Kezaja Džons za „Novosti“: Bez muzike čovek nije slobodan

NIGERIJSKI muzičar Kezaja Džons (45), poznat po svoj specifičnom muzičkom stilu „blufank“, koji kombinuje elemente bluza i fank ritmova, u petak uveče je na Kalemegdanu još jednom oduševio beogradsku publiku, baš kao što je na istom mestu uradio pre pet godina. Uprkos silnim tehničkim problemima, svirka je bila perfektna i gotovo niko nije otišao sa koncerta nezadovoljan. Na pitanje pamti li svoj prvi nastup u Beogradu, Kezaja Džons je pijuckajući vrući zeleni čaj na terasi hotela „Zira“ za „Novosti“ rekao:

- Bilo je prelepo, nastupio sam u okviru BELEF-a i sećam se da su ljudi bili veoma otvoreni prema mojoj muzici, mada nikada do tada nisam bio u Beogradu. Baš su bili prijateljski nastrojeni i razumeli su moju muziku. Posle koncerta smo otišli da džemujemo u klubu što je takođe bilo odlično. Lepe su mi uspomene na Beograd, jer volim da sviram na festivalima i na otvorenim prostorima. Generalno, bile su dobre vibracije svuda okolo.

* Početkom novembra objavićete šesti studijski album pod nazivom „Kapetan Raged“, vašem alter egu u formi prvog nigerijskog superheroja?

- Album će stilski biti elektronski fank, a obratiću više pažnje na podukciju. Lik Kapetana Rageda koristio sam više kao metaforu za emgraciju, izbeglice i takve stvari. On leti po svetu pokušavajući da bude superheroj, ali nema baš previše uspeha u tome. Mislim da su pravi superheroji sveta svi ljudi koji putuju iz svoje zemlje u neku drugu u pokušaju da pronađu bolji život, posao, da pomognu i nahrane svoje porodice. Mnogo Afrikanaca to radi i njih Kapetan Raged predstavlja. Smatrao sam da treba da snimim ovaj album zato što je to dobar način da progovorim o društvu u kome živimo u ovom trenutku i globalizaciji.

* Zašto vaš junak u spotu „Afroneave“ nosi plašt sa orlom i dva konja?

- To je nacionalni grb Nigerije, koji su nam dali Britanci.

* Svojevremeno ste na koncertu u pariskom „Bersiju“ ukrali šou

glavnoj zvezdi Leniju Kravicu, a nedavno ste isto uradili i „Roling stounsima“ u londonskom Hajd parku?

- Činjenica je da su me „Stounsi“, zapravo Mik Džeger, videli da sviram na koncertu u Parizu sa Lenijem Kravicem. Kada je trebalo da sviraju u Hajd parku, setili su se toga i rekli „To je taj momak, Kezaja Džons, on će svirati sa nama“. Zato su me pozvali. Za mene je sviranje sa tim ljudima bila istinska čast. Leni je na koncertu imao 20.000 ljudi, a „Roling stounsi“ oko 120.000. Dobio sam šansu da izrazim sebe i svoju muziku pred ljudima koji nisu moja publika. Bili su to lepi izazovi za mene. Koncerti su se totalno razlikovali i teško ih je porediti. „Stounsi“ su 50 godina u muzičkom biznisu i bio je pravi spektakl. Leni Kravic je tada objavio tek drugi album, i još je bio na početku karijere. Sviđa mi se muzika „Stounsa“ jer joj je osnova bluz, a volim i Lenija jer je on pop-rok-fank.

* Često navodite Majlsa Dejvisa, Felu Kutija i Džimija Hendriksa kao svoje najveće uzore. Čime su konkretno uticali na vas?

- Majls Dejvis samo zato što je bio jedinstvena osoba, momak od stila, jedan od onih koji su u svet džeza stigli iz srednje klase. On nije kao Čarli Parker ili Džon Koltrejn iz siromašnih slojeva. Momci iz srednje klase su uvek bili dobro obrazovani, sa mnogo stila, Takođe je bio inovator, svaki album mu je bio drugačiji, zato ga mnogo volim. Džimi Hendriks - jer je bio inovator u sviranju gitare i gitarskih tehnika. Niko ne može da svira kao Hendriks, način na koji je svirao je vrlo težak. Ja sam potrošio mnogo vremena dok nisam izgradio sopstveni stil. A Fela, jer mu je život vrlo herojski, da ne kažem superherojski. On je živeo život u pravom smislu te reči. Njegov život je bio afrička politička opera, zato mi je Fela inspiracija za superheroja.

* I vaša sviračka tehnika je jedinstvena, kako ste počeli da je primenjujete?

- Kada sam napustio koledž, počeo sam da sviram na ulicama Londona - Kovent garden, Leksington skver, Kamden taun... Morao sam da se takmičim i nadmećem sa ostalim uličnim sviračima, kao i sa saobraćajnom bukom, zato sam svirao glasno. Gledao sam da nađem način kako da slučajnom prolazniku pružim što više informacija za kratko vreme, ne bih li mu privukao pažnju da zastane i da mi neki novac. Razmišljao sam kako je najbolje da im predočim istovremeno bas, perkusije, bubanj i gitaru. Zato sviram na ovaj način, i ta tehnika se zove „blufank“. Takođe su reči mojih pesama morale da vas zaustave. Pevam vrlo direktno o životu i društvu. Zato mi je glas snažan i glasan. Bukvalno sam morao da pevam glasno i sviram spektakularno, da bi neko zastao i poslušao me.

* Da li ste ikada zažalili što niste poslušali roditelje i školovali se za doktora, kao što su želeli?

- Sada živim u Alžiru i viđam svoje prijatelje iz škole, oni su doktori, advokati, političari... Svi žive vrlo, vrlo dobro, ali ne žalim, jer ne želim da živim takvim načinom života. Živim kako hoću, zarađujem svoj novac i nikome ne podnosim račune. Mogu da radim šta hoću i volim slobodu koju mi muzika pruža. Moji prijatelji nisu slobodni, ali imaju sve!

* Uz muziku, crtate i slikate, šta najčešće?

- Mnogo žena, ženstvenih formi, ali i prirodnih formi. Volim apstraktne stvari. Ako ne mogu da izrazim neku ideju pomoću svoje gitare, ja ću je nacrtati. Ako ne mogu da je nacrtam, napisaću je. Ja nisam slikar, crtač ili pesnik, samo to koristim da izrazim svoj koncept koji ne mogu da izrazim u nekoj drugoj formi.

* Zbog čega ste obradili baš pesmu „One“ grupe U2, a koju još biste rado obradili?

- To je bio humanitarni projekat, afrički umetnici sviraju muziku U2. Izabrao sam tu pesmu jer je velika, a hteo sam da je obradim na afrički način. Nadam se da im se svidela moja blufank verzija. Postoji nekoliko pesama koje mi se zaista dopadaju, recimo „Superfreak“ Rika Džejmsa, ali već ju je obradio Em Si Hamer. Volim „hat’s going on“ Marvina Geja, volim Slaj Stouna i „Fankadelik“. S vremena na vreme uradim neku obradu, uradio sam Hendriksovu „All along the atchtoer“, ranije i Boba Marlija, ali sada bih najradije obradio Marvina Geja.

* Poput Čaka Berija, i vama je dugo vremena jedini prtljag bila gitara. Da li ste tada bili najviše slobodni u životu?

- Tada sam zaista imao samo gitaru, nisam imao kuću, nisam imao gde da prespavam, nisam imao devojku, novac, ništa... I bio sam mnogo slobodniji. I sada sam slobodan, samo što ima više organizacije oko mene. Kada sam počinjao sve je bilo jednostavnije, sada je malo više komplikovano. Ali ne bih rekao da sam sada manje slobodan, nego da je život onda bio manje zahtevan.

* Oženili ste se lane po drugi put, kako izgleda brak dvoje umetnika?

- Teško je biti u braku sa umetnikom. Znam, jer sam ja umetnik. Moja žena je modni novinar, mlađa je od mene, mnogo slobodnija i više „kul“ sa svojim životom. Modno novinarstvo i muzika su totalno različite stvari. Kad god može, ona putuje sa mnom. Bila je u Londonu na koncertu sa „Stounsima“ u Hajd parku, a u ponedeljak ćemo se videti i otići zajedno u Ameriku, gde završavam mastering za novi album.