Anita Mančić: Sačuvaj me bože dosadnih uloga!

NOVA serija "Psi laju, vetar nosi", rađena po scenariju Radoša Bajića, u režiji Jelene Bajić Jočić, ugledaće svetlost dana na jesen. Gledaoci Radio-televizije Srbije suočiće se sa važnim životnim pitanjima - kako pregurati neradni dan i obezbediti sebi i porodici normalan život. U epicentru priče je običan čovek - Stavra, koji se na razne

(i)legalne načine dovija ne bi li na sto stavio komad hleba. Ipak, žena je vrat porodice, pa tako i ovog puta njegova nežnija polovina na plećima nosi sav teret surove svakodnevice. Mada mnogo toga deli sa likom, Anita Mančić tvrdi da nikad ne bi uzela pušku u ruke i obračunavala se sa ljudima, kao što to čini Grozdana.

- Ona je strah i trepet familije. U vrtlogu ludila koji se dešava unutar porodice pokušava sve da zadrži na jednom mestu - objašnjava slavna glumica i dodaje da uživa u saradnji sa odličnom ekipom. - Tokom rada vlada divna atmosfera, pa mi snimanje dođe kao odlazak na piknik u prirodu.

A na tom izletu društvo joj prave Mira Banjac, Tihomir Stanić, Boris Milivojević, Boro Stjepanović, Aleksandar Srećković Kubura i drugi glumci.

- Ljudima koji ceo život provedu u ovoj profesiji moraš da se diviš. Uvek imam strah da ću, ma šta da kažem, uvrediti njihovo delo. Ne postoji reč koja bi mogla da zameni ime i prezime Mire Banjac - kaže nam Mančićeva, koja se sa starijom koleginicom poznaje dugi niz godina. Takođe, za Tihomira Stanića vezuju je posebne emocije.

- Sa Tikom sam radila prvu predstavu u Ateljeu 212, davnih dana kad sam se zaposlila. Mnogo puta smo sarađivali na sceni i pred kamerama, pa ga doživljavam kao člana porodice - priča glumica, koja je čak pet puta ovenčana Sterijinom nagradom.

Neospornim talentom i vrednim radom obezbedila je mesto među najvećim glumačkim zvezdama koje su zasijale na umetničkom nebu Srbije. Imala je sreću da sa uzorima, od kojih je "krala" ono najbolje, deli fantastične trenutke na sceni.

- Usmerili su me i svojim radom mi pokazali šta je u stvari gluma. Uvek se držim postamenata koje su mi usadili u svest i to mi daje životni vetar u leđa - kaže Mančićeva.

Ova glumica je tokom karijere mudro birala uloge, odbijajući one gde, kako tvrdi, nema šta da traži. Ipak, lik Grozdane joj je pokazao da je vredan truda.

- Dopao mi se njen snažan karakter. Ne volim dosadne uloge, koje ne mogu ni da prepričam. Ovde postoji mogućnost da se nadogradi ono što je napisano i dodatno se namašta. Posao gde treba da budem samo figura nikad me nije zanimao. Nisam poslušan glumac, već volim da stvaram na licu mesta. Imam milion ideja i moja mašta se neprekidno razbuktava, a ova uloga baš to nudi - objašnjava naša sagovornica. - Najteže su mi bile one najdosadnije role, u kojima sam se bezuspešno mučila i gde nije bilo kreativne atmosfere. Zato se trudim da toga ima što manje u mojoj biografiji.

Upoznali smo je kroz različite karaktere koje je prikazala glumeći u više do 40 projekata, a među njima su nezaboravna Katarina Kaća Ješić iz "Porodičnog blaga", Đurđa iz "Montevidea" i Miluša iz filma "Gorčilo, jesi li to došao da me vidiš".

- Ne bih volela da me ljudi pamte po jednoj, već po svim dobrim ulogama. Takođe, želela bih da mi zamere sve što nije valjalo i da mi ukažu na to, jer čovek celog života uči - priča Mančićeva.

Na pitanje da li se kaje zbog nečega što je uradila ili propustila tokom karijere, posle kraćeg razmišljanja glumica odgovara:

- Ne. Najvažnije mi je da ostanem dosledna sebi, i u životu i poslu, i da uvek mogu da stanem iza onoga što kažem. Da sam u određenom trenutku sagledala stvari na drugačiji način, možda bih sad bila na nekom dugom mestu. Ali tako je kako je. Pokušavam da uživam u životu. Svako ima koliko zaslužuje i u glumi ne može dugo da traje neko ko nije kvalitetan - tvrdi naša sagovornica.

Na daske Ateljea 212 stala je davne 1992, a tokom dugogodišnje karijere imala je priliku da igra u Narodnom, Beogradskom dramskom, Pozorištu "Boško Buha" i Zvezdara teatru. Stalni je član JDP-a u Beogradu, gde ju je publika prvi put upoznala kao Anđelu u predstavi "U potpalublju" davne 1996.

- I dalje zagovaram pozorište jer se tu dešavaju najlepše stvari. Pravi umetnički osećaj još samo tamo možeš da doživiš. Pred kamerama si sputan mnogim stvarima. Za snimanje serije ili filma potrebno je mnogo novca, pa mora brzo da se radi. Zato mladi nemaju mogućnost da se razvijaju i ostvare - kaže popularna Zemunka. - Danas je problem i što nove generacije glumaca nemaju autoritete kakve sam ja imala u njihovim godinama.

Naša sagovornica rado sarađuje sa novim licima i tvrdi da od njih može mnogo da nauči.

- Iskustvo se krade, a sklona sam da to činim i od mlađih od sebe. Volim da posmatram ljude, analiziram njihovu prirodu i poredim je sa sobom. Pritom nemam loše namere, jednostavno me interesuje čovek. Ne bih volela da propustim da nešto dobro prođe pored mene, a da to ne vidim - priča Mančićeva.

- Mladi su me naučili neiskvarenosti. S godinama počneš da kalkulišeš sa poslom i životom, pa se umoriš. Previše iskustva donosi mnogo očekivanja, a mladi su čistog srca i puštaju da im se život desi. Dete u sebi uvek možeš da pronađeš, jer je mašta, želja za životom, igrom i pozitivnošću svima potrebna. Previše smo mrtvi, umorni i u strahu za budućnost, a vreme prolazi...

Kako bi bila svesna sadašnjeg trenutka, iznova se trudi da probudi uspavano dete u sebi.

- Borim se da ga sačuvam tako što svakog dana želim da osetim da dišem, kao i da pogledam u oči onog prekoputa mene. Jednostavno, da živim od danas do sutra - kaže glumica.