Ujutru bi kupovao hleb, obavljao poslove, uveče igrao domine. Voleo je pesmu, ali ne i slavu: U domu preminule legende Dobrivoja Topalovića (75)

Mirjana, supruga majstora “šumadijske dvojke” Dobrivoja Topalovića, koji je u utorak u čačanskoj bolnici preminuo u 76. godini, kroz plač govori o gubitku svog životnog saputnika:

- Dobrivoje je uvek govorio da je zalutao u profesiju kojom se bavio. U prošla vremena, kada je na turnejama bio svakog dana, a ne samo vikendom, stalno smo se dopisivali. Voleo je pesmu i muziku, ali ne i slavu. On je bio običan čovek. Voleo je svoju Preljinu. Ovde bi dolazio u rano proleće i ostajao bi sve do zime, kada smo odlazili u Beograd. Tamo mu je, tako je pričao, uvek bilo tesno. Ovde - sve široko.

Njegova snaja sa sinovcem Ivana Topalović, koja živi nedaleko od Dobrivojeve kuće, priča da je pevač uživao u svom selu. Po ceo dan bi nešto radio po imanju, šišao bi travu u dvorištu, vodio je računa o svom šljiviku, a najviše od svega, voleo je da peče rakiju. Tek kada ispeče poslednji kazan, odlazio bi za Beograd.

- Samo saznanje od čega boluje bilo je za njega veoma stresno, kao i za sve nas - reči su snaje Ivane. - Ipak, Dobrivoje nikada nije klonuo duhom. Kada je već bio iznemogao, kazao mi je: “E, sada ću vam pevati, ali negde gore”, pa se i smejao u svoj toj muci, a i sve nas nasmejao. Jer on je obožavao da u vreme naših slavlja prijateljima i rođacima peva po celu noć. To nikada nećemo zaboraviti. I danas, kada je otišao, mi sedimo, pričamo, pa čas plačemo, a onda se setimo njegovih fazona i počnemo da se smejemo.

Kroz karijeru se vodio jednom rečenicom Mome Kapora, koja mu se posebno dopala: “Ništa gore od ambicioznog starca.” Zato se, veli nam Dobrivojeva ćerka Jelena, posle 60. godine i odlaska u penziju, svojevoljno povukao sa estrade.

- Govorio je da on ne treba da uzima mesto deci na estradi i da njemu nije mesto u diskotekama. “Šta će matori ljudi na televiziji, da plaše narod?”, tako je pričao stalno, i dodavao: “Sve u svoje vreme” - seća se Jelena očevih reči. - Nije što je bio moj otac, ali je on stvarno bio dobar čovek. Kao otac nikada mi ništa nije branio, uvek me je podržao u svemu. Nije želeo da se meša u moje odluke, čak i kada sam to tražila od njega, već mi je govorio: “Sama odluči, nemoj mene da pitaš, pa da posle mene kriviš...” Nikada nikoga nije osuđivao ni za šta, bio je razuman, tih, nenametljiv...

Kada bi sve kućne poslove završio, Dobrivoje bi, u vreme dok se još nije razboleo, odlazio u obližnju kafanu - nekadašnji “Lovćen”, danas nazvan “Ruzmarin”, u Preljini. Tu je sa svojim društvom iz detinjstva do kasno u noć igrao domine.

- Bio je sasvim običan čovek. Ujutru bi išao po hleb, pa bi obavezno svratio na kafu i domaću rakiju. Ali samo jednu, jer je bio umeren u svemu - priča nam Mila Todorović, vlasnica starog “Lovćena”. - Svraćali su ljudi koji prolaze magistralom, i kada vide njega traže mu da se slikaju zajedno. Nije voleo slavu. Sa društvom iz mladosti igrao je domine, i ostajali bi dugo. Jednom prilikom im kažem da treba kafanu da zatvorim, radim do 23 časa, i prekorim ih što ne dođu ranije, pa da i ranije odu, a on će meni: “Mi smo domaćini ljudi, moramo sve poslove da završimo pa tek onda u kafanu.”

Mila Todorović, vlasnica kafane "Ruzmarin" Foto V. Ilić

U sredu su se u ovoj kafani “na pola zvučnika” slušale samo pesme Dobrivoja Topalovića. U tišini, čuo se samo onaj prepoznatljiv, “mekani” glas, koji tera na sevdah: “Ej, da mi je”, “Crno vino”, “Progovori sliko”, “Kada bih mog’o i umro bih za te”, onda prepoznatljiva Dobrivojeva “Šumadija”: “Imali smo bašču šljiva”, “Kosili smo seno”, “Vodeničar”, “Kraj Morave žito se talasa”, “Ja sam rođen u Srbiji, brale”.

Po sopstvenoj želji, Dobrivoje će biti sahranjen danas u 13 časova na groblju u Preljini.

KARTANjE SA LEPOM LUKIĆ

BROJNE kolege sa estrade uputile su telefonom ili telegramom izraze saučešća porodici Topalović: Ana Bekuta, Snežana Đurišić, Miroslav Ilić (kum porodice, krstio ćerku Jelenu), Miša Mijatović... Zoran Kalezić je Jeleni rekao i da će doći na sahranu, bez obzira na to što je u Crnoj Gori. Izrazi saučešća stizali su i od prijatelja iz celog sveta, iz Čikaga, Češke, Omana...

- Kolege su ga volele, posebno njegov smisao za humor - ističe Jelena. - Uvek nam je prepričavao dogodovštine sa turneja. Jednom prilikom, dok su se vraćali sa nastupa, u autobusu je igrao karte sa Lepom Lukić. Već su stigli u Beograd, ali je on zamolio vozača da obiđe još neki krug na Slaviji, dok on i Lepa ne završe partiju.