igraju, pa da u izvođenju tih likova bude što manje glume. To je i ideja, da svedemo glumu na minimum.

Na pitanje gde je tu Radoš, Jelena iskreno odgovara:

- Moj otac je uvek tu za mene, kada mi je potreban. Ali, naš dogovor je takav da, ako sam već dobila šansu da režiram, onda zaista tako i treba da bude. To ne znači da se ne konsultujemo, ne razgovaramo o scenama, zajedno ne pogledamo materijal...

A, dobar oslonac joj je i deda Miloš (Bajić), koji nam je privukao pažnju zvukom svog kontrabasa i pre no što su nam ga „predstavili“. Tako je vešto „pleo“, da smo morali da upitamo čiji prsti vešto lete po žicama.

- To je moj deda! - kros smeh nam otkriva Jelena. - Danas je sa nama, jer sam mu dodelila finu malu ulogu. Zapravo, on tu i ne treba previše da glumi, jer svira kontrabas ceo život. Bavio se muzikom, svirao i pevao po saborima, vašarima, svadbama, pa se i ovde odlično snašao.

Deda ko deda - dobacuje:

- Ovde je milina, došli su po mene iz Trstenika da zasviram malo, da vide kako se to radi.

A kada smo ga pitali kakva je unuka, mudro je prozborio:

- Odlična, ali još treba da radi da dostigne mog Radoša!