Ber Grils: Ponekad sam običan mekušac!

ROĐEN je da preživi! To dokazuje celoj planeti prolazeći kroz nezamislive situacije u Diskaverijevom serijalu „Preživljavanje“. Na naše pitanje da li mu u snimanju emisija, kao što neki spekulišu, pomaže „armija“ ljudi, Ber Grils (37) se smeje i kaže: „Ma da, u ekipi nas je više od 700.“ Šalu na stranu, avanturista, pisac, TV voditelj, bivši „sasovac“ i šta sve ne, ljubazan je i duhovit sagovornik, a to je dokazao i u ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“, povodom šeste sezone njegovog „Preživljavanja“ (startovala 26. septembra na Diskaveri kanalu).

Ber je otac troje dece (Džesi, Marmaduk i Haklberi), i u razgovoru nam otkriva da ne bi želeo da kada odrastu njegovi klinci budu kao on, jer, kaže, svestan je da u realnom životu, van emisije u kojoj je zvezda, nikada ne bi mogao da nađe posao. Pa, kad smo već kod dece, Bera Grilsa pitamo kako zapravo njegov „trojac“ reaguje na posao kojim im se tata bavi.

- Moj otac je uvek govorio da je najbitnije pokušati ostvariti svoje snove i brinuti o prijateljima - priča Grils. - Isto to i ja govorim svojim sinovima, ali sam uveo i dodatno pravilo, a to je da je lepo pokušati ostvariti svoje snove ukoliko nisu opasni (smeh). U suštini, oni gledaju moje emisije i sve im je to zanimljivo, a ja ih uvek učim da je bitno u životu imati rezervni plan, jer to se nekad ne vidi u emisiji, a činjenica je da ja uvek pre nego što krenem da uradim nešto dok snimamo imam „plan B“, šta uraditi u slučaju da prvo rešenje ne uspe. U poslednje vreme moj najstariji sin Džesi govori mi da više voli da gleda „Razotkrivanje mitova“ od „Preživljavanja“, tako da kod kuće nisam više heroj (smeh).

* Uskoro počinje šesta sezona serijala. Da li motivaciju nalazite u sebi ili vas na to „teraju“ fanovi, ili, možda, Diskaveri?

- Ne, Diskaveri je sjajna kompanija, rekao bih čak da su postali i moja porodica. Nikada me nisu pritiskali na taj način. Kada se dogovorimo o snimanju serijala, puste me da sam radim u svom ritmu. A motivacija? Mnogo volim ovo što radim i u potpunosti se tome predajem na terenu. Ipak, svestan sam da imam porodicu i zato uvek „vagam“ kada su snimanja i putovanja u pitanju. Trudim se da imam balans između svog profesionalnog i provatnog života.

* Trudite li se da u timu imate i psihologe, jer makar ono što gledaoci vide ne izgleda nimalo lako?

- Psiholozi su svima potrebni u životu. Tačnije, psihijatri. Ipak, stvari su malo jednostavnije. U ekipi smo nas četvorica-petorica najboljih drugara. Svi smo bili pripadnici specijalnih jedinica. Naviknuti smo na rad u malim timovima pod velikim pritiskom. Imamo pozitivan stav prema ovom poslu. Dobro se poznajemo. Znamo i kako da brinemo jedni o drugima, kako brzo da odreagujemo na nepredviđene situacije. I mnogo se smejemo, trudimo se da zabavimo jedni druge i tako, uz humor, preguramo neke teške ili teže trenutke. I na kraju da vam odgovorim na pitanje - nemamo psihologa u timu.

* Kada snimate emisiju ili dok pišete knjige o preživljavanju razmišljate li o tome da ti saveti zaista mogu nekome pomoći?

- Upravo time se i vodim. Ljudi ne dolaze često u ekstremne situacije, ali ukoliko se tako nešto dogodi, bolje je da budu pripremljeni. Nekoliko puta sam se susreo s ljudima koji su preživeli padove aviona i svi su rekli isto: „Nisam verovao da bi mi se ovako nešto moglo ikada dogoditi!“ A život je upravo takav - nepredvidiv. I zato je dobro imati bilo kakvu predstavu o tome kako da pomognete sebi u nevolji.

* Pisalo se i da je jedan dečak izgubljen u šumi preživeo zahvaljujući vama; da je drugi, koji je proveo mnogo vremena u snegu, takođe preživeo...

- Ružno je kada „upadnete“ u nenormalne situacije, ali one se događaju. Često čujem svedočanstva ljudi kojima su saveti iz emisije i knjiga pomogli u određenim situacijama, i to je velika motivacija za mene da nastavim dalje. Lepo je znati da ste nekome pomogli da spase sopstveni život.

* Vaš život je uvek bio „na ivici“. Kako je vaša majka podnosila te avanture?

- Sada kada imam svoju decu mogu da zamislim kako joj je bilo. Mislim da joj je bilo prilično teško. Uvek sam upadao u nevolje. Još kad sam imao sedam godina morali su da me spasavaju čamcima prilikom jednog nestašluka. Ali, život treba živeti. Treba istraživati i isprobavati. Majke će zbog toga često imati koju sedu više, ali ako ste vi srećni, biće i one.

* A kako vaša supruga podnosi sve to?

- Ona mi, pre svega, veruje - veruje da se staram o sebi. Ponekad kada zajedno gledamo neku emisiju, ume da kaže: „Ne mogu da verujem da si ovo uradio!“, ali onda shvati da, čim sam pored nje, znači da sam napravio dobru procenu. U suštini, ne pričamo mnogo o tome. Imamo troje dece i mnogo posla oko njih, tako da kad se vratim sa snimanja bavimo se sasvim drugim stvarima.

* Plačete li ikada?

- Uh, ja sam, u stvari, priličan mekušac. Moj srednji sin je nedavno igrao u školskoj predstavi i nisam mogao da zadržim suze. Takođe, nedavno sam plakao u avionu, na povratku iz Amerike, dok sam gledao film „Beležnica“. Stujardesa je čak dolazila da me pita da li sam dobro. Ali, i suze su dobar način da „preživite“ (smeh).