Aleksandar Srećković: Postali smo vlasništvo producenata!

DOK Srbija ovih dana gori na plus 40, u naše domove se s početkom svakog radnog dana posredstvom RTS 1 uvlači prijatna svežina proleća. Za to je zaslužan "miris" reprize "Cvata lipe na Balkanu", koji sa sobom dovodi junake Gordane Kujić da nam još jednom ispričaju šta se zbilo sa sestrama Salom (iz "Mirisa kiše"), tri decenije posle Drugog svetskog rata. U doba velikih posleratnih promena, dok Beograd vida rane, jedna porodica pokušava da sačuva tradicionalne vrednosti i da se prilagodi novom vremenu.

Među njima je i Vladeta Dragutinović, u interpretaciji Aleksandra Srećkovića, koga smo tim povodom ugostili prošle nedelje u redakciji "TV novosti". Mada ga od njegove prve role Nikodija Lunjevice u "Kraju dinastije Obrenović" često viđamo u serijama, ali i kao voditelja gledanih emisija, poznati glumac kaže da privatno nije ljubitelj TV. Ne prati ni serije u kojima igra. Još se nije naučio da sebe gleda na malom ekranu.

- Ponekad pogledam epizodu neke stare serije, da bih se prisetio kako se nekad radilo. U poslednje vreme često "recikliraju" one novijeg datuma, a više bi mi odgovaralo da puštaju stare kako bih dobio honorar. Producenti i emiteri sveli su glumce na izvođače. Ukinuli su nam pre nekoliko godina autorski status da bi imali kompletno vlasništvo nad beskrajnim reprizama, što nije u redu. Problem je u tome što nismo sindikalno organizovani kako bismo to ispravili. Treba reprizirati serije koje su imale uspeh u premijeri, ali koncept dramskog programa Javnog servisa ne sme da se bazira samo na tome. Ne sećam se kad su produkcijski stali iza serije, osim što su nekoliko naslova potpisali kao izvršni producenti. Nadam se da će se vratiti onome što im je uz informativu primarna funkcija, a to je kulturno uzdizanje nacije – kaže Srećković, koji popularnost TV prostakluka objašnjava kao posledicu toga što gledalište, prevashodno mlađe, nije televizijski obrazovano. - Publika se uči na onome što joj serviraju kanali s nacionalnom frekvencijom, koji im skarednim emisijama ponižavaju inteligenciju.

Za medijski sunovrat Aleksandar krivi RTS, pošto se prethodnih godina obrazovnim i dramskim programom slabo borio protiv pomahnitale rijaliti aždaje.

- Moramo edukovati publiku kako bi imala estetske zahteve prema onome što gleda. Čini mi se da se na RTS situacija polako popravlja. Pokrenut je školski i obrazovani program, a tu je i moj "Šljivik" koji se jedini bavi muzičkom tradicijom. Domaći melos je bitan za nacionalnu svest koju počinjemo da gubimo. Dok sam radio u Hrvatskoj, primetio sam da HRT svake nedelje prenosi folklorne koncerte. Hrvati moraju da jačaju nacionalni identitet, jer su poput Amerikanaca veštački stvorena nacija, a nas napadaju zbog toga. Radi se na tome da postanemo nacionalno beslovesni. Mladež ne zanima odakle joj potiču roditelji, a kamoli da sluša priče o junaštvu dedova za očuvanje otadžbine. Uslov za članstvo u Evropskoj uniji nije odricanje od identiteta, osim za male balkanske zemlje. Nemci, Britanci i Francuzi drže se tradicije, a nas hoće u Evropi, protiv čega sam svim svojim bićem, ako se ne predstavimo onakvim kakvim jesmo - izričit je Srećković.

I dok s radošću iščekuje peti ciklus "ukrštanja" nota darovitih srpskih izvođača za titulu čuvara narodne tradicije, Kubura se sprema za novu pozorišnu sezonu. Osim redovnog repertoara u matičnom Narodnom pozorištu, očekuje ga (20. septembra u Domu omladine) i nastavak turneje "Kerova". U nesvakidašnjem komadu s Marinkom Madžgaljem oživljava 14 psećih likova, koji kroz svoje životne priče prenose stavove o ljubavi, seksu, prijateljstvu i nasilju. Sjajnim glumačkim transformacijama pružaju gledaocu vrhunsku zabavu i postavljaju pitanje: možemo li biti bolji ljudi?

- Kroz predstavu se provlači bezuslovna ljubav prema životinjama, koja sa sobom nosi i odgovornost. Oduvek sam imao psa za prijatelja. Već sedam godina to je pudla Maki i naša komunikacija je gotovo ljudska. Zašao je u zrelo doba i postao prefrigan gospodin. Uopšte nema karakteristike pudle. Usporen je i voli da lenčari. Možda zato što ga ja šetam, pa je poprimio moju polumedveđu spoljašnost - priča nam kroz osmeh.

Danas za glumca ima malo posla da bi karijeru gradio na odbijenim ulogama. Neprihvatanje angažmana za našeg sagovornika je luksuz, osim ukoliko ne može da zamisli sebe u postupcima ponuđenog lika. Uvek teži, kaže, da čoveka s papira pronađe u sebi.

- Radio sam nedavno s Jagošem Markovićem "Hasanaginicu" i bukvalno sam se na sceni emotivno izvrnuo kao čarapa. Glumci se bave kopanjem duše i prikazivanjem njenih najmračnijih delova. To ume da bude bolno, ali ukoliko ima osnovu u glumačkom biću - predstavlja zadovoljstvo - objašnjava, dodajući da posle emotivnog pražnjenja kroz ulogu nastoji da se osami. - Naporno je u takvom stanju dva sata biti na sceni. Dok sam igrao Če Gevaru doživeo sam da nesvesno budem privatno u tom liku. Dizao sam revolucije u pozorištu jer me je nepravda bolela. Čak sam dobio astmatični napad uoči premijere, što mi se nikad nije dogodilo, a zapravo je on od toga bolovao. Srećom to mi se ne dešava stalno, inače bih poludeo. Zato glumci piju posle predstave. Neophodan im je kontrateg.