Gvozden Nikolić: Zbog žene sam postao reporter

Vladimir Ilić

08. 07. 2018. u 15:15

Gvozden Nikolić, autor i voditelj popularne emisije "Nećete verovati" na televiziji Prva

Гвозден Николић: Због жене сам постао репортер

Foto Prva

MOŽDA niko nije bolje opisao novinara Čačanina Gvozdena Nikolića (54) od jednog bajinobaštanskog seljaka, kada ga je upitao: "Jesi li ti onaj Gvozden?" Ovaj mu odgovori potvrdno, na šta je seljak kazao: "Sunce ti je..m, ja tebe čujem i kada je ugašen televizor!"

Upravo taj neposredan pristup običnom čoveku, akcenat na Srbiji koja se voli, na priče koje imaju dušu, obeležili su jedinog TV reportera iz unutrašnjosti, koji je uspeo da se otrgne od provincije i dobije autorsku emisiju "Nećete verovati" na TV Prva. Sedam puta uzastopno (od 10 koliko ih je pušteno u etar) našla se među top 20 najgledanijih emisija svih nacionalnih emitera, preskočivši mnoge kultne formate sličnog žanra, pa čak i dnevnike.

* Kako je nastala emisija "Nećete verovati"?

- Ne mogu da se pomirim sa slikom koju nameću čak i neki nacionalni udarni dnevnici u kojima je prva vest da je neko nekog ubio, da je Srbija zemlja loših ljudi, kriminalaca. Siguran sam, a to iz nedelje u nedelju dokazujem, da u ovoj zemlji ubedljivu većinu čine humani, pošteni i vrsni radnici i umetnici. Ovo je država časnih seljaka, slavnih predaka, ljudi koji su menjali istoriju sveta. Nažalost, svi ti izuzetni primeri gurnuti su u zapećak, dok naslovne stranice, kao i TV studije opsedaju loši i nimalo poučni uzori. Oni kojima ne možemo da se ponosimo, niti je to naša tradicija. Moj lični otpor prema budalaštini, prema mračnoj Srbiji, kakvu pokušavaju da nam predstave, stvorio je emisiju.

* Neobični događaji i ljudi su vaše teme. Gde ih pronalazite?

- Ne slažem se sa vama. Tu nema ništa neobično, jer, nećete verovati, iza prvog brda može da vas sačeka čovek koji će vam ponuditi parče hleba i konak. Mnogi ne veruju koliko ima ljudi koji su u nevolji priskočili komšiji, prijatelju, pa čak i onome koga u životu očima nisu videli. Nećete verovati kako su nastali mnogi uspešni ljudi i da su potekli iz opanka, iako to nekome možda zvuči smešno. Mnogi su izgubili veru da se poštenjem i obrazom može više zaraditi nego krađom, prevarom i otimačinom. Hoću vedriju stranu života i to je moj osnovni cilj. Toga ima. Ne možete da zamislite koliko tema nađem pred jednom seoskom zadrugom, gde seljaci sednu da se odmore i popiju hladno pivo. Dovoljno je da ih samo pažljivo saslušate. Svaki od njih ima bar po jednu sjajnu priču, ali njih nema ko da čuje. Zato sam im dao reč. Sve su to svetli primeri iz običnog života. Čuti ih i popiti sa njima pivo veliko je iskustvo, i ne samo to, već za mene i velika čast. To su životne teme za nauk svima.



* Od majstora u fabrici stigli do novinara, prepoznatljivog i autentičnog...

- Najpre sam radio u Fabrici reznog alata i nikada neću zaboraviti kolege tog čačanskog giganta koje su mi priskočile u pomoć u jednom od najtežih trenutaka u životu. To je bila prekretnica. Sećam se da sam baš u to vreme prvi put imao kameru u rukama, dobio sam je na poklon i nisam znao da je koristim. Lokalnoj televiziji Galaksija bili su potrebni snimatelji, ali koji imaju bilo kakvu opremu. Nisam ni smeo da se javim na oglas, pa je to učinila moja supruga. Bio je to moj prvi susret sa ovim poslom. Brzo sam učio. I radio dupli posao - pre podne u fabrici, popodne išao na snimanja. Onda su počele revolucije. Retko ko je smeo na ulicu sa narodom, ali ja sam uvek bio tu, među prvima. Danas nisam siguran da li sam bio u pravu, ali tada sam podržavao narod i to me je iznedrilo. Kasnije sam postao prvi radnik TV Čačak u osnivanju. Tu sam se razočarao u neke ljude, napustio televiziju i sa nešto otpremnine i četvoro dece 2007. ostao bukvalno na ulici.

* Kada osnivate produkciju "Glas zapadne Srbije" i kako počinje saradnja sa nacionalnim medijima?

- Nevolja koja me snašla naterala me je da osnujem prvu privatnu produkciju u ovom kraju. Onda je usledila grčevita borba za posao. Ni tada nisam sanjao da ću pred kamere. Plaćao sam spikera da mi čita tekst koji sam napisao. Jedne prilike nisam imao novca, pa sam bio prinuđen da to uradim sam. Svi su se smejali tom prilogu. Priznajem, i meni je bilo odvratno. Nisam ni sanjao da će upravo to promeniti dalji tok mog života. Prvi poziv stigao je sa TV Foks, a šansu u toj nacionalnoj kući za koju su se svi otimali dala mi je Tanja Vidojević. Sećam se njene ponude: "Evo ti četiri priloga, pa ćemo videti da li može". Dao sam kontraponudu: "Vi meni platite četiri, a ja ću slati koliko ima i koliko treba". I tada se zavrtelo. Bio sam uplašen, a ostali u šoku.


* Kako su kolege reagovale kad ste prvi put došli na Foks?

- Jelena Stepanović, organizator iza pulta, uzviknula je: "LJudi, evo ga Gvozden!", i oko mene se odjednom stvorilo desetak kolega. U tom trenutku i Tanja je otvorila vrata kancelarije i pozvala me unutra: "Ulazi, vidiš li koliko si ovde popularan. Kada ti pošalješ prilog, svi idu u režiju i gledaju šta si uradio". Tanja više nije tamo, ali zauvek će biti moj prijatelj. Ne mogu da zaboravim Zvezdanu Jovanović. Izuzetan je čovek. Davala mi je veliku podršku. Danas su tu Maja Ćorac i Senka Tešić, za koje dajem litar krvi na SMS poruku. Takve se ne rađaju.


ČUVAM KOŠTUNIĆE

GVOZDEN je rođen u siromašnoj porodici u selu Koštunići.

- Da me neko pitao u petoj ili 10. godini čime ću se baviti u budućnosti, verovatno bih rekao da mi je san da budem kombajner. Iz prostog razloga - da ne namičemo za hleb. Odrastao sam u siromašnoj porodici u Koštunićima, u kojoj je baš u ovo vreme nekako uvek zapinjalo oko žita ili brašna dok ne stigne nova pšenica. I danas se sećam kako je mene i brata majka slala u prodavnicu da na leđima donesemo džak brašna, a neretko se zajmilo i od komšija. Ali možda sam upravo tu stekao glavnu karakternu osobinu i saznanje šta znači biti čestit čovek, dobar komšija, jer znam koliko su cenili mog oca koji je bio tesar kamena i dane provodio u nadnici. Otišao sam iz tog sela pod Ravnom gorom, ali ga nikada nisam napustio. Redovno mu se vraćam, nisam dozvolio da se ugasi ognjište. Kuća više nije pokrivena slamom. Danas je moja pšenica jedna od najboljih u tom kraju, ali i dalje nemam kombajn (smeh).

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)